Kad su vođe magarci

Sjaj i glamur, pozlaćene kočije, dvorci, banketi, šeširi i frakovi. Druga zvanična poseta američkog predsednika Donalda Trampa Velikoj Britaniji više je ličila na neki Diznijev crtani film nego na bitan događaj u svetu pomerenom od ratova, gladi, demonstracija, požara i zagađenja. Možda je najsimpatičniji trenutak u celoj toj predstavi bogatih i moćnih bio onaj kada se niko drugi do sam kralj Čarls nije usudio da tokom smotre kraljevske počasne garde Trampu skrene pažnju na dugačko sečivo jednog od vojnika. “Pazi se mača”, reče kralj, jer ko se mača lati završi u mimovima na društvenim mrežama.

Trampu mimovi ne manjkaju. TikTokom se odmah po povratku američkog predsednika u Sjedinjene Američke Države proširio snimak gde on ponosno odgovara na pitanje novinara da je na svečanoj kraljevskoj večeri u dvorcu Vindzor “jeo sve što su mu poslužili”. Činjenicu da su samo noć pred njegov dolazak na zidovima istog tog dvorca aktivisti projektovali zajedničke fotografije predsednika Trampa i osuđenog seksualnog prestupnika Džefrija Epstina nije komentarisao.

Gerilska aktivistička organizacija pod nazivom “Vođe su nam magarci” samo je jedna od nekoliko koje su zbog dolaska američkog predsednika u Veliku Britaniju organizovale proteste. “Ovo vam je kao u priči Carevo novo odelo. Morate da ukažete na to da je čovek koji uživa dobrodošlicu na najvišem nivou u našoj zemlji zapravo neko ko je bio izuzetno blizak sa najozloglašenijim seksualnim eksploatatorom dece”, poručili su aktivisti.

ODMERAVANJE SNAGA DONALDA TRAMPA I GRADONAČELNIKA LONDONA

Osim u Vindzoru, Trampovom dolasku na britansko ostrvo usprotivili su se i mnogi građani, pa i sam gradonačelnik Londona Sadik Kan. Pojedini komentatori primetili su kako su domaćini pažljivo držali američkog predsednika dalje od Londona. Uglavnom je vreme provodio na kraljevskom imanju i u rezidenciji premijera Kira Starmera izvan britanske prestonice.

Takođe, procurela je informacija da je lično Tramp zahtevao da Sadik Kan, gradonačelnik Londona još od 2016. godine, inače advokat pakistanskog porekla, ne bude pozvan na zvaničnu državničku večeru organizovanu u čast američkog predsednika. “Gradonačelnik Kan je jedan od najgorih gradonačelnika na svetu”, poručio je Tramp u tipično trampovskom maniru.

Ono što je prethodilo toj oštroj, svakako neprikladnoj oceni, jeste sadržajan i ništa manje oštar autorski tekst gradonačelnika Kana uoči Trampovog dolaska, a svega nekoliko dana posle najmasovnijih demonstracija krajnje desnice koje su ikada održane u Londonu.

U autorskom članku za “Gardijan”, Sadik Kan, inače član vladajuće Laburističke stranke, osvrnuo se na ulogu i odgovornost Donalda Trampa u raspirivanju mržnje, razdora i podela ne samo u Sjedinjenim Državama, već širom planete. “Tokom prve zvanične posete predsednika Trampa govorio sam da je namerno koristio ksenofobiju, rasizam i drugačijost kao izbornu taktiku, uvodeći zabranu putovanja za brojne zemlje sa većinskim muslimanskim stanovništvom. Šest godina kasnije, taktike koje koristi Bela kuća nisu se nimalo promenile. Pronalaženje žrtvenog jarca među manjinama, nezakonita deportacija američkih državljana, slanje vojske na ulice u mnogim gradovima ‒ sve su to postupci koji ne samo da su u suprotnosti sa zapadnim vrednostima, već su proizašli direktno iz priručnika autokratije”, napisao je Kan.

Njegovo otvoreno sukobljavanje sa Trampom nije jedina stvar koja je izazivala glavobolju premijeru Kiru Starmeru, kojeg su mnogi u medijima pitali šta mu bi da zove Amerikanca u goste. Starmer kojem otkako je došao na vlast popularnost vrtoglavo pada, verovatno je na umu imao američke carine za aluminijum i čelik. Ali kakav god ishod razgovora bio i koliko god veliki da je dogovor o naučno-tehnološkoj saradnji, u odnosima između SAD i Velike Britanije uvek će biti teškoća. Vrlo je jednostavno. Uvek se radi o disbalansu moći.

SPECIJALNI ODNOSI KROZ ISTORIJU

Gotovo uvek kada je reč o odnosima Britanije i SAD, provejava termin “specijalni odnosi” i koristi se da bi se naglasila posebna veza između ne samo dve države, već i dve nacije na političkom, društvenom, istorijskom i kulturnom planu. Ovaj izraz postao je popularan kada ga je bivši britanski premijer Vinston Čerčil upotrebio u govoru posle Drugog svetskog rata. A potom su u “specijalnoj” vezi bili Margaret Tačer i Ronald Regan, Toni Bler i Bil Klinton, pa Toni Bler i Džordž Buš. Malo ko veruje da istu nameru za specijalnim odnosima Kir Starmer gaji prema Trampu, pre svega zbog neslaganja o nekoliko tema.

Ne samo da su neslaganje o Gazi, na primer, potvrdila oba lidera na zajedničkoj konferenciji za novinare na kraju Trampovog boravka na ostrvu, već je Britanija, čim se prekoatlantski gost vratio kući, priznala Palestinu kao nezavisnu državu.

Ko god malo bolje poznaje Kira Starmera zna da to nije učinio iz moralnih i humanitarnih razloga. Uostalom, nezavisni istraživački novinari, pojedini mediji i britanski političari upozoravali su na praksu britanske avijacije da obavlja posmatračke letove iznad teritorije Gaze. Ministarstvo odbrane tvrdi da su avioni iz baze na Kipru poletali da bi obavljali izviđačke letove nad Gazom u svrhu lociranja izraelskih talaca. Ali mnogi govore da je najpre torijevska, a potom i Starmerova vlada delila podatke prikupljene tokom izviđačkih misija sa vladom Benjamina Netanjahua.

Pa zašto je onda Britanija priznala Palestinu i zašto baš sada? Naravno, zvaničan odgovor glasi da Izrael nije ispunio zahteve da prekine vatru i omogući dostavljanje humanitarne pomoći ugroženim Palestincima. Pojedini komentatori, međutim, tvrde da je Starmer pribegao ovom potezu kako bi preduzeo nešto zbog pada popularnosti kod kuće. Jeste na ulice Londona sredinom septembra izašlo više od sto hiljada ljudi tražeći da se, nalik trampističkim parolama, Britancima vrati Britanija. Ali su mesecima pre toga, skoro svakog vikenda, izlazile stotine hiljada građana tražeći okončanje ubijanja Palestinaca, uništavanje infrastrukture u Gazi, kao i čitave palestinske teritorije, apelujući pritom na britansku vladu da učini nešto i zaustavi patnju i smrt.

KAD NE ZNAŠ ŠTA ĆEŠ, POZOVI VOJSKU U POMOĆ

Tačka spajanja SAD i Velike Britanije, ali i velike bojazni kada je reč o kršenja ljudskih prava, ako je verovati gradonačelniku Kanu i liberalnijim slojevima britanskog društva, jeste pitanje migracije. Donald Tramp imao je vrlo direktan i nepolitički savet za premijera Starmera: “Imate ljude koji se doseljavaju i ja bih to, rekao sam premijeru, ja bih to zaustavio. Nije važno da li ćete pozvati vojsku, nije važno kojim sredstvima ćete se služiti”, ponudio je Tramp rešenje za dolazak migranata i izbeglica na britansko ostrvo. Da je zaista to i mislio, videlo se na primeru postupanja američkih vlasti prema imigrantima u SAD. Brutalno i nehumano, mnogi tvrde i nezakonito, hapšenje i deportacije u zemlje porekla. Iz Vašingtona je takođe, doduše bez prinudnih mera, naprasno povučen i novopostavljeni britanski ambasador Piter Mendelson.

Mendelson, čiji je nadimak “Princ tame” zbog sposobnosti da manevriše iza kulisa tokom prethodne laburističke vlade, morao je da ode sa najprestižnije ambasadorske funkcije jer su se u javnosti pojavila njegova pisma osuđenom seksualnom predatoru Džefriju Epstinu u kojem ga, kako piše Bi-Bi-Si, naziva “najboljim drugom”.

Mendelson, skandal sa pismima Epstinu, opozivanje sa ambasadorske funkcije samo nedelju dana pred Trampov dolazak u Britaniju – sve to ušlo je u folder “amnezija” kada je na konferenciji za štampu američki predsednik kratko rekao da ga se ne seća. Naravno, britanska štampa obilato je objavljivala foto-dokaze rukovanja Trampa i “Princa tame” u Beloj kući.

Iako tokom Trampove posete Britaniji nije bilo dogovora o mirovnim pregovorima za Gazu, kao ni o novim sankcijama za Rusiju, niti su carine za britanski čelik umanjene, između dvojice lidera zaista je bilo trenutaka iskrene topline. Ova ocena američkog Ej-Bi-Sija oslanja se i na izjavu Donalda Trampa da mu je ukazana “najveća čast u celom njegovom životu”. No možda je to sve ipak zbog vekovima starog zlata, striktnog protokola i velelepnih zdanja kraljevske porodice. Uostalom, Tramp kao Tramp, direktno, bez razmišljanja i bez zadrške, za kralja Čarlsa mogao je samo da kaže da je u pitanju “veliki gospodin i veliki kralj”.