Nacija se širi u struku

Za „Vreme“ iz SAD

Kada se Nikita Hruščov, svojevremeno najmoćniji čovek SSSR, na ljubazni poziv predsednika Ajzenhauera otisnuo na put po SAD, domaćinima je uputio dve želje: da se sretne sa Džonom Vejnom i da poseti Diznilend. Dok je sa legendarnim glumcem popio po neku ljutu, drugu želju je bilo teže ispuniti iz bezbednosnih razloga, pa su ga domaćini, umesto u Diznilend, odveli u razgledanje tipične američke samoposluge u San Francisku. Sovjetski moćnik i njegovi saradnici ostali su toliko zaprepašćeni izobiljem, da je Hruščev ostao ubeđen da je sva ta silna roba tu dovučena samo da bi on bio impresioniran. Turneja Hruščova po Americi od pre pola veka verovatno će ostati upamćena kao jedna od bizarnijih epizoda u istoriji diplomatije, ali je eksperiment u omekšavanju hladnoratovskih neprijateljstava uspešnije ponovljen tridesetak godina kasnije u samoposluzi u Hjustonu, država Teksas. U drugoj epizodi supermarket-diplomatije našao se Boris Jeljcin, koga je jaz između dve supersile potpuno porazio, o čemu nam je ostavio sledeće svedočenje: „Kada sam video sve ove police nakrcane stotinama, hiljadama konzervi, kartonskih kutija i svakojake druge robe, duša me je zabolela zbog sovjetskog naroda.“ Njegov bliski saradnik Suhanov, koji ga je pratio na tom putu, posvedočio je snagu tog doživljaja: „Ono što smo videli bilo je zapanjujuće koliko i sama Amerika… Mislim da je nakon Hjustona pala i poslednja štaka koja je kod Jeljcina održavala boljševičku svest i da ga je to nagnalo da napusti partiju i da se bori za vlast u Rusiji…“

PRAVI SIR: U globalizovanom svetu današnjice izobilje supermarketa verovatno više nikada neće doprineti preokretu istorije na ovaj način, ali je poseta potrošačkom hramu poučna i jednako upečatljiva. Opet, za nekoga čiji se izbor brze hrane u ranoj mladosti svodio na crveni kiosk na kome su se kupovale viršle ili kobasice sa senfom u nikad svežoj kajzerici, šetnja među rafovima američke samoposluge može biti mukotrpna kao Odisejev prolazak između Scile i Haridbe, ili pokraj sirena. Počasni špalir na samom ulazu najčešće čine naslagane kutije sa konzervama koka-kole ili sličnih zaslađenih, gaziranih pića. Ako ste se izazovu tu i oduprli, nikad nije kasno da posrnete – sladunjava pića najrazličitijih boja sačekaće vas na nekom drugom mestu, a sasvim izvesno pred kasom, gde im društvo prave prirodni saveznici – porodična pakovanja čipsa.

Ako vam samodisciplina nije jača strana, poslušajte savet: držite se spiska i bežite odatle što pre. Kad vidite roditelje sa više od dvoje dece na jednom mestu, smesta krenite u suprotnom pravcu, jer to oko čega se oni tiskaju obično nisu zdrave cerealije. Izbegavajte avenije sa smrznutom hranom jer će vas tamo pored neverovatnog izbora pica i sladoleda i ribe (najčešće iz Kine) čekati i serija smrznutih gotovih jela marke „Gladan čovek“, čiji je slogan – „Dobro je biti sit“. Njihova porcija svinjskih rebara sa krompir-pireom i kukuruzom kao prilogom garantovano će utoliti svačiju glad, jer na kutiji piše da sadrži blizu 900 kalorija. Mnogi proizvodi se hvale da sadrže pravi sir, što izbirljive mora da navede na uznemiravajuće pitanje – „šta je onda ono belo bilo na mojoj pici od pre neki dan?“ Za one još izbirljivije tu su slični proizvodi, samo bez masnoće, obogaćeni Omega 3 masnim kiselinama, vitaminima, i što je najvažnije – antioksidansima, supstancama za koje se veruje da smanjuju rizik od raka. Držite se odeljenja sa svežim voćem i povrćem, jer tamo skoro nikada nema gužve i obično ćete sresti starije gospođe koje se još sećaju kako je to bilo kuvati bez mikrotalasne pećnice.

EPIDEMIJA GOJAZNOSTI: Nije se samo raskoš izbora povećala već i kolica za samoposlugu koja su, neko je izračunao, porasla tri puta u odnosu na modele iz sredine sedamdesetih. Za odlazak u samoposlugu vam u mnogim krajevima zemlje trebaju kola, koja su takođe porasla i u koja sada može da stane mnogo više nego ranije. Bil Brajson, duhoviti hroničar svega i svačega, u svojoj knjizi Ovde sam i ja stranac – beleške o povratku u Ameriku nakon 20 godina, primetio je da je pri izboru automobila važnije koliko držača za čašu imaju nego koliko benzina troše, jer se hrana, više nego ikada ranije, konzumira u vozilima. Povećao se i broj radnih sati, i sve je više onih koji bi kuvanje prepustili drugima, bilo u samoposluzi, bilo u restoranu, bilo zvezdama kulinarskih TV programa. Kome je još do kuvanja kada za 1 (jedan) dolar možete da kupite hamburger ne izlazeći iz kola, a za samo malo više i gazirano piće i pomfrit, dok za iste pare u piljarnici dobijete pola kilograma praziluka? Ko, onda, kupuje sve one časopise koji se bave hranom a kojih je potpisnica ovih redova u jednoj knjižari izbrojala čak 66?

Zato se niko nije zapanjio kada su nedavna istraživanja pokazala da se Amerikanci već decenijama neprekidno šire u struku. Prema nekim istraživanjima, Amerikanci na brzu hranu potroše preko 100 milijardi dolara godišnje. Statistika iz decenije u deceniju ukazuje na uznemiravajuću činjenicu da se gojaznost širi kao epidemija od koje nije imuna nijedna razvijena država, a koja polako počinje da zahvata i mnogo siromašnije zemlje. Poslednja istraživanja su se pojavila usred uzavrele debate o reformi zdravstvenog sistema iz državnog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti. Istraživanja kažu da dve trećine Amerikanaca ili pati od viška kilograma, ili od gojaznosti. „Gojaznost i s njom povezan dijabetes jedini su zdravstveni problemi koji se pogoršavaju u zemlji, i to sve ozbiljnije“, izjavio je Tomas Friden, direktor Centra, na nedavnoj konferenciji za novinare.

Gojaznost nije samo škodljiva već je i skupa. Jedna druga studija pokazuje da lečenje bolesti izazvanih gojaznošću danas čini preko devet odsto svih medicinskih troškova, što je skok od blizu 30 odsto u odnosu na pre deset godina. Na lečenje posledica gojaznosti troši se blizu 150 milijardi dolara, ili dvostruko više nego pre deset godina. Danas prosečan Amerikanac dnevno unese 250 kalorija više nego pre dvadesetak godina, i to mahom preko gaziranih pića. Kongres razmatra uvođenje posebne akcize na prodaju gaziranih pića, koja su odavno sveprisutna u školama u kojima je najčešće dozvoljeno da se jede i pije i na času, što prati bučno opiranje industrije gaziranih pića. Najveći lanac supermarketa u zemlji Walmart je u reklami koja je nedavno stigla u poštansko sanduče pozvao školarce da jedu zdravo, a da pri tom prištede pare, tako što im je ponudio sledeće proizvode: picu, piroške punjene većom količinom sira i raznim drugim sastojcima, grickalice (jedne sa sirom a jedne bez) u porodičnom pakovanju, piletinu sa makaronima i sirom, špagete sa ćuftama u konzervi, i megapakovanje čipsa, 24 vreća po ceni od 22. Na drugoj slici je reklama za televizor pred kojim je srećna porodica sa vanglom kokica. Nedavno je donet zakon da lanci restorana na jelovniku istaknu kaloričnu vrednost porcija.

KALORIJE I CIGARETE: Biti debeo je i dalje neprikosnoveno ljudsko pravo, ali sva debata koja se vodi oko gojaznosti, za sada još uvek s oprezom i uz svu moguću uviđavnost koju nalažu pravila političke korektnosti, neodoljivo podseća na borbu protiv pušenja. Gojaznost sa pušenjem ima još jednu zajedničku crtu – njoj su najviše podložni siromašniji slojevi društva i oni koji su na društvenoj margini. Poslednje istraživanje o gojaznosti, koje je na trenutak trglo javnost iz letnje letargije, pokazuje da je epidemija najviše pogodila državu Misisipi, ujedno i najsiromašniju u Uniji. Borba protiv moćne industrije jeftine hrane neće biti ni laka ni brza, naročito u doba recesije.

No, ni borba protiv nekada moćnog duvanskog lobija ovde nije bila laka. Za početak, Amerika je prvi put u istoriji dobila predsednika koji od hamburgera više voli da jede losos, a sklon je i rukoli (što mu je tokom kampanje žestoko spočitavano). U tu borbu se na svoj način uključila i prva dama, koja je i tokom izborne kampanje zagovarala ideju da deca imaju pristup zdravoj i sveže spremljenoj hrani.

Mene, međutim, muči drugo pitanje: da li bi hladnom ratu ranije došao kraj, a kubanska kriza bila izbegnuta, da je Hruščov doživeo da vidi pakovanje od 12 kobasica ušuškanih u testo za (podeblje) palačinke koje je pride još i prošarano (veštačkim) borovnicama…?