Od svrgavanja Asadovog režima u Siriji Rusija ima problem: pitanje je da li će ruska vojska moći da zadrži svoju pomorsku bazu u mediteranskoj luci Tartus, kao i vazduhoplovnu bazu Hmejmim. Zbog toga Libija postaje sve važnija za Rusiju u arapskom regionu Bliskog istoka i Severne Afrike, piše Dojče vele (DW).
Stručnjaci za bezbednost pojačano prate vazdušni saobraćaj iz Sirije ka Libiji, od decembra 2024. kada je Asad napustio Siriju.
„Odmah nakon Asadovog svrgavanja brojni letovi i teretni brodovi preneli su ruski materijal iz baza u Siriji u Libiju“, kaže u razgovoru za DW Tarek Megerisi, istraživač pri Evropskom savetu za spoljne odnose i autor upravo objavljene opsežne studije o ruskom prisustvu u Libiji.
„Bilo je očigledno da je Libija u očima Moskve sigurno mesto u regionu Sredozemlja.“ Interese Moskve tamo ne zastupaju samo zvanični kanali, već i plaćeničke milicije poput bivše paravojne Vagnerove grupe, koja danas deluje pod nazivom „Afrički korpus“.
Prema nedavnom izveštaju njujorškog truata mozgova The Soufan Center, ruski brodovi su ranije više puta pristajali u istočnu libijsku pomorsku bazu Tobruk. Ta baza nalazi se pod kontrolom libijskog komandanta koji upravlja velikim delovima podeljene zemlje: Halife Haftara.
Interesi Moskve u Libiji
U Libiji, koja je razorena dugotrajnim građanskim ratom, Moskva ima više ciljeva, kaže Megerisi.
Prvenstveno, Rusija teži vojnom prisustvu na Sredozemlju. Do sada je to prisustvo bilo uglavnom koncentrisano u Siriji. Osim toga, zainteresovana je za komercijalizaciju tamošnjih prirodnih bogatstava, posebno energetskih resursa. Istovremeno, pod pritiskom zapadnih sankcija, pokušava da pronađe kupce za sopstvenu robu. Libija takođe služi kao važna tranzitna tačka za izvoz ruskog oružja.
Slično mišljenje ima i The Soufan Center.:Na primer, isporuke artiljerije idu takozvanoj Libijskoj nacionalnoj vojsci (LNA), kojom komanduje Haftar,, ili se mogu izvoziti „antizapadnim snagama u susednim zemljama“.
Međutim, i uticaj na migracione tokove preko Libije ka Evropi je u ruskom interesu – Moskva to, kao što je poznato i sa istočne granice Evropske unije, koristi kao sredstvo pritiska na EU.
Tata i sin Haftar
U libijskom sukobu Rusija već godinama podržava odmetnutog komandanta Haftara, moćnog čoveka istočne Libije.
„On je i dalje najvažniji partner Moskve“, kaže Ulf Lesing, rukovodilac regionalnog programa Sahel Fondacije Konrad Adenauer u Maliju. „Istina je da Rusi imaju i diplomatske odnose sa zapadnim delom zemlje i sa glavnim gradom Tripolijem. Ali fokus je jasno na Haftaru.“
„To nosi određeni rizik, s obzirom na to da Haftar ima 81 godinu, a njegova vlast bi pod političkim pritiskom SAD-a mogla biti krhka“, kaže Lesing za DW.
U tom svetlu, uloga jednog od Haftarovih sinova – Sadama Haftara, takođe generala – postaje sve značajnija. Protiv njega je Španija 2024. izdala nalog za hapšenje zbog sumnje na krijumčarenje oružja, a poslednjih godina se etablirao kao glavni ruski kontakt u Libiji, piše Megerisi u svojoj studiji.
Haftar Rusiji stavlja na raspolaganje mrežu libijskih vojnih baza – a Moskva mu zauzvrat iskazuje zahvalnost: „Rusija je sve to iskoristila kako bi (…) pomogla Sadamu Haftaru da Libiju etablira kao žarište za krijumčarenje oružja, droge, goriva – i ljudi“, navodi dalje Megerisi.
Sistem je funkcionisao po rutinskom obrascu. Godinama su postojali letovi iz Sirije u istočnu Libiju, kaže Lesing za DW, koje je najčešće obavljala privatna sirijska aviokompanija.
„Preko nje su migranti iz Azije, na primer iz Pakistana i Bangladeša, stizali u istočnu Libiju. Odatle su ih ukrcavali na brodove koji su potom kretali prema Italiji.“
Uz pomoć svoje privatne milicije (brigada Tarik bin Zijad), Sadam Haftar je uspostavio složenu infrastrukturu za profesionalno krijumčarenje ljudi, piše stručnjak Megerisi u svojoj studiji. Tu infrastrukturu mogu koristiti transnacionalne mreže krijumčara i trgovaca ljudima – naravno, uz određenu naknadu.
„Žrtve su ljudi koji preuzimaju velike rizike i trpe brojne teškoće u nadi da će kasnije voditi bolji život u Evropi. Ponekad migranti moraju da plate i do 9.000 američkih dolara“, kaže Megerisi.
Trgovina ljudskom nesrećom
Krijumčarenje ljudi prati ustaljeni obrazac, piše Megerisi: po dolasku u Libiju, migranti predaju svoja dokumenta jednoj drugoj miliciji, koja ih zatim drži zatočene sve dok se ne isplate „naknade“. Pre nego što brodovi krenu ka Evropi, migranti se zadržavaju danima ili nedeljama – često u neljudskim uslovima.
„Tada Sadam ponovo dobija novac da bi njegova obalska straža propustila brodove: 100 dolara po migrantu za ‘manje brodove’ (s oko 300 do 550 osoba) ili paušalni iznos od 80.000 dolara za veće brodove“, piše Megerisi. Neki izbeglice se pak prebacuju u zapadnu Libiju: „To pokazuje kako naoružane libijske grupe prevazilaze političke razlike zarad profita.“
Putevi migranata ka Libiji su različiti, piše Megerisi. Afrikanci najčešće dolaze kopnom, dok ljudi iz Azije stižu avionima. Nakon toga većina njih prolazi kroz različite tačke ulaska u istočnu Libiju, gde ih predaju u Haftarovu mrežu.
Migracije kao oružje
Tu dolaze do izražaja ruski interesi u odnosu na Evropu. „Rusija koristi migracije kao oružje“, ocenjuje Megerisi. To se već pokazalo tokom rata u Siriji, kada su ruski avioni prevozili migrante iz Damaska u Minsk, odakle su pokušavali da stignu u zapadnu Evropu. Time je pojačan pritisak na spoljne granice EU. Nije sigurno da li se ti letovi još uvek odvijaju:
„Nakon Asadovog učvršćivanja na vlasti, fokus migracija premešten je na Sahel, odnosno na podsaharsku zonu. Tamo ruske milicije doprinose tome da se još više ljudi uputi ka Evropi. I u tome blisko sarađuju sa Sadamom Haftarom.“
Evropa može najdelotvornije suzbiti krijumčarenje ljudi tako što će migrantima ponuditi bezbedne rute i efikasno kontrolisati pristigle osobe, smatra Megerisi. „Tako bi se krijumčarima ljudi oduzela dobit, a Evropa bi preuzela kontrolu u svoje ruke.“
English
Deutsch
Русский
Српски језик