Šta su Britanci ikada učinili za nas

Dok kamere dokumentarnog filma Rame uz rame (Shoulder to Shoulder) prolaze ulicama Londona – kroz Imperijalni ratni muzej, pored Crkve Svetog Save, preko Bonvila i Crkve Lazarice, pa sve do škotskih Hajlandsa, grada Tejna i drevnih zamkova severne Škotske – postaje jasno da ovo nije samo filmsko putovanje. Ovo je vožnja kroz gotovo dva veka veze Srbije i Velike Britanije. Istoriju ispunjenu prijateljstvom, žrtvom, humanošću i savezništvom, ali i neverovatnim pričama koje su često bile zaboravljene ili potisnute dnevno-političkim događajima.

Dokumentarni film nastaje na terenu, kilometrima daleko od studija i arhiva. Ekipu koja je snimala u Ujedinjenom Kraljevstvu činili su autor i narator filma pukovnik Nik Ilić, izvršni producent Bojan T. Dragićević i reditelj i direktor fotografije Nenad Neka Savić. Zajedno smo prošli putem koji povezuje London, Birmingem i škotske Hajlandse sa Srbijom tragajući za pričama koje su gotovo nestale iz kolektivnog sećanja.

Tokom snimanja često nam se vraćalo jedno pitanje, inspirisano čuvenom scenom iz filma Monty Python’s Life of Brian: “Šta su Britanci ikada učinili za nas?”

Za mnoge u Srbiji odgovor možda nije očigledan. U poslednjim decenijama javnost je uglavnom pamtila političke sukobe i neslaganja, dok su priče o zajedničkoj borbi, prijateljstvu i međusobnoj pomoći ostale u senci. Upravo su te priče povod za nastanak dokumentarnog filma Rame uz rame.

Naše putovanje počelo je u Londonu. Imperijalni ratni muzej čuva dragocena svedočanstva o Prvom svetskom ratu, među kojima su i ona koja govore o Srbiji. U Crkvi Svetog Save u Londonu susreću se istorija i sadašnjost srpske zajednice u Britaniji. U Bonvilu, delu Birmingema, mirnom naselju koje je stvorila porodica Kedberi, nalazi se Crkva Lazarica – simbol manje poznate, ali važne istorije.

Porodica Kedberi, tvorci jedne od najpoznatijih kompanija za proizvodnju čokolade, nije ostavila trag samo u toj industriji. Tokom Prvog svetskog rata pomagali su školovanje srpskih dečaka koji su posle albanske golgote stigli u Veliku Britaniju. Kasnije su dali zemljište i pružili značajnu podršku za izgradnju Crkve Svetog kneza Lazara u Bonvilu. Ova priča je samo jedan od mnogih mostova koji povezuju dve zemlje.

Međutim, priča o britansko-srpskim odnosima počinje mnogo ranije.

BRITANCI SA SRBIMA – ZAJEDNO PREKO ALBANSKIH PLANINA

Godine 1837. u Kragujevac, tadašnju prestonicu Kneževine Srbije, stigao je pukovnik Lojd Džordž Hodžis, prvi britanski diplomatski predstavnik na dvoru kneza Miloša Obrenovića. Srbija je tada još uvek formalno bila pod vrhovnom vlašću Osmanskog carstva, ali je u isto vreme gradila svoje institucije, vojsku i međunarodni položaj. Britanija je u tome videla priliku da razvije odnose sa Srbijom i da uravnoteži uticaj drugih velikih sila na Balkanu. Hodžis nije bio samo diplomata – postao je jedan od najbližih savetnika kneza Miloša. Pomagao je Srbiji da pronađe mesto u složenim evropskim odnosima XIX veka i postavio temelje saradnje koja će trajati skoro dva veka.

Jednu generaciju kasnije u Srbiju dolazi još jedan Britanac čije je ime zauvek upisano u srpsku vojnu istoriju. Henri MekAjver bio je vojnik kakvog rađaju samo burna vremena. Sin Škota, rođen na putu ka Americi, karijeru je započeo kao šesnaestogodišnji oficir Britanske istočnoindijske kompanije. Borio se u Indiji, u Američkom građanskom ratu i na brojnim drugim ratištima širom sveta, da bi svoje iskustvo na kraju ponudio Srbiji tokom ratova za oslobođenje od Osmanskog carstva.

Postao je prvi Britanac koji je dobio čin pukovnika dobrovoljaca u srpskoj vojsci, a kasnije i generala. Komandovao je srpskom konjicom i britanskim dobrovoljcima koji su rame uz rame sa Srbima učestvovali u borbama za slobodu. To je bio početak vojnog partnerstva koje će svoj vrhunac dostići u Prvom svetskom ratu.

Kada je 1914. izbio Veliki rat, Srbija se ponovo našla u borbi za opstanak. Britanska pomoć nije se ogledala samo u čuvenim medicinskim misijama. U Beograd je stigao kontraadmiral Ernest Trubridž, na čelu britanske pomorske i artiljerijske misije. Njegov zadatak je bio da pomogne odbranu srpske prestonice od austrougarskih napada sa Dunava i Save. Po njegovim planovima u Engleskoj su izgrađeni prvi srpski rečni patrolni čamci. Britanski mornari obučavali su srpske artiljerce, služili na rečnim baterijama i učestvovali u prvim torpednim napadima na austrougarske monitore.

Kada je neprijatelj u jesen 1915. krenuo u završni napad na Srbiju, britanski mornari i artiljerci ostali su uz srpske vojnike. Mnogi su poginuli braneći Beograd; oni koji su preživeli prošli su zajedno sa srpskom vojskom albansku golgotu.

HRABRE ŽENE BRITANIJE

Naše putovanje dokumentarnog filma Rame uz rame vodi sedamsto kilometara severnije, u škotske Hajlandse i Tajn. Pred nama su se ređali planinski prevoji, jezera, reke i stari kameni mostovi. Na svakom koraku ukazivali su se dvorci i male destilerije koje vekovima proizvode neka od najpoznatijih škotskih pića. Danas je ovaj kraj jedno od najlepših turističkih odredišta u Velikoj Britaniji, ali upravo iz njega su potekli ljudi koji su duboko obeležili istoriju Srbije. Među zelenim brežuljcima Hajlandsa počinje priča o ženama koje su Srbiji podarile ono najvrednije što su imale – svoje živote.

Naša prva stanica bila je Tejn (Tain). Taj mali grad na obali Severnog mora deluje gotovo nepromenjeno poslednja dva veka. Ovde se nalazi Tein & District Museum i Clan Ross Centre. Dočekao nas je direktor muzeja Džejson Ubič (Jason Ubych). Dok nas je vodio kroz postavku, nije govorio samo o predmetima, već i o ljudima, o istoriji Škotske, o klanu Ros i naročito o dr Elizabet Ros, čije ime u Srbiji i danas izaziva veliko poštovanje.

Klan Ros spada među najstarije škotske porodice, a iz njegovih redova poteklo je više znamenitih ličnosti. Među njima je ser Ronald Ros, laureat Nobelove nagrade za fiziologiju ili medicinu 1902. godine, koji je dokazao da malariju prenose komarci i tako promenio tok moderne medicine. Povezan s ovim krajem je i Džeri L. Ros, jedan od poznatijih NASA astronauta.

Međutim, za Srbiju je najznačajnije ime dr Elizabet Ros – početkom XX veka, u vreme kada su žene tek sticale pravo da studiraju medicinu, bila je hirurg, što je činilo njen uspeh izuzetnim. Kada je početkom 1915. Srbiju pogodila razorna epidemija pegavog tifusa, mogla je da ostane u Škotskoj, ali nije: došla je u Kragujevac, svesna velike opasnosti. Postala je jedini lekar u vojnoj bolnici sa više od pet stotina teško obolelih vojnika i radila je do poslednjeg daha. Zarazila se i preminula 14. februara 1915, na praznik Svetog Trifuna, samo dve nedelje nakon dolaska. Sahranjena je na Varoškom groblju; Srbija njenu žrtvu i danas pamti.

U Tejn nismo došli praznih ruku. Doneli smo poseban poklon iz Srbije: dekorativni tanjir sa likom dr Elizabet Ros, rad moderne srpske umetnice Bebe Kopitović iz Novog Sada. Njeni su radovi prepoznatljivi na umetničkim bazarima širom zemlje; nije ni slutila da će dva njena tanjira naći mesto u dokumentarcu Rame uz rame i postati važan simbol u Škotskoj. Tanjir smo uručili Ubiču u znak zahvalnosti. Bio je to emotivan trenutak u kome se uspomena na škotsku lekarku, više od jednog veka kasnije, vratila u njen rodni kraj.

foto: bojan t. dragićević

Iz Tejna nastavljamo kroz veličanstvene predele Hajlandsa do našeg sledećeg odredišta – zamka Inverloki (Inverlochy Castle). Nekadašnja rezidencija britanske plemkinje Eveline Haverfild danas je prestižan hotel u kome odsedaju članovi kraljevske porodice i svetske ličnosti. Teško je verovati da je iz takvog okruženja jedna aristokratkinja pošla u ratom razrušenu Srbiju. Upravo je to uradila Evelina Haverfild. Tokom Prvog svetskog rata pružala je pomoć srpskom narodu, a ni posle rata nije se vratila udobnom životu u Britaniji: ostala je i posvetila se deci ostaloj bez roditelja, najpre u Užicu, a zatim u Bajinoj Bašti. Preminula je 21. marta 1920. i po sopstvenoj želji sahranjena je u porti Crkve Svetog Ilije u Bajinoj Bašti. Ona je jedina osoba koja nije pravoslavne vere čije se ime pominje na svakoj Liturgiji. Njeno ime i danas se s poštovanjem spominje u ovom predivnom brdovitom kraju.

“SRPSKO BURE”

Drugi tanjir iz Novog Sada ostavili smo u Dvoru Inverloki, čime se simbolično zatvorio krug zahvalnosti između Škotske i Srbije.

Dok smo obilazili mesta vezana za dr Elizabet Ros i Evelinu Haverfild, postalo je jasno da one nisu bile usamljene u svojoj požrtvovanosti. Ledi Lila Pejdžet osnovala je Serbian Relief Fund, koji je među prvima organizovao bolnice za Srbiju. Dr Elsi Inglis pokrenula je Scottish Women’s Hospitals čije su bolnice radile u Kragujevcu, Valjevu, Lazarevcu i Mladenovcu.

Pukovnik Vilijam Hanter predvodio je britansku vojnu medicinsku misiju: njegov tim otkrio je način da zaustavi širenje pegavog tifusa i razvio “Srpsko bure”, uređaj za dezinfekciju odeće i sanitetskog materijala koji su ubrzo prihvatile vojske širom sveta.

Kada se srpska vojska povlačila preko Albanije, britanske humanitarke nisu napustile svoje pacijente. Delile su glad, hladnoću i istu sudbinu. Na Krfu su nastavile da leče ranjenike, a kasnije su ih pratile i na Solunski front. Među njima se istakla Flora Sends, Engleskinja koja je postala vojnik Gvozdenog puka, odlikovana Karađorđevom zvezdom i prva žena-oficir u istoriji srpske vojske. Godine 1941. ponovo je branila Beograd.

Nakon albanske golgote, oko 350 srpskih dečaka stiglo je na školovanje u Britaniju. Među njihovim najvećim dobročiniteljima bila je porodica Kedberi (Cadbury): dečacima su obezbedili smeštaj, platili školovanje i dali šansu za budućnost. U školi “George Heriot” u Edinburgu ti su dečaci prvi put zaigrali ragbi, sport koji su kasnije preneli u Srbiju.

UZ SRBE U SEVERNOJ MAKEDONIJI, GRČKOJ I RUMUNIJI

Završetak snimanja u Velikoj Britaniji označio je početak nove etape. Kamere ovog septembra dolaze u Srbiju, odande nastavljamo prema Severnoj Makedoniji, Grčkoj i Rumuniji – na mesta gde je ispisano završno poglavlje savezništva u Prvom svetskom ratu.

Jedna od glavnih stanica biće Kajmakčalan. Za Srbiju više od planine, Kajmakčalan je simbol pobede, žrtve i povratka u otadžbinu. Na njegovim padinama srpska vojska ponovo je zakoračila na svoju zemlju; uz nju su stajali britanski i francuski saveznici. Britanske medicinske jedinice su zbrinjavale ranjenike, a motorizovane snage dopremale ljude, municiju i opremu do prvih linija.

Naši putevi zatim vode u Grčku. Na Krfu se srpska vojska ponovo rodila: brodovi Kraljevske mornarice, zajedno sa francuskim i italijanskim snagama, omogućili su evakuaciju desetina hiljada vojnika. Bez te operacije Srbija verovatno ne bi imala vojsku koja će kasnije osloboditi svoju zemlju. Na Solunskom frontu britanski inženjeri gradili su puteve i pruge, bolnice su spasavale živote, a vojnici su ginuli rame uz rame sa Srbima. Njihova imena danas stoje na vojnim grobljima u Grčkoj, Severnoj Makedoniji i Srbiji.

Jedno poglavlje ostalo je gotovo zaboravljeno. Ono nas put vodi u Rumuniju, u Dobrudžu. Malo je onih u Srbiji koji znaju šta se tamo dogodilo 1916. Na tom prostoru borila se Srpska dobrovoljačka divizija, uglavnom sastavljena od južnoslavenskih vojnika zarobljenih na Istočnom frontu, koji su potom pristupili srpskim jedinicama. U borbama protiv bugarskih i nemačkih snaga pretrpeli su teške gubitke; preživeli su se našli usred Ruske revolucije.

Njihovu sudbinu promenila je još jedna Britanka, dr Elsi Inglis: po oslobođenju je organizovala dve bolnice i transportnu jedinicu za dobrovoljce. Preko britanske vlade pokušavala je da utiče na ruske vlasti kako bi srpskim jedinicama bilo omogućeno napuštanje zemlje. Oko šest hiljada dobrovoljaca poslato je preko Engleske do Soluna, hiljade drugih putovale su Transsibirskom železnicom do Hongkonga, pa brodovima nastavile put ka Solunu – jedna od najneverovatnijih i najmanje poznatih epizoda Prvog svetskog rata.

CRKVA LAZARICA, SIMBOL ZAJEDNIČKE ISTORIJE

Posle rata saradnja nije prestala: britanski avioni postali su osnova jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, humanitarne organizacije nastavile su da pomažu Srbiji, otvarane su bolnice, domovi za ratnu siročad i ambulante. Drugi svetski rat poneo je nova iskušenja: britanski oficiri radili su i sa snagama generala Draže Mihailovića i sa partizanima Josipa Broza Tita – period koji i danas izaziva različita tumačenja. Ipak, jedno ostaje jasno: Britanija je pružila više pomoći jugoslovenskom otporu nego većini okupiranih naroda u Evropi.

foto: toni hisget

Posleratni politički odnosi bili su ponekad složeni, ali veze između dva naroda nikada nisu potpuno prekinute. Hiljade Srba našle su novi dom u Velikoj Britaniji i tamo su stvarane nove zajednice. Jedna od njih okupljala se oko Crkve Lazarice u Birmingemu: danas, gotovo osam decenija kasnije, ta crkva i dalje stoji kao simbol zajedničke istorije.

Naše putovanje nije posvećeno samo prošlosti, ono je traganje za pričama koje povezuju ljude i održavaju sećanje. U Škotskoj smo razgovarali i sa sir Aleksanderom Stodartom, jednim od najznačajnijih savremenih britanskih vajara. Profesor je na Univerzitetu Zapadne Škotske (University of the West of Scotland) i nosilac počasne titule vajara kralja Čarlsa III – Dvorski skulptor za Škotsku (King’s Sculptor in Ordinary in Scotland). Njegove skulpture krase trgove i ulice širom Ujedinjenog Kraljevstva. Razgovarali smo o istoriji, o identitetu i o ulozi umetnosti u očuvanju nacionalnog pamćenja. Taj susret podsetio nas je da se mostovi između Srbije i Britanije danas grade ne samo diplomatijom i vojskom, već i kulturom.

foto: bojan t. dragićević

Upravo zato nastaje film Rame uz rame. Naš cilj nije da menjamo istoriju, već da podsetimo, da pokažemo da odnosi Srbije i Velike Britanije nisu počeli devedesetih, niti su završeni posle dva svetska rata. Oni traju skoro dva veka: od pukovnika Lojda Džordža Hodžisa, Henrija MekAjvera i Ernesta Trubridža, preko dr Elizabet Ros, Eveline Haverfild, dr Elsi Inglis, Flore Sends i porodice Kedberi, pa sve do savremenih vojnih vežbi, školovanja srpskih oficira u Britaniji i zajedničkih misija pod zastavom UN na Kipru.

Na kraju putovanja vraćamo se pitanju s početka: “Šta su Britanci ikada učinili za nas?” Odgovor nije jednostavan, on je znatno bogatiji nego što mnogi danas misle. Možda je upravo zato vredno snimiti ovaj dokumentarni film: da sačuvamo sećanje na ljude koji nisu pitali koje je ko vere, naroda ili jezika, već su — kada je bilo najteže — stajali rame uz rame.

...

Nik Ilić

Pukovnik u penziji Nik Ilić, bivši vojni ataše Ujedinjenog Kraljevstva u Beogradu, jedan je od najistaknutijih istraživača zajedničke istorije Srbije i Velike Britanije. Sin je srpskih emigranata, potomaka Dinarske divizije koji su nakon Drugog svetskog rata našli utočište u Engleskoj. Nik Ilić je završio Kraljevsku vojnu akademiju Sandhurst i tokom više od tri decenije službe u Britanskoj vojsci učestvovao u misijama u Bosni i Hercegovini, na Kosovu i Metohiji, u Iraku, Avganistanu, Sijera Leoneu i Severnoj Irskoj. Za iskazanu hrabrost i službu višestruko je odlikovan, između ostalog Kraljičinom medaljom za hrabrost (Queen’s Gallantry Medal), Kraljičinom pohvalom za vrednu službu (Queen’s Commendation for Valuable Service) i članstvom u Redu Britanskog Carstva (Order of the British Empire – MBE).

Tokom mandata kao britanski vojni ataše u Beogradu (2018–2021), dao je značajan doprinos unapređenju vojne saradnje između Srbije i Ujedinjenog Kraljevstva, kao i očuvanju sećanja na zajedničku istoriju dva naroda. Autor je više istorijskih istraživanja i izložbi o britansko-srpskim odnosima u Prvom i Drugom svetskom ratu, među kojima je i izložba Britanci i Drugi svetski rat u Jugoslaviji (The British and the Second World War in Yugoslavia), predstavljena u Beogradu 2020. godine.

Autor je i dokumentarnog filma Rame uz rame (Shoulder to Shoulder), koji kroz putovanje filmske ekipe po Ujedinjenom Kraljevstvu, Srbiji, Severnoj Makedoniji, Grčkoj i Rumuniji istražuje gotovo dva veka zajedničke istorije i prijateljstva Srbije i Velike Britanije.

Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.