Proleće je u novembru

Za “Vreme” iz Njujorka

Plavi autobus na liniji M57 stajao je pre par dana zaglavljen u gužvi 11. avenije dok su putnici molili vozača da ih pusti napolje. To je ona ista trasa na kojoj je Zohran Mamdani uveravao sugrađane kako će besplatan prevoz rešiti njihove probleme, govoreći da se demokratija ne brani borbom protiv autokratije, već i zadovoljavanjem materijalnih potreba radničke klase. Pobednička euforija nije smanjila gužve na ulicama, tako da novom gradonačelniku preostaje dug put do ostvarenja obećanja zbog kojih je zadobio poverenje Njujorčana.

Većina stanovnika najvećeg američkog grada nikada nije uzela u ruke knjigu u kojoj piše da je ispunjavanje materijalne sigurnosti uslov za razvijanje političke svesti, ali su im neodoljivo privlačne najave o smanjenju troškova i dostojanstvenom životu. Ljudi žele da veruju u čuda, Mamdani je neka vrsta postliberalnog mesije.

Osim toga, Njujork je uvek bio svoj i svojeglav. To nije tipičan američki grad, mada je pitanje da li takvo mesto uopšte postoji. Nisu ni Vašington, Los Anđeles, San Francisko, Čikago niti Boston – ova država nema svoje težište. Možda je Filadelfija, jer ima sve što i druge metropole, ali ne toliko imigranata poput Njujorka, koji je jedini u stanju da more pridošlica pretvori u Njujorčane.

Ogromno naseljeno područje oko Njujorka koje je, recimo, veličine Kipra, po izgledu, ponašanju i navikama stanovništva više podseća na delove Latinske Amerike, Kariba ili Meksika. Da ne shvati neko pogrešno, pojedine ulice u Astoriji liče na Čačak ili Požarevac. Razmere Mamdanijevog trijumfa mogu se meriti brojem od osam i po miliona građana o kojima će se brinuti kada stupi na dužnost 1. januara. Na širem području grada živi dvostruko više ljudi i svi oni, bez obzira na to da li su u Konektikatu, Nju Džersiju ili Pensilvaniji, naslanjaju se na Njujork.

MERA USPEHA

Od Trentona do stanice Pen na Menhetnu ima devedeset kilometara, ali se već od Hamiltona večernji voz puni mladima iz Branzvika, Edisona ili Elizabeta koji su veseli, nasmejani i bučni krenuli u klubove i barove razbacane po Vilijamsburgu, Ist Vilidžu ili Louer Ist Sajdu. Pošli su, kao što se nekada govorilo, u grad.

Godišnji budžet Njujorka od 116 milijardi dolara veći je od državne kase Grčke ili Irske, dok u gradskoj administraciji radi više od 300.000 ljudi, koliko stanovnika ima, na primer, Ljubljana. Od Haus parka na jugu do Long Ajlenda ima 250 kilometara, kao od istočne do zapadne granice Srbije, ali sva ova poređenja nemaju mnogo smisla. Amerika je ogromna zemlja, Zohran Mamdani će uticati na živote ljudi čiji je broj veći od stanovništva bivše Jugoslavije.

Ovaj poslanik u Skupštini države Njujork, za koga pre godinu dana niko nije ni čuo, porazio je republikanski i demokratski establišment sa milionskim budžetima za kampanju, i to postovima na društvenim mrežama i beskrajnom željom da razgovara sa ljudima. Dok je većina stanovnika Njujorka hodala prošlog novembra utučena zbog pobede Donalda Trampa, ovaj milenijalac je u odelu i kravati špartao duž Bronksa i Kvinsa i, sa širokim osmehom na licu, zapitkivao ljude za koga su glasali. Zašto, šta im nedostaje, kako bi želeli da žive? Kada bi mu rekli, govorio je da su sledeće godine izbori za gradonačelnika i, sa puno empatije za reči sagovornika, pitao da li bi dali svoj glas nekome ko bi im omogućio univerzalnu brigu o deci, zamrzavanje stanarina i besplatan prevoz. Kako bi umorni i pritisnuti brigama odbili onoga ko obećava odmor, olakšanje i smirenje?

Donald Tramp je u tom trenutku bio jedini koji je imao viziju, doslednu i celovitu priču. Ona je govorila o elitama koje su izdale narod. Obećavao je proterivanje nelegalnih imigranata, povratak tradicionalnim vrednostima i resetovanje političkog, trgovinskog i ekonomskog sistema u svetu.

A kada su već zauzeli Belu kuću i Kongres, republikanci neće biti uklonjeni frazama o demokratiji i identitetskim pitanjima. Ideološki prethodnici Zohrana Mamdanija imali su običaj da kažu kako se ne može biti Aleksandar Fjodorovič Kerenski nakon Oktobarske revolucije. Kada se dogode potresi poput poslednjih američkih izbora, sve se menja. Nema više nazad. Za razliku od bezidejnosti rukovodstva Demokratske stranke, koja i dalje nema strategiju za suprotstavljanje republikancima, Mamdani je znao šta hoće, jer je shvatio da su unutrašnje slabosti partije veći problem od onoga ko trenutno vlada zemljom.

Mada je teško naći dva suprotstavljenija politička koncepta, Trampova i Mamdanijeva vizija Amerike delom su kompatibilne. Gde se završava predsednikova mantra o izdajničkim elitama, tu počinje gradonačelnikova briga o običnim ljudima; ono što predsednik naziva Mamdanijevim “komunizmom” kreće tamo gde prestaje ono što gradonačelnik imenuje kao Trampov projekat “rasne dominacije” upakovan u “ekonomski populizam”.

Mamdanijevi izazivački pozivi Trampu da dođe u Njujork zbog imigranata, sigurno neće ostati bez odgovora. Kada su dvojica ratobornih spremna za obračun, kavga neće izostati. Tim pre što je Mamdanijeva pobeda samo dodatno ozlojedila predsednika koji je na izborima podržao dugogodišnjeg demokratskog guvernera Endrua Kuoma, u očajničkom naporu da se spreči pobeda člana Demokratskih socijalista Amerike. Bila je to, inače, najgora nedelja u Trampovom drugom mandatu, jer su republikanci na svim izborima koji su održani u Njujorku, Nju Džersiju, Virdžiniji, Džordžiji i Pensilvaniji ubedljivo poraženi. Sam predsednik je rekao da to nije bio baš najbolji dan za njegovu partiju. Kada on kaže da nešto sa čim ima veze nije dobro, to znači da je užasno loše.

Nije stvar samo u izborima, već je došlo do najdužeg zatvaranja Vlade u istoriji Amerike, koje se konačno privodi kraju nakon što je napravljen neviđeni haos na aerodromima uoči Dana zahvalnosti. Stotine hiljada federalnih radnika već nedeljama su bez prihoda, a više od 40 miliona građana Amerike sa strepnjom prati vesti da li će dobiti redovnu pomoć za kupovinu hrane (SNAP). Ima stanovnika Njujorka koji preživljavaju sa tih 300 dolara mesečno, što je dalo dodatnu težinu Mamdanijevom političkom programu dostupnosti osnovnih životnih potreba. Taj koncept je probudio simpatije stanovnika Njujorka prema ovom naturalizovanom sugrađaninu iz Ugande, koji se nikada do sada nije našao na bilo kakvom rukovodećem mestu.

Birači su ga zavoleli ne samo zbog onoga što je pričao već i zbog stila kampanje, koji je govorio jezikom društvenih medija. Ali ne svih. Njegovoj slavi nisu doprineli Fejsbuk ili Eks, gde su važnije tekstualne poruke, već pre svega vizuelni algoritmi Instagrama i TikToka. Ništa čudno, njegova majka Mira Nair je čuvena filmska rediteljka.

DALEKO OD SAVRŠENOG KANDIDATA

Sam Mamdani, koji će biti najmlađi gradonačelnik za poslednjih sto godina, otvoreno kaže da je daleko od savršenog kandidata.

“Ja sam mlad uprkos svim mojim naporima da ostarim. Ja sam musliman. Ja sam demokratski socijalista. I što je, navodno, najpogubnije od svega — odbijam da se zbog toga izvinjavam.”

Ovaj član Demokratske stranke progresivan je čak i za njujorške standarde, a to je najliberalniji grad u ovoj zemlji. Njegove priče da je “egzistencijalna pretnja bogatašima” i planovi da dodatno oporezuje najbogatije nisu nimalo prijali finansijskoj eliti. Ništa manje nije bila zabrinutani jevrejska zajednica, koja je brojnija od one u Jerusalimu, dok je pratila Mamdanijeve reči o izraelskom “genocidu u Gazi” i “globalizaciji Intifade”, bez jasne osude zločina Hamasa. Čelnici njujorške policije su sa strepnjom primili njegov izbor, pošto je svojevremeno govorio o “rasizmu među čuvarima reda”, ali se Mamdani nedavno izvinio zbog svojih reči.

Priznati da si pogrešio i reći da si mlad uprkos naporima da ostariš, ali da se ne izvinjavaš zbog onoga što jesi, deo je autentičnog duha ovog grada.

Često se mogu sresti po Americi samouvereni i drčni, a Njujorčani katkad prednjače u tome. Za razliku od takvih koji žive, na primer, u Majamiju, gde se te lične osobine pretvaraju u bahatost, stanovnici Grada su ljubazni, prijatni, veseli i druželjubivi – baš kao i njihov budući gradonačelnik, koji je pokazao da ume da sluša druge. Da razume da je svakodnevnica, uprkos blagodetima života u centru sveta, mnogima naporna, neizvesna i teška.

Na upravo završenom okupljanju političkog establišmenta Njujorka u Portoriku Mamdani je, u belom odelu koje je simbolizovalo pomirenje, pružio ruku i onima koji su se očajnički borili da ne pobedi. Za to je bio nagrađen pesmom “Volare”, u kojoj se našlo njegovo ime. Oni koji su do juče vređali, napadali i optuživali morali su da prihvate volju građana. Tim pre što su to bili izbori sa najvećom izlaznošću u poslednjih nekoliko decenija.

Inače, stanovnici Njujorka glasali su za budućeg gradonačelnika još pre otvaranja biračkih mesta, tokom halloweenskog “mischief nighta”. U pretrpanoj liniji metroa L prema Bruklinu, grupe kostimiranih putnika probijale su se te noći prema vratima vagona uz složni povik “maaaamdaaaniii”, da bi nakon izlaska na peron slavile svoju malu pobedu skakutanjem duž stanica 14. ulice, dok je voz, sa američkom zastavom na pročelju, jurio dalje prema Bruklinu.

Vesela galama u “noći nestašluka” dobila je potvrdu nakon prebrojavanja glasova sa birališta. Poklič kojim su se veseli Njujorčani gurali kroz masu bio je ime novog hizzonera Zohrana Mamdanija, a spisku nepisanih propisa ponašanja u gradu pridodata je jedna nova stavka o kojoj će morati svi da vode računa.

OSEĆAJ ZA PRAVDU

Stara pravila su manje-više poznata: ne pitajte na šta misle oni koji kažu da su iz Grada, jer postoji samo jedno mesto na svetu koje se može nazvati tim imenom – ispašćete glupi u društvu; nikada ne predlažite onima koji su ovde odrasli da idu na Tajms skver, bez obzira da li je u pitanju božićni vatromet ili nova “Uniqlo” prodavnica – gledaće vas kao da nešto sa vama nije u redu; ne zastajkujte dok hodate ulicom, idite pravo prema odredištu bez zadržavanja – lako se može desiti da vas neko odgurne ako ste na putu; ako ne tražite nevolje, ne sedajte na jedno od dva spojena sedišta na početku vagona metroa – ona su rezervisana za spavanje onima koji nemaju drugi krov nad glavom; ne jedite iz uličnih kioska, jer u njima nema tekuće vode i niko ne zna gde prodavci idu u toalet; ako volite azijsku kuhinju, birajte kineske restorane koji izgledaju kao mesta koja se zaobilaze – tu je najbolja hrana; budite oprezni u komunikaciji sa ženskim svetom koji zna da bude oštrog jezika, jer će oni koji kažu nešto pogrešno biti počašćeni sočnom psovkom o pušenju onoga što devojke nemaju; ne tražite od policajca na ulici pomoć, jer će se ponašati kao da ne postojite – pozovite 911.

Lista poželjnih stvari mnogo je duža, ali je trenutno na prvom mestu – demokratski socijalizam. O demokratiji se uči od kindergartena, ali je sa ovim drugim mnogo teže. Vladimir Iljič Uljanov, Josif Staljin ili crvena ruža? Kapital, Berni Sanders ili Aleksandrija Okasio-Kortes? Makartizam ili Trampov antikomunizam?

Stvari su često mnogo jednostavnije – reč je o osećaju za pravdu. Autentičnom, krajnje jasnom saznanju da oni koji su ovde rođeni neće moći da žive u svom gradu kada više ne budu mogli da rade, osim ako imaju ušteđevinu od najmanje pola miliona koja je investirana u akcije i državne obveznice; da stanarine vrtoglavo rastu iz meseca u mesec, tako da jednosobni stanovi već koštaju između tri i četiri hiljade dolara, a četvrtina zarade odlazi na brigu o deci; da gradski autobusi idu brzinom od 16 kilometara na sat; da se najbliži Walmart, gde je sve jeftinije, nalazi daleko preko obala Hadsona u Nju Džersiju, pa se pola galona “horizon” mleka u njujorškim botegama kupuje za osam dolara.

Sada novom gradonačelniku preostaje da ostvari svoja obećanja, jer Njujorčani ne vole da ih neko vara. Bez obzira ne to što su spremni da poveruju u čuda, od Mamdanija se očekuju dela. Ako ne budu dobili ono što im je obećao, proći će poput onih koji nerviraju ženski svet neumesnim opaskama ili zastajkuju na ulicama da zagledaju tanušne solitere sa stotinak spratova u kojima dvoje ljudi teško mogu da se mimoiđu ispred lifta.

Bez obzira na gužve, putnici onog autobusa na liniji M57 stigli su na kraju do Midtauna, a oni iz voza na liniji L preplavili ulice Bruklina. Jedna od gradskih žurki bila je odmah pored Beri strita, u onim stanovima gde se ulazi preko stepeništa sa ulice. Svaki put kada je DJ zavrteo nešto poput “Geese”, koji su postali glavna muzička atrakcija, broj onih koji su plesali u sobi uvećavao se zahvaljujući prolaznicima koji su ulazili sa ulice. Popili bi piće, porazgovarali sa ostalima i nakon “100 Horses” odlazili dalje u bruklinsku noć, pokušavajući bezuspešno, sa svojim novim gradonačelnikom, da ostare u gradu u kojem svako može da bude ono što jeste. Ostalo se ne prašta.