Visoki zvaničnik američke Nacionalne bezbednosne agencije (NSA) Rik Ledžet opisao je nekadašnjeg službenika vlade SAD Edvarda Snoudena kao „čoveka koji je ukrao ključeve kraljevstva“. Ledžet je zadužen za procenu štete koju je danas najtraženiji Amerikanac napravio „Velikom bratu“.
Naime, od 1,7 miliona tajnih dokumenata koje je Snouden snimio (od toga je do sada objavljeno 58.000), 31.000 sadrži podatke od „izuzetnog značaja“ za NSA. Tu su pedantno nabrojani predmeti interesovanja Agencije, ali i njene slabe tačke i propusti. Drugim (Ledžetovim) rečima, Snouden sada poseduje „mapu puta“ koja otkriva „snagu i slabosti američke obaveštajne zajednice“.
Edvarda Džozefa Snoudena svet je upoznao u junu ove godine kada su u javnost procurila tajna dokumenta koja svedoče o postojanju velikog broja tajnih projekata nadziranja u režiji američke vlade, kao i dokumenta koja pokazuju da su SAD sprovodile hakerske napade širom sveta, između ostalog i tokom sastanka G20 u Londonu 2009. Usledile su pikanterije o prisluškivanju na relaciji Bela kuća–Bundestag i same kancelarke Angele Merkel, koje su uzdrmale odnose SAD i Nemačke…
Otkrivši i da je NSA redovno obmanjivala Kongres ne navodeći u svojim izveštajima o kom se nivou špijuniranja u Americi radi („Skupljamo više digitalnih podataka o komunikacijama Amerikanaca, nego što to činimo kod Rusa“) Snouden je izazvao i trvenja u američkom političkom vrhu i glavobolju Baraku Obami.
NSA je pre par godina angažovala Snoudena kao službenika preduzeća „Buz Alen Hamilton“, privatne firme koja je imala ugovor sa Ministarstvom odbrane. Edvard Snouden je kao dete državnih službenika i bivši tehnički asistent u CIA imao dovoljno dobar pedigre da bi sedeo u kancelariji NSA na Havajima. Za ovog tihog mladića, večito zagledanog u kompjuter (kako ga opisuje njegova majka), bio je to rajski posao na rajskom ostrvu. Dok nije otkrio razmere nadziranja privatne komunikacije, tj. telefonskih razgovora i elektronske pošte pojedinaca, kao i društvenih mreža u SAD, ali i u drugim zemljama od strane američkih tajnih službi, a sve u okviru „bezbednosnog“ programa zvanog PRISM. Sakupio je dokazni materijal, šefu rekao da ide na kraći odmor i 20. maja odleteo u Hong Kong. Sredinom juna „Gardijan“ objavljuje prva dokumenta koja, najblaže rečeno, kompromituju najveću, najskuplju i najmoćniju obaveštajnu agenciju na svetu, a najmanje se očekivalo da će izvor tih podataka na sopstveni zahtev da otkrije svoj identitet, svestan rizika koji to sa sobom nosi.
Zbog svoje hrabrost i motiva naišao je na veliku podršku u svetu. Edvard Snouden je, pod parolom „biću zadovoljan ako bar za trenutak razotkrijem tajne zakone, nepravedna pomilovanja i neodoljivu izvršnu moć koja upravlja svetom koji volim“, doveo u pitanje ne samo svoj već i status, ugled i fizički opstanak svoje porodice.
Dok je za jedne izdajnik, drugi ga proglašavaju herojem, poredeći ga sa Danijelom Elbergom, nekadašnjim vojnim analitičarom korporacije „Random“, koji je omogućio da „Njujork tajms“ 13. juna 1971. objavi takozvane Pentagonske papire (the Pentagon Papers) što je doprinelo da se promeni odnos američkog javnog mnjenja prema Vijetnamskom ratu. Do sada je dobio nagradu „Dojavljivač godine“ koju su ustanovile nevladine organizacije u Nemačkoj, kao i priznanje „Sam Adams Associates“, grupe „zviždača“ (bivših službenika i špijuna), koje mu je lično uručio bivši analitičar CIA Rej Mekgaven, a profesor sociologije iz Švedske Stefan Svalvors ga letos ga je nominovao za Nobelovu nagradu za mir. Najprestižniji svetski listovi stavili su ga u trku za ličnost godine, a fascinacija Snoudenom nije mimoišla ni filmsku industriju – epizoda kultne animirane serije „Saut park“ u kojoj se Erik Kartman zalaže za njega, bila je najgledanija od svih ikada emitovanih, a za 19. septembar sledeće godine najavljena je premijera igranog filma Poverljivo: Priča Edvarda Snoudena. Producenti obećavaju da će biti napeto i uzbudljivo.