Sreća i – kako je steći

Teška, metalna, obično dupla vrata su toliko uobičajena u Moskvi čak i ukoliko nema baš preterano mnogo toga da se njima štiti. Strah od lopova i kriminalaca je, reklo bi se, veći od stvarne opasnosti. Slično je i u dosadnim, prljavo sivim desetospratnicama na severu Moskve, takozvanim hruščovkama koje podsećaju na siromašniju braću nekih novobeogradskih blokova.

Ulazna kapija je takođe teška, metalna, u hodniku se oseća miris kuvanja. Lift izgleda tako da bi ga izbegavao čak i onaj ko ne pati od klaustrofobije. Na osmom spratu, cvrkut ptice umesto zvona i Nađa otvara vrata. Ima 21 godinu i kao što je to poprilično uobičajeno u Rusiji, već je udata i ima bebu od dva meseca.

Tu su uz bebu Anastasiju još i suprug Pavel, njegova majka Ljudmila i Nađina najbolja prijateljica Veronika. Stan je dvoiposoban, u dnevnoj sobi televizor čavrlja u pozadini. Nađa studira ekonomiju i radi u jednoj firmi za kućnu dostavu potrepština.

„Nije u pitanju moj izbor, nego drugačije ne može. Na mom fakultetu skoro da nema nikog ko uz studije i ne radi. Nije lako preživeti u Rusiji, a posebno ne u Moskvi koja je tako skupa…“ Pavel takođe radi. Studira ekonomiju kao i Nađa, ali honorarno radi kao programer i zarađuje sto dolara mesečno. „To je taman dovoljno za bebu“, kaže Nađa. „I to jedva! Sve je tako skupo za mališane, i odeća i hrana, a posebno lekovi. Jedna moja prijateljica ima dete koje pati od alergija i bankrotirala je kupujući mu specijalno mleko.“

RUPIČASTI BUDŽET: Nađa sebe ubraja u srećne. Zarađuje duplo više od svog muža, a pored toga njena majka ima još jedan stan koji izdaju za još 300 dolara, tako da ukupan budžet iznosi 600 dolara. Naravno, stan se izdaje „na crno“, što važi za skoro celu Rusiju u kojoj se ne zna, da li je veća siva ili „bela“ ekonomija.

I, kako izgleda živeti u četvoročlanoj porodici sa 600 dolara? Nađa kaže da je to knap. Nema prostora ni za kakav luksuz. A da li je luksuz izaći u restoran nekoliko puta nedeljno? Poći na odmor? Nađa se presamićuje od smeha…

„Slučajno, sinoć smo Pavel i ja bili na večeri. Prvi put u poslednje dve godine. Nije to bio baš neki pravi restoran, onako, više kafe. Danas čitav dan i te kako me peče savest zbog toga što smo tim izlaskom napravili ozbiljnu rupu u porodičnom budžetu!“ A odmor? Opet smeh. „Ne, nismo nikada bili na odmoru“, odgovara Pavel. „Preko leta odemo malo na roditeljsku daču, ali to je istovremeno i prilika da se nešto zasadi, okopa, ubere, hrana je jako skupa kod nas.“

Ukoliko sve pođe kako se Nađa i Pavel nadaju – diploma, dobar posao, porast plata i standarda u zemlji, moći će prvi put u životu da pođu na odmor za jedno četiri do pet godina. Naravno, ovde u Rusiji. Za odmor je potreban prihod od najmanje 1000 dolara mesečno, kaže Nađa i nabraja. „Osam stotina dolara godišnje košta moje i Pavelovo obrazovanje. Pavel još i puši! Zatim, 34 komada pelena košta 10 dolara, a naša Nastja dnevno potroši sedam do osam. Pa sad vidite… Zar mislite da bih uz ovako malu bebu radila da ne moram?“

ZDRAVLJE – NAJVEĆA BRIGA: Nađina najveća briga je zdravlje male Anastasije. Svesna je da je zdravstvena služba u Rusiji u opštem rasulu. Pre nekoliko nedelja je jedva uspela da ubedi hitnu pomoć da dođe kada je Anastasija imala temperaturu. „Morala sam da pretim žalbom ministarstvu da bi došli. Razumem ja njih, shvatam da se malo kom lekaru ozbiljno radi za platu od tridesetak dolara mesečno, ali ipak!“ Odskora, dodaje, u Rusiji je moguće uzeti i privatno zdravstveno osiguranje, ali za njenu bebu ono bi iznosilo oko 2000 dolara godišnje, što već spada u domen naučne fantastike, kaže Nađa.

Nađina najbolja prijateljica, Veronika, takođe je studentkinja ekonomije i takođe radi. Ima sreće, kaže, našla je posao u banci i zarađuje oko 110 dolara mesečno. „Nije to mnogo! Dok platim transport do posla, ručak u kantini, kupim nešto voća ili sok za mlađeg brata, knjige za fakultet, ne ostane ništa.“

Pavelova majka Ljudmila se sa nostalgijom priseća svojih studentskih dana. „Od svoje stipendije mogla sam svake večeri da idem u bioskop, ako želim. I da imam za šminku i sve… A kada sam se zaposlila, mogla sam i na odmor na Crno more, i da imam u kući sve što želim i još da stavim nešto na knjižicu.“ Nađa, međutim, nije impresionirana. „Da, tačno, ali ja pamtim kada je moja majka jednom prilikom celu noć stajala u redu da bi mi kupila cipele. Dok je došla na red, cipela je nestalo.“ „Ma, sve je isto“, ubacuje se Pavel. „Nekada je možda bilo para, ali nije bilo robe. Danas, u radnjama imaš šta god želiš, ali niko nema para sem novopečenih bogataša.“

IPAK SREĆNICI: Nađa i Pavel još sebe ubrajaju u srećnike. Oboje imaju posao, zarada je za ovdašnje uslove pristojna, a tu je i dodatni prihod od stana. Ne zavide onima koji imaju a pošteno su stekli, kažu. Veruju u Rusiju i za razliku od mnogih svojih vršnjaka, ne maštaju o tome da emigriraju. Kažu, s pravom, da njihova zemlja ima ogroman potencijal i da će i životni standard sigurno morati da raste iz godine u godinu.

Što se potencijala tiče, apsolutno su u pravu. Rusija ima kvalifikovanu i jeftinu radnu snagu, enormno bogatstvo u sirovinama, ali tu negde prestaju i prednosti. Ima i ogroman spoljni dug, ne baš naročito disciplinovanu radnu snagu, infrastrukturu koja se urušava na svakom koraku i problem sa pristupom velikom delu rudnog i mineralnog bogatstva. Da ne pominjemo korupciju, kriminal i vrlo maglovitu razliku između kriminalaca i biznismena. Dok mala Anastasija poraste, možda će se mnogi od ovih problema i srediti, ali Nađi i Pavelu, uprkos optimizmu, predstoji još dosta teških godina.