Zemlja koja je prva objavila rat Americi

Kada nam je ambasador Libije u Beogradu predložio da otputujemo u tu severnoafričku zemlju i napravimo seriju reportaža i razgovora sa njihovim zvaničnicima, u početku sam bio nepoverljiv. Zabrinjavajuće veliki broj ljudi kojima sam rekao kuda treba da putujemo pitao me je: “Pa zar oni nisu pod izraleskim raketama?”, mešajući Libiju i Liban.

Otišao sam na Google i ukucao “How safe is Libya?”. Razultati koje sam dobio nisu bili ohrabrujući: “Terorizam, kidnapovanja, visok stepen kriminala…”, nizale su se ocene vlada SAD, Kanade, Velike Britanije koje nikako svojim državljanima ne preporučuju putovanje u ovu državu. Pozvao sam nekoliko prijatelja iz Ministarstva spoljnih poslova i ambasadora u susednim zemljama i dobio odgovore tipa: “Pa, nisam siguran! Ali pozovi našeg ambasadora u Tripoliju Dragana Todorovića…”. Pozvao sam ambasadora Todorovića koji mi je srdačno odgovorio: “Kad dolazite? Obavezno se javite! Ovde je sasvim bezbedno!”. Konačno smo se odlučili da putujemo kada mi je i Jovana Kvržić, srpska travel-blogerka rekla da je pre nekoliko nedelja bila u Libiji i da je zemlja fantastična i potpuno bezbedna: “Toliko je bezbedno da je čak dosadno!”, rekla mi je Jovana uz ogradu da ona možda nije prava osoba za ovu vrstu saveta jer je pre Libije bila u Avganistanu.

Libija je trenutno podeljena na dva dela ‒ manji, zapadni, sa sedištem u Tripoliju, koji vodi međunarodno priznata Vlada nacionalnog jedinstva i veći, koji zauzima centrali i zapadni deo države sa Vladom nacionalne stabilnosti na čelu, sa sedištem u Torbuku. Prošlogodišnja tragedija u gradu Derna, u istočnom delu Libije, kada je usled kolapsa brane tokom nevremena u poplavama poginulo zvanično 6.000 a nezvanično i do 24.000 ljudi, ujedinila je stanovnike pa je pomoć stizala iz oba dela zemlje.

U Libiji je od 2020. mir, ljudi putuju slobodno iz jednog u drugi deo zemlje, a stanovnici oba dela zemlje su, kako je reč o istom narodu, veoma ljubazni kada čuju da neko govori dijajektom iz onog drugog dela države. Tako se može očekivati da se uz posredovanje Turske i Egipta, kao najvažnijih regionalnih sila koje utiču na libijsku politiku, postigne skoro potpuno ujedinjenje zemlje.

NEMOJ DA PROVOCIRAŠ

Za dobijanje libijske vize, pored dve fotografije i popunjavanja uobičajenih formulara, treba vam i negativan PCR-test na “majmunske boginje” (!). Putujem sa kolegama Žikicom i Mladenom, novinarom i fotografom, u pratnji Jusufa iz ambasade Libije kojeg poznajem nekoliko godina unazad. Iz Beograda u Tripoli letimo preko Istanbula, a na letu sa nama su u i nekadašnji opozicioni lider i predsednik Saveta bezbednosti UN Vuk Jeremić, kao i fudbaler Dušan Tadić.

U aerodromskom autobusu na Aerodromu Tripoli Mitiga do nas stoje dva čoveka u kasnim šezdesetim, možda i sedamdesetim godinama koji govore srpski sa bosanskim akcentom. Pitam ih da li rade za neku srpsku firmu ovde. Jedan od njih odgovara odrično: “Ne, mi radimo za libijsku firmu!”. Našalio sam se, mislio sam benigno: “Znači, jugoslovenska radna snaga je i dalje na ceni!” i dobio odgovor: “Nemoj da provociraš i širiš propagandu! Gledaj svoja posla!”. Kada sam posle rekao da smo novinari, bili su još nepoverljiviji i cinično prokomentarisali: “Jeste li sa Jeremićem u grupi?”, aludirajući na našeg gorepomenutog saputnika na letu Beograd‒Istanbul. Ostaje nam samo da nagađamo kakvom vrstom tajnovitog posla se dvojica naših vremešnih sugrađana u Libiji bave.

Pola sata kasnije bili smo ispred hotela na obali Sredozemnog mora. Procedura ulaska u hotel, kao i u većini zemalja u ovom regionu, podrazumeva skeniranje prtljaga i prolazak kroz metal-detektor.

Tu nas sa širokim osmehom čeka ambasador Dragan Todorović, iskusni diplomata koji je 2007. na beogradskom FPN doktorirao na temu “Sunitsko-šiitski raskol i njegov uticaj na bezbednost Bliskog istoka”. Govori tečno arapski, persijski, engleski i francuski. Objavio je i knjige Hezbolah: Božija partija, Izborni sistem Libana, Savremeni terorizam ‒ al Kaida u islamskom Magrebu i Razvoj islamističkog pokreta u Libiji, pa je idealan sagovornik za aktuelne bliskoistočne teme.

Prva tačka naše posete bio je obilazak velikog građevinskog poduhvata “Third ring road”. Reč je o velikom kružnom auto-putu oko Tripolija čijim će završetkom biti rešene velike saobraćajne gužve u gradu. Dok razgovaramo se ljudima koji vode ove radove i kasnije sa ministrom građevinarstva i infrakstrukture, svi ističu kako je u Libiji jugoslovensko graditeljstvo bilo na visokoj ceni i govore da se zemlja nekon decenije ratova sada obnavlja i vrata su nam ponovo otvorena. Oni isto tako imaju internet i čitaju šta se dešava pa su gotovo svi bili u toku sa kolapsom nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i pogibijom 15 ljudi.

Abu Bakr Al-Gavi, ministar građevinarstva i infrastrukture, priča nam o projektima na kojima njegovo ministarstvo radi i kaže kako od strane kolege, resornog ministra Gorana Vesića ima poziv da poseti Srbiju i razgovara o budućem angažovanju naših kompanija na radovima u Libiji. Rekli smo mu da je ministar tog jutra uhapšen i da će mu verovatno domaćin biti neko drugi.

MEDINA TRIPOLIJA

Odlazimo u Medinu Tripolija, stari deo grada u kojem je moguće osetiti pravi duh ove zemlje. Kada su Italijani 1911. od Otomanskog carstva preoteli Libiju, trebao im je evropeizirani trg pa su srušili Hlebarski suk i nazvali ga Italijanski trg ‒ Piazza Italia. On je posle Drugog svetskog rata, kada su Italijani otišli, preimenovan u Trg nezavisnosti, pa onda u Zeleni trg kada je Gadafi objavio svoju Zelenu knjigu i Zelenu agendu. Od 2011. naziva se Trg mučenika u čast onih koji su poginuli u najnovijoj Revoluciji 2011. Na trgu je postojalo i jedno italijansko pozorište, Miramare, koje je kasnije postalo Kraljevsko pozorište. Srušio ga je Gadafi posle dolaska na vlast kako bi dobio što veći prostor da bi mogao da se obraća velikoj masi svojim govorima. Kako to u istoriji biva, baš ta masa ovde ga je svrgnula. Takođe, početkom 21. veka, Gadafi je ucenio italijansku državu i Berluskonija da će morati da sruši i ostale zgrade iz kolonijalnog perioda italijanske uprave (1911‒1943) ako ih oni sami ne restauriraju poručivši im: “Nemam ja majstore koji poznaju italijansku arhitekturu, pa jedino mogu da ih srušim i napravim nove ako vi nećete da ih sredite jer su mi ruglo u centru”. I Berluskoni je dao novac. Prva scena koju zatičemo u Medini bili su ljudi sa metalnim kolicima (kod nas popularno nazvanim “japaneri”). “U njima se prevozi novac iz menjačnica!”, objašnjava nam ambasador Todorović. Par koraka dalje bilo nam je jasno o čemu govori: scena je izgledala poput onih sa njujorškog Volstrita. Desetine ljudi stoji na pločniku ispred menjačnice i izvikuje ponude za kupovinu i prodaju deviza.

foto: r. čoban

Jarbol američkog vojnog broda “USS Philadelphia” nadvisuje Crveni zamak na obali Sredozemnog mora u Tripoliju. On je tu da podseti na Prvi berberski rat koji je od 1801. do 1805. Tripolitanija (deo današnje Libije), tada otomanska provincija sa velikom autonomijom, vodila protiv tek osnovanih SAD. Povod za rat bilo je američko odbijanje da piratima sa libijske obale plaća “zaštitu”. Oni su tako ušli u istoriju kao prva zemlja koja je objavila rat SAD. Američki vojni broj ”USS Philadelphia” su prvo 1803. zarobili Libijci, da bi mu se sledeće godine američki marinci prikrali i zapalili ga. Libijci su sačuvali jarbol sa broda kao “suvenir” na prvi američki prekomorski rat i prvu objavu rata za SAD od strane neke zemlje.

Imali smo prilike da obiđemo Crveni zamak iako je trenutno zatvoren za posete zbog rekonstrukcije. Prvu tvrđavu na tom mestu sagradili su Feničani još u 8. veku pre nove ere. Posle su je rušile i ponovo gradile razne vojske i carstva, zaključno sa Otomanskim. Kada je britanska vojska 1942. zauzela ovaj deo Severne Afrike, zamak je stavila pod svoju upravu i 1948. u njemu ponovo otvorila muzej koji je to nastavio da bude pod kraljem Idrizom i posle za vreme Gadafija. Pretrpeo je manja oštećenja tokom Libijske revolucije i Prvog građanskog rata 2011, bio zatvoren 2015. da bi ga vlasti ponovo otvorile 2021.

POTREBNI RADNICI

Nešto ranije tog jutra, ministar rada Ali Al-Abed poklonio nam je maketu Slavoluka Marka Aurelija, a dan smo završili upravo pored njega, u restoranu “Athar” koji služi savršeni libijski kuskus. Ministar Al-Abed nam je rekao da Libija ponovo ima potrebu za velikim brojem radnika iz različitih oblasti. Posebno u zdravstvu u kojem plate za medicinske sestre idu i do 3.000 evra.

Dan kasnije, Mohamed Hamuda, glasnogovornik Vlade nacionalnog jedinstva Libije kaže kako njegova zemlja očekuje da kompanije iz Srbije dođu i nastave ono što je prekinuto raspadom Jugoslavije i ratovima u Libiji. “Zemlja se nalazi u fazi velike obnove, grade se auto-putevi, bolnice, škole… Potrebne su nam i kompanije iz tih oblasti ali i radna snaga, posebno kada je reč o zdravstvu koje je sada liberalizovano i postoji veliki broj i privatnih bolnica. Cena litra goriva je 0,029 evra (da, dobro ste pročitali – 3,39 srpskih dinara). Niža je samo u Iranu (0,027 evra za litar)”, kaže.

Inače, Medina Tripolija je odlično očuvana ako se uporedi sa sličnim gradovima u ovom delu sveta. Među najzanimljivijim građevinama nalazi se svakako Kuća Jusufa Karamalnija, paše otomanske Tripolitanije koji je vladao krajem 18. i u prvoj polovini 19. veka. Unutar Medine je i Gurgi džamija koju je 1833. sagradio Jusuf Gurgi, pa je ujedno i poslednja islamska bogomolja koju su Turci podigli u Tripoliju. Posebno su zanimljive zgrade starih konzulata Francuske i Velike Britanije u kojima su u “konzulskim vremenima” Otomanske imperije o kojima piše i Ivo Andrić, diplomate iz zapadnih zemalja širile uticaj svojih država i naroda. Katolička Crkva Santa Maria degli Angeli iz 17. veka bila je zatvorena Gadafijevim dolaskom na vlast 1969. da bi od 2022. bila otvorena kao prostor za izložbe, a fasada joj je potpuno rekonstruisana i sveže okrečena. Tu je i otomanska Sahat kula iz 19. veka, a pored nje na desetine različitih prodavnica u kojima su do sredine prošlog veka veoma brojni bili i Jevreji i hrišćani.

Sudbina libijskih Jevreja je posebno zanimljiva. Kada su Italijani preuzeli zemlju od Turaka, zatekli su 21.000 Jevreja što je činilo 4 odsto populacije, najviše ih je bilo u Bengaziju i Tripoliju. Represiju za vreme Musolinijeve vladavine većina je ipak preživela pa su 1941. Jevreji činili 25 odsto stanovnika Tripolija, a u gradu su postojale čak 44 sinagoge. Posle rata u Libiji su se dešavali pogromi u kojima su Jevreji ubijani, prebijani a njihova imovina uništavana ‒ 1945, 1949. i poslednji 1967. nakon Izraelsko-arapskog “Šestodnevnog rata”. Pod Gadafijem je nastavljena državna represija pa je tako 2003. poslednja libijska Jevrejka ‒ Rina Debach (80) napustila zemlju.