fotografije: ap
Dok se zbog izbeglica prolivaju suze licemerne samilosti, na granicama širom sveta niče sve više žica koje treba da ih zaustave. Broj izbeglica premašuje devetnaest miliona, što je najviše nakon Drugog svetskog rata
Italijanski Karitas je objavio dosije o izbeglicama koji nosi naslov Mari e muri, More i zidovi.
Izveštaj govori o preprekama na koje svaki dan nailaze milioni muškaraca, žena i dece, bežeći od oružanih sukoba, nesreća, prirodnih katastrofa i ekstremnog siromaštva.
Nekada je gomila siromašnih Evropljana, koji su tražili sreću u Americi, prelazila Atlantik „brodovima nade“. Sadašnji putevi vode kroz Adenski zaliv na putu od Roga Afrike ka Arapskom poluostrvu; preko mora jugoistočne Azije ka Tajlandu, Maleziji i Indoneziji; preko Pacifika ka Australiji; između ostrva u Karipskom moru ka SAD…
Preko Mediterana, koji su stari Rimljani zvali Mare Nostrum, stotine hiljada ljudi uplašenih za život ide ka „tvrđavi Evropa“, prelazeći nepremostive planine, reke i „zid srama“ u Saharskoj pustinji; ili preskačući šest metara visoke ograde u poslednje dve enklave pod španskim suverenitetom na afričkoj teritoriji Seuta i Melila, pod stalnim nadzorom španskih oficira Guardia Civil; ili prolazeći kroz nemirnu Libiju i pakao ekstremnog nasilja i zloupotreba.
ŽILET ŽICA NA GRANICI: Migrantska kriza potresa Evropsku uniju koja se gloži oko kvota (broja izbeglica koje bi svaka članica trebalo da primi), a umesto neefikasne granične policije Fronteks sada formira novu pograničnu službu, dok na putu izbeglica niču nove prepreke.
I u Srbiji, koja je dok su drugi podizali žilet ograde, odolela izazovima da zatvori granice, sada se, sudeći po izjavi predsednika Srbije Tomislava Nikolića, razmišlja o tome da se na granice izvede vojska (delom granice prema Bugarskoj već patroliraju mešovite vojno-policijske patrole).
Neke pretpostavke kažu da je u EU, dok je brojala 25 članica, godine 2005. bilo između dva i osam miliona ilegalnih migranata. Izgleda da niko i ne zna tačno koliko ih je, ali su nelegalne migracije postale jedan od najvećih prioriteta u Evropskoj uniji. Licemerno se politika podizanja žica i ograda naziva borbom protiv trgovine ljudima, mada je ona zapravo usmerena na sprečavanje miliona ljudi da uđu u „obećanu zemlju“.
Ova godina je, inače, tragičnija zbog broja stradalih, nego prethodna: od početka 2016. najmanje 3610 osoba se udavilo ili nestalo blizu obala Egipta, Libije, Grčke, Italije, Turske, Maroka i Španije, a u istom periodu u 2015. stradalo je 3029 ljudi.
Većina zemalja svoje odluke o zatvaranju granica opravdava namerom da predupredi bezbednosne probleme, da spreči ilegalne migracije i trgovinu ljudima. Više od trideset zemalja donelo je takve odluke posle „9/11“ (11. septembra 2001, kada su izvršeni teroristički napadi na Njujork i Vašington), a njih petnaest je to učinilo prošle godine.
To novo podizanje ograda proizilazi najviše iz sukoba na Bliskom istoku, ratova u Iraku, Avganistanu i Siriji, u kojima su neke od zemalja koje spadaju u izbegličke destinacije doprinele eskalaciji krize.
Od Dalekog istoka, preko Bliskog istoka i Severa Afrike se, inače, prostiru mnogobrojne bodljikave granice. Između Baltičkog i Crnog mora su još samo granice Belorusije ostale nezapečaćene. Granica između SAD i Meksika je nekad bila linija na pesku, a sada je dobro čuvani zid, koji bi republikanski predsednički kandidat Donald Tramp još da dogradi. Dublje ka jugu niču ograde između Meksika i Gvatemale, Brazila i njegovih suseda (vidi okvir).
RASELJENI: Izveštaj UNHCR Global Trends govori o tome da su u proseku 24 osobe u toku svakog sata 2015. bile primorane da beže, što je četiri puta više nego deceniju ranije.
U svetu je 2015. bilo 65,3 miliona raseljenih ljudi (40,8 miliona ljudi interno raseljenih u okviru svoje zemlje), što znači da je svaki 113. čovek na svetu prisilno izmešten iz svog doma zbog konflikata i progona. To su najveće brojke od kada UNHCR registruje ovu pojavu. Prisilno raseljavanje se povećava od sredine devedesetih u više regiona, a u poslednjih pet godina se povećava ubrzano.
Više od polovine (53 odsto) izbeglica pod mandatom UNHCR dolazi iz tri zemlje: iz Sirije (3,9 miliona), Avganistana (2,6 miliona) i Somalije (1,1 milion). Između 2000. i 2015. sirijska dijaspora se s talasom ratnih izbeglica povećavala po stopi od 13,1 odsto godišnje. Sirijci su najčešće bežali u Tursku, Liban i Jordan.
Izbeglice su bežale i iz Južnog Sudana, Jemena, Burundija, Ukrajine i Centralne Afričke Republike, a značajan broj ljudi beži od nasilja bandi u Centralnoj Americi.
Ljudi koji beže često žele da zaobiđu nove i stare prepreke i da dođu do svoje dijaspore. Seobe na liniji matica–dijaspora i obrnuto čine nezanemarljivi deo migracionog salda. Među dvadeset zemalja koje su 2000. primale najviše stranih državljana na drugom mestu, posle SAD (35 miliona), bila je Rusija sa 12 miliona (2015. se spustila na 3. mesto). Sledila je Nemačka sa 9 miliona, Indija sa 6, Francuska sa 6, Ukrajina sa 6, Kanada sa 6, ali to je više trag ekonomskih migracija. Godine 2015. SAD su zadržale prvo mesto sa 47 miliona ukupno prihvaćenih migranata, a na drugo mesto je izbila Nemačka sa 12 miliona (u celoj Evropi 76).
To već ima i vidljive demografske posledice: između 2000. i 2015. migracija je bila uzrok 42 odsto rasta stanovništva u Severnoj Americi. Dok je nivo migracije u Severnu Ameriku između 2000. i 2015. ostao stabilan, došlo je do smanjenja migracije u Evropu – sa 1,7 miliona između 2000. i 2010, na 0,8 miliona ljudi između 2010. i 2015. Zbog toga što smanjena imigracija nije više popunjavala razliku između broja umrlih i broja rođenih, pa se broj stanovnika Evrope od 2000. do 2015. smanjivao, a demografi prognoziraju da će se taj trend nastaviti i posle 2020.
To je, reklo bi se, svetski trend: od 232 zemlje sveta, 95 je zahvaljujući migracijama od 2000. do 2010. povećavalo stanovništvo, a u 134 stanovništvo se smanjilo. Od 2010. do 2015. broj zemalja koje su uvećavale populaciju zahvaljujući migracijama je pao na 89, a broj zemalja koje su zbog negativnog migracionog salda gubile stanovništvo se između 2000. i 2015. povećao na 137.
Iz Evrope, koja demografski stari, povremeno dolaze predlozi da se izbeglice zadrže u siromašnim zemljama, pošto bogati sve više biraju koga će primiti pod svoje okrilje. Većina legalnih migranata (157 miliona u 2015) potiče iz zemalja sa srednjim prihodima. Za njih važi sloboda kretanja.
Nad zlim udesom izbeglica se plače, na osnovu izbegličkih tragedija međusobno se optužuju politički protivnici i svetski političari, ali se za izbeglice vrata obećane zemlje sve više zatvaraju. Na spoljnim granicama EU je 2013. zaustavljeno 326.320 osoba zbog neispravnih viza, boravišnih dozvola ili putnih isprava po šengenskim pravilima. Marokanci čine 97 odsto broja onih koji su vraćeni sa granice EU u Španiji, a u Poljskoj, koja je druga (iza Španije) u EU po broju ulazaka, 87 odsto odbijenih je dolazilo iz Rusije, Ukrajine i Gruzije.
U 2014. ukupan broj međunarodnih izbeglica u svetu je procenjivan na 19,5 miliona, što čini osam procenata svih međunarodnih migranata, a to je najviši nivo posle Drugog svetskog rata, kažu izveštaji UNHCR.
Oko 12,4 miliona ljudi primile su zemlje u razvoju, što je najveći nivo u poslednje dve decenije. Najnerazvijenije zemlje dale su azil za 3,6 miliona izbeglica, ili 25 odsto od ukupnog broja izbeglica u svetu. Turska je prihvatila 1,6 miliona izbeglica, a žali se da Evropljani ne žure da joj daju za to obećanu pomoć, a iza nje su Pakistan (1,5 miliona), Liban (1,2 miliona), Iran (1 milion), Etiopija i Jordan (sa po 0,7 miliona).
Od pada Berlinskog zida 1989. više od četrdeset zemalja širom sveta je izgradilo ograde pokušavajući da se žicom i betonom ogradi od šezdesetak suseda
Alžir je radi sprečavanja imigracije i iz bezbednosnih razloga od 1954. do 1962. izgradio prepreke na granici prema Maroku, 2015. je tu granicu dodatno ojačao i zatvorio granicu prema Libiji.
Amerikanci (SAD) svoju 3141 km dugu granicu sa Meksikom s omalovažavanjem nazivaju „Tortilja zid“. Do sredine devedesetih ta granica bila je praktično samo zamišljena linija u pesku, a 1994. Klintonova administracija je radi sprečavanja krijumčarenja droge i oružja i ilegalne imigracije pokrenula „Operaciju Čuvar kapije (Gatekeeper)“ u okviru koje je od 2006. 1126 km dugi deo granice zatvaran bodljikavom žicom, u zoni velikih gradova i četiri metra visokim metalnim zidovima, kulama za osvetljavanje, čeličnim preprekama i barijerama za vozila. Granica je obezbeđena i video i infracrvenim kamerama, uređajima za noćno osmatranje, senzorima pokreta, toplotnim senzorima u tlu. Uz to, granicu SAD sa Meksikom čuva oko 21.400 policajaca i 18.500 pripadnika granične službe. Amerikanci su, inače, imali „svoj zid“ i u vreme Berlinskog zida. Između 1959. i 1964. izgradili su ogradu radi teritorijalnog obezbeđenja svojih baza u južnom delu Kube.
Austrija je 2015. radi zaustavljanja izbeglica najavila postavljanje ograde prema Sloveniji, a 2016. prema Italiji.
Bangladeš od Indije deli „Nulta linija“, 4000 kilometara bodljikave žice osigurane bedemom.
Belfast u Severnoj Irskoj deli sedam metara visok zid koji se sastoji od cigle, bodljikave žice, betona i mreže koji se zove „Liniji mira“ (Peace line) . Zid ima prolaze za pešake i za saobraćaj, koji se zatvaraju noću. Prvi zid u Belfastu podignut je 1969. i trebalo je da obezbedi mir između zaraćenih katoličkih i protestantskih suseda i planiran je kao privremena mera. U sukobima u Severnoj Irskoj 1969–1998. ubijeno je više od 3.500 ljudi. Od 1990. godine broj „Linija mira“ je u Severnoj Irskoj povećan sa 18 na 48, ukupne dužine od 34 kilometara. Najviše ih je u Belfastu i Londonderiju.
Brazil je objavio da uspostavlja „virtuelni“ zid, osmatran pomoću dronova i satelita, duž čitave svoje 15.000 km duge granice. U 2007. je najavio, a 2013. je otpočeo rad na granici s Paragvajem i Bolivijom radi sprečavanja imigracije i šverca ljudi, a zatim je iz istih razloga 2013. najavio učvršćivanje granice s Argentinom, Kolumbijom, Francuskom Gijanom, Gvajanom, Peruom Surinamom, Urugvajem i Venecuelom. Skeptici kažu da je praktično nemoguće kontrolisati veliki deo brazilske granice koji prolazi kroz Amazonsku prašumu.
Britanija je 2015. radi zaustavljanja migranata izgradila ogradu u Kaleu (Calais & Coquelle) u Francuskoj, ispred koje je nastao logor azilanata koji su namerni da idu na Ostrvo.
Bugarska je 2012. udarila ogradu na granici s Turskom i Grčkom.
Izrael je izgradio niz prepreka na 708 kilometara dugoj liniji razdvajanja na Zapadnoj obali, a u gušće naseljenim područjima oko 30 km granice je obezbeđeno i do devet metara visokim betonskim zidom. U južnom Izraelu pojas Gaze okružen je sa 52 kilometra dugom barijerom. Kad završi zid-granicu s Jordanom, Izrael će biti potpuno okružen zapečaćenim graničnim preprekama.
Indija je 1989. učvrstila granicu sa Bangladešom radi sprečavanja imigracije, pošto je tokom borbe Bangladeša za nezavisnost od Pakistana u Indiju došlo oko deset miliona izbeglica, zbog čega je 1971. Indija ušla u rat s Pakistanom i porazila ga. Granicu s Pakistanom Indija je iz bezbednosnih razloga počela da učvršćuje 1990, a projekat okončala 2004. Uz 550 km dugu granicu između Indije i Pakistana u oblasti Kašmira postavljena je tri metra visoka granična ograda od bodljikave žice koja predstavlja tzv. liniju kontrole. Tamo se borbe periodično obnavljaju, što se dešava i ovih dana. S Mjanmarom Indija je iz bezbednosnih razloga i zbog borbe s švercerima granicu zapečatila 2003, a s Butanom 2015. godine.
Iran je 2000. radi onemogućavanja švercera osigurao granici s Avganistanom, 2011. s Pakistanom zbog bezbednosti, šverca i trgovine ljudima, 2015. sa Irakom zbog imigracije i bezbednosti, a s Turskom 2014. godine.
Kina je od 2006. do 2012. izgradila ogradu prema Severnoj Koreji.
Kipar na dva dela deli 180 kilometara duga „Zelena linija“, koja se sastoji od zidnih sekcija, bodljikave žice, ograda, krhotina i osmatračnica. Granica prolazi kroz sredinu zajedničke prestonice Nikozije, koja je podeljeni grad, kao nekada Berlin. Kada je posle puča u Grčkoj vojna hunta nameravala da pripoji Kipar Grčkoj, Turska je započela invaziju i 1974. osvojila deo Kipra na kome je formirana nepriznata država. Poginulo je oko 1000 ljudi, a 200.000 Grka je silom preseljeno.
Letonija je 2015. najavila izgradnju granične ograde prema Rusiji, pozivajući se na bezbednosne razloge.
Litvanija takođe gradi ogradu prema Rusiji.
Mađarska je uz mnogo incidenata sa izbeglicama 2015. postavila žičanu ogradu na granici sa Srbijom, a najavila postavljanje istih prepreka na granici s Rumunijom.
Malezija je 2015. najavila izgradnju ograde prema Brunejima, Indoneziji i Tajlandu, pozivajući se na borbu protiv trgovine ljudima i šverca.
Maroko je 2015. gradio prepreke na granici s Alžirom, a u Zapadnoj Sahari 1980, 1982. i 1987. iz bezbednosnih razloga 2700 kilometara dug peščani zid koji se na arapskom jeziku zove „Berm“, a koji je učvršćen kamenjem i osiguran bodljikavom žicom, rovovima i minama, uz koji patrolira vojska.
Meksiko je 2015. najavio podizanje ograde na granici s Gvatemalom.
Mjanmar je 2009. i 2014. najavljivao podizanje ograde prema Bangladešu zbog bezbednosti, suzbijanja šverca i trgovine ljudima.
Saudijska Arabija je od 2003. zatvorila pet svojih granica.
Severnu i Južnu Koreju deli dva kilometra široka „demilitarizovana zona“ u koju je ulaz zabranjen. Preko 248 kilometara duga ograda, obezbeđena bodljikavom žicom, karaulama, reflektorima, minama, utvrđenim rovovima i ogradama pod visokim naponom predstavlja dodatne prepreke. Ovako utvrđena granica postavljena je jer je između 1950. i 1953. godine skoro četiri miliona ljudi poginulo u Korejskom ratu.
Seuta i Melilja, dve španske enklave na severu Maroka, ograđene su deset kilometara dugom metalnom gradom opremljenom infracrvenim kamerama, senzorima za otkrivanje kretanja i zvučnim detektorima i bodljikavom žicom koju čuvaju pripadnici Civilne garde, paravojne policijske jedinice. Izgradnja je počela 1995.
Slovenija je 2015. postavila žičanu ogradu prema Hrvatskoj.
Tunis je 2015. udario ogradu na granici prema Libiji iz bezbednosnih razloga i radi sprečavanja imigracije.
Turska je 2015. gradila ogradu na granici prema Siriji pre nego što je u granični pojas sirijske teritorije uputila vojsku.
Uzbekistan je 1999. iz bezbednosnih razloga zapečatio granicu prema Kirgistanu, a 2001. radi sprečavanja imigracije prema Avganistanu.
Ukrajina je 2014. kopala dubok kanal na granici prema Rusiji.
Švedska takođe ima svoj žičani zid: da bi se sprečili migranti da iz Danske železničkom vezom preko Orenburškog mosta uđu u Malme, napravljena je žičana ograda na Kopenhaškoj železničkoj stanici Kastrup.
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Otac žrtva KKK, majka u psihijatrijskoj klinici, on najpre vođa bande na ulicama Roksberija i Harlema “Detroit Red”, pa propovednik Nacije islama i rasnog ponosa koji je, ne krijući mržnju koju je rodila mržnja, impresionirao i prijatelje i neprijatelje, ubijen je pre šest decenija u prisustvu vlasti
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
