Južni tok ukrajinske krize

Nakon što je novi ukrajinski predsednik Petro Porošenko najavio skori prekid ratnih dejstava, u Slavjansku su u žestokim borbama korišćeni raketni sistemi „grad“ i haubice. Pažnja većine medija je, međutim, bila usmerena na komandni centar „Gasproma“ – hoće li, kako je najavljeno, zavrnuti gasnu slavinu? Pregovori između Ukrajine i Rusije o gasu okončani su bez sporazuma u Briselu 11. juna ujutru nakon osam časova preganjanja, a trebalo bi da budu nastavljeni u utorak uveče ili sredu, 11. juna, kada ističe poslednji rok do koga treba da legnu pare na račun „Gasproma“. O ishodu tih pregovora koji će se sigurno odraziti na stanje ne samo u Ukrajini možemo samo da nagađamo, jer će ovaj broj „Vremena“ biti u štampi kad se ti pregovori završe, ako se završe.

Duga istorija rusko-ukrajinskih odnosa puna je napetosti, zatezanja i popuštanja, davanja i oduzimanja bonusa, davanja zajmova i nepriznavanja dugova.

Prvi rusko-ukrajinski gasni konflikt izbio je 20. februara 1993. kada je „Gasprom“ zapretio da će ukinuti gas zbog duga od 300 miliona dolara. U martu 2005. izbili su sporovi oko cene gasa i tranzita pa je 1. januara 2006. slavina bila zavrnuta. U oktobru 2008. Rusija i Ukrajina su potpisale memorandum o prelasku na tržišne cene u roku od tri godine, ali posle neuspelih pregovora 1. januara 2009. „Gasprom“ je ukinuo gas Ukrajini, a nešto kasnije i tranzit gasa u Evropu preko Ukrajine.

Ukrajina insistira da njena cena gasa bude 268 dolara za hiljadu kubika, koliko je plaćala na osnovu pregovora između predsednika Rusije Vladimira Putina i tadašnjeg predsednika Ukrajine Viktora Janukoviča od 17. decembra 2013. U to vreme Evropljani su se listom ljutili zbog toga što je Putin „kupio Ukrajinu“, „spasao“ Janukoviča i skrenuo Ukrajinu sa evropskog puta. Nakon što je Janukovič svrgnut s vlasti, Moskva je registrovala rast ukrajinskog duga, slala opomene i podizala cenu.

Vladimir Putin je najpre, tokom februarskih konsultacija, samo pitao direktora „Gasproma“ Alekseja Milera plaćaju li Ukrajinci za gas, a onda je 9. marta poručio „Gaspromu“ da Ukrajini isporučuje onoliko gasa koliko uplati za mesec unapred. Rekao je da Rusija ne može više da pomaže posrnulu ukrajinsku ekonomiju, već da ta odgovornost treba da padne na SAD i EU, koje su priznale vlasti u Kijevu.

Nakon što je Janukovič oteran s vlasti, „Gasprom“ je od 1. aprila ukinuo popust od 20 odsto po kubiku koji je dat u decembru 2013. kada je Rusija dala kredit od tri milijarde dolara pod uslovom da Ukrajina postepeno vrati dug za gas i redovno isplaćuje za mesečnu potrošnju. Bez tog popusta cena ruskog gasa za Ukrajinu od 1. aprila iznosila bi 385,5 dolara za 1000 kubnih metara.

Drugi popust od 100 dolara za 1000 kubnih metara gasa „Gasprom“ je dao na osnovu Harkovskih sporazuma iz 2010. o lociranju Crnomorske flote u Sevastopolju do 2042. Rusija je raskinula taj Harkovski sporazum nakon ujedinjenja Krima sa Rusijom uz obrazloženje da za njega više nema osnova. Po računici „Gasproma“, Ukrajina je tokom važenja Harkovskih dogovora kroz „flotine popuste“ dobila 11,4 milijarde dolara. Nakon ukidanja tog popusta „Gasprom“ je objavio da će cena gasa za Ukrajinu skočiti s 268,5 na 485 dolara za 1000 kubnih metara. To je 1,8 puta viša cena od dotadašnje.

GDE SU NAŠE PARE: Srednjoevropska cena ruskog gasa je 2013. iznosila 372 dolara za hiljadu kubnih metara, ali je bila različita od zemlje do zemlje, zavisno od aranžmana, carina i popusta. Turska je plaćala 400 dolara, Nemačka – 380 dolara, Češka – 430 dolara, Bugarska – 360 dolara, a Litvanija – oko 500 dolara.

Ukrajinski premijer Jacenjok je pak tvrdio da je Rusija preko „Černomorgasa“ sa Krima ukrala Ukrajini gasa za oko milijardu dolara i da Ukrajina nikako neće platiti 500 dolara za kubika gasa.

U jednoj prilici Putin je pitao: „Šta to znači, neće platiti?“ „Gde su naše pare? Na šta je otišla naša pomoć od više milijardi?“, upitao je takođe Putin na plenarnoj sesiji Peterburškog međunarodnog ekonomskog foruma u maju na koji je došao nakon potpisivanja tridesetogodišnjeg ugovora o gasu s Kinezima teškog 400 milijardi dolara.

„Gasprom“ je u utorak, 13. maja, „Naftogas Ukrajini“ ispostavio preliminarni račun za gas u junu, uz opomenu da će od deset časova ujutru, 3. juna, dostavljati nula kubnih metara gasa ako Ukrajina ne plati, a Putin je 15. maja evropske partnere upozorio na to da je Ukrajina dobila tranšu od 3,2 milijarde dolara od MMF-a, ali da nije platila nijednu ratu duga za gas koji je, u međuvremenu, porastao sa 2,237 milijardi dolara na 3,508 milijardi dolara i da mogu nastati problemi s transferom gasa u EU.

Trilaterarni pregovori u Varšavi u aprilu nisu dali nikakav rezultat, pa je predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo u pismu Putinu tražio da Rusija prodaje gas Ukrajini „u skladu sa tržišnim uslovima“ i da ne prekida isporuku gasa.

Krajem maja, u novoj rundi pregovora u Berlinu, od strane Evropljana (evropski komesar za energetiku Ginter Etinger) predložena je šema prema kojoj ukrajinski „Naftogas“ mora da plati dug Rusiji od 2,3 milijarde dolara, a Ukrajina je krajem maja platila 786 miliona dolara (577 miliona evra). „Gasprom“ je sa 2. juna na 9. jun, pa na 11. jun, pomerio rok do kog Ukrajina treba da podmiri ceo iznos duga, kada se prelazi ili na avansno plaćanje gasa ili prestanak snabdevanja. Dve strane su se složile da dotle ne predaju spor na arbitražu sudu u Stokholmu, kako je ranije bilo najavljivano, pošto bi za Ruse to značilo odlaganje roka za naplatu dugova, Ukrajince bi lišilo gasa, a Evropljane koštalo problema sa snabdevanjem.

Ukrajinski ministar energetike Jurij Prodan se u pregovorima ponašao kao veliki dužnik koji je zapravo poverilac i na ruski predlog da gas za Ukrajinu bude jeftiniji na osnovu smanjenja njihovih izvoznih carina, odgovarao je da će tako Ukrajina ostati talac ruske vlade koja taj popust može ukinuti kad hoće i tražio cenu od 286 dolara.

700 TANKERA TEČNOG GASA: Evropljani su, kako izgleda, navodili Ukrajinu da njihovim parama plati dug Rusiji i da prihvati evropsku cenu gasa, istovremeno su „politički“ podgrejali dugo tinjajući spor o tome da li je „Južni tok“ nesaglasan sa Trećim energetskim paketom i tako je ukrajinska kriza počela da plavi i nas u Srbiji.

To je u Rusiji tumačeno kao ucenjivanje i kao uvođenje novih sankcija (predstavnik Rusije u EU Čižov), kao pokušaj Evropljana da pojačaju pregovaračku poziciju Ukrajine i kao rezultat namere Amerikanaca i Evropljana da preuzmu ili zakupe na lizing ukrajinske gasovode, nakon što ukrajinski „Naftogas“ bude reformski podeljen na pet preduzeća, što će ga, po agenciji Fič, oslabiti. Eliminacija „Južnog toka“ bi povećala isplativost tog gasovoda i povećala prihode kolabirajuće Ukrajine.

Iz evropske komisije za energetiku su u tom kontekstu dolazile različite „političke“ izjave, pa i ona sekretara za energetiku Gintera Etingera, koji učestvuje u pregovorima Rusije, Ukrajine i EU u Berlinu, o tome da sporazum o „Južnom toku“ neće biti sklopljen ako Rusija ne prizna vladu u Kijevu. V.d. premijera Ukrajine Arsenij Jacenjuk je pozvao Evropsku uniju da blokira projekat „Južni tok“, uveravajući da je tranzit preko Ukrajine pouzdan.

Spekulisalo se o tome da sin potpredsednika SAD Džoa Bajdena radi u nekoj ukrajinsko-američkoj naftnoj kompaniji. Amerikanci, koji još od Reganovog doba ponavljaju da Evropa treba da smanji zavisnost od ruskog gasa (koji Moskva Evropi inače nije ukidala ni u doba najžešćeg hladnog rata) aktivno su koristili nastalu krizu varirajući dve poruke: Da Rusija ne sme da koristi gas kao sredstvo političkog pritiska i da na Rusiju mora da se izvrši i ekonomski pritisak (sankcije, političko-ekonomski pritisak) zbog Ukrajine. Radili su uzgred na otvaranju „koridora“ za prodaju svog tečnog gasa, ali, s obzirom na infrastrukturu koja za transfer tog gasa mora da bude izgrađena (flota za prevoz, postrojenja za pretakanje, redukciju pritiska itd…) teško da je to bila ozbiljna dogledna alternativa za Evropu, što je, uostalom, otvoreno primetio čak i „zavezani“ Barozo.

Evropa je u 2013. potrošila oko 541 milijardu kubnih metara prirodnog gasa, a od toga je 161,5 milijardi kubnih metara ili 30,07 odsto bio uvoz iz Rusije, što je bio novi rekord „Gazproma“, u međuvremenu, pet puta izvođenog pred razne antimonopolske komisije. „Južni tok“ treba da obezbedi 12 odsto gasa u EU i da zadovolji potrebe 38 miliona stanovnika sa juga kontinenta. Njegov kapacitet od 63 milijarde kubnih metara godišnje se meri kapacitetom 700 tankera tečnog gasa ili 400 naftnih tankera tipa „aframaks“.

ČEDO KRIZA: „Južni tok“ je „čedo“ mnogih ranijih ukrajinsko-ruskih gasnih kriza, a oko njega su se i pre najnovije ukrajinske eskalacije prelamali razni ekonomski i geostrateški interesi. Na zahtev Evropske komisije za usaglašavanje bilateralnih sporazuma za izgradnju „Južnog toka“ sa normama Trećeg energetskog paketa, ruska strana je ranije odgovarala zahtevima da „Južni tok“, o kome su osnovni ugovori zaključeni 2008, bude isključen iz „treće-energetskih pravila“ donetih 2009. Naša predstava kaže da je tako iz paketa isključen i rusko-nemački „Severni tok“. Da to nije sasvim tako, videlo se i iz jedne ruske ljutite reakcije iz koje zapravo proizilazi da „Severni tok“ koji prolazi ispod Baltičkog mora kroz međunarodne vode, jeste izuzet iz „paketa“, ali da to nije slučaj s njegovim kontinentalnim „nastavkom“, gasovodom „Opal“ između Grajfsvalda do Olbernhaua koji tu novu transbaltijsku magistralu spaja s ranije izgrađenim nemačkim kapacitetima. Vlasnici „Opala“ („Gasprom“ i „Vinteršel“) mogu da koriste samo 50 odsto propusne moći tog gasovoda koja iznosi 36 milijardi kubnih metara gasa, a ostalo moraju da daju drugim trgovcima gasa. Putin je, na primer, na Petrogradskom ekonomskom forumu veoma oštrim rečima podsećao i na to kako Rusija i Nemačka pokušavaju da postignu da „Opal“ bude izuzet iz Trećeg energetskog paketa EU.

„Daju mogućnost da se koristi samo 50 odsto. Zašto? Kakva glupost? Ovo je besmislica. Mi smo uložili milijarde dolara u izgradnju, doneli resurse na teritoriju Nemačke, a tamo možete držati samo 50 odsto? …Ako i dalje budemo imali bilo kakvih problema i sa ‘Južnim tokom’, a Brisel stalno podmeće klipove pod točkove ovom projektu, mi ćemo razmotriti druge opcije u zemljama koje nisu deo Evropske unije. EU će dobiti samo još jednu tranzitnu zemlju….“ Nije ni u dalekim naznakama nagovestio kakve bi to druge opcije uopšte mogle biti.

Posle neuspelih pregovora o „Južnom toku“, Rusija je početkom 2014. zatražila i arbitražu Svetske trgovinske organizacije. Procedura arbitraže u STO predviđa da se najpre vode bilateralni pregovori, a ako oni ne uspeju, određuju se arbitri koji presuđuju.

Pregovori EK i Rusije o „Južnom toku“ su s porastom napetosti oko Ukrajine zamrznuti na visokom nivou, ali su početkom 2014. ipak održane najmanje dve runde razgovora na tehničkom nivou. Onda su iz Brisela došli prigovori da Rusija, osporavajući Treći energetski paket u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, zapravo podriva osnovu za nastavak pregovora.

Vesti su, u međuvremenu, govorile da se planiranim tempom nastavlja izgradnja 900 km podmorskog dela „Južnog toka“, koji EK zapravo i nije mogla da ospori jer se nalazi van njene jurisdikcije. Kompanija „Severstalj“ (u Ižorskom metalurškom zavodu) i nemačka kompaniji EUROPIPE, počele su 15. aprila proizvodnju cevi za prvu od četiri niti tog gasovoda. „Gasprom“ je saopštio da će snabdevači za drugu nit biti japanski konzorcijum Marubeni-Itochu i Sumitomo (40 odsto), i ruske „Objedinjena metalurška kompanija“ (35 odsto) i „Severstalj“ (25 odsto).

Italija, zbog čijeg je snabdevanja zapravo i pokrenut projekat „Južni tok“, a čiji konglomerat ENI ima 20 odsto akcija u preduzeću za izgradnju „Južnog toka“ Saut Strim Transport B.V. („Gasprom“ — 50 odsto, nemački „Vinteršel“ i francuski EDF — po 15 odsto) nije se oglašavala. Italija je inače treći uvoznik ruskog gasa posle Nemačke i Turske – troši 25,3 milijarde kubnih metara gasa godišnje.

„Južnom toku“ se, u međuvremenu, pridružio austrijski OMV, čiji je direktor Gerhard Rojs, 29 aprila 2014, s direktorom „Gasproma“ Aleksejem Milerom potpisao Memorandum o namerama koji se tiče realizacije dela gasovoda „Južni tok“ na teritoriji Austrije kapaciteta 32 milijardi kubnih metara gasa koji do Baumgartena treba da dođe krakom kroz Mađarsku, u kojoj je pokrenuta procedura teritorijalnog planiranja i studije uticaja na životnu sredinu, kako je 14. maja saopštio mađarski premijer Viktor Orban.

NAJSLABIJA KARIKA: Jačim igračima niko tu nije javno prigovarao, ali su evropski činovnici napipali jednu od slabijih karika i na obali Crnog mora sačekali u krizama tradicionalno lako prevrtljive Bugare koji su s Rusijom 2008. izboksovali povoljnije uslove nego Srbija, a sada se pokazali podložnim na pritiske.

Brisel je zapravo više osporavao jedan bugarski tender, nego „Južni tok“ – osumnjičio je Bugarsku da je privilegovala kompaniju „Strojtransgas konsorcijum“. To preduzeće su formirali ruski „Strojtransgas“ i bugarski „Gasprojekt Jug AD“. Na tenderu je učestvovalo 11 kompanija iz Austrije, Belgije, Bugarske, Rumunije, Indije, Italije, Švajcarske i Japana.

Ono što je Briselu možda najdirektnije bolo oči je fakat da je „Strojtransgas“ deo grupe STG, čiji je krupni akcionar „Gasprombanka“ (20 odsto akcija), a osnovni akcionar (63 odsto) kompanija „Volga grup“, koju kontroliše biznismen Genadij Timčenko, protiv koga su SAD u martu, okarakterisavši ga kao pripadnika užeg kruga oko Putina, uvele sankcije – a EU, nije.

Posle susreta ministra ekonomije Bugarske Dragomira Stojneva s evropskim komesarom za energetiku Ginterom Etingerom, Evropska komisija je Bugarskoj malo zapretila, Sofija je tvrdila da ne namerava da odloži početak izgradnje gasovoda u leto 2014, ali nakon što je EK u sredu, 4. juna, oštrije reagovala, bugarski premijer Plamen Orešarski saopštio je u nedelju, 8. juna, nakon susreta sa grupom američkih senatora među kojima je bio i republikanac Džon Mekejn: „Primili smo zahtev od Evropske komisije, nakon čega sam naložio suspendovanje radova…“ Kremlj je saopštio da nema informacije o tome i da je rano za komentar… „Gasprom“ je ćutao. Ministar energetike Bugarske Dragomir Stojnev je 9. juna malo razvodnjavao poruku: „Sva tekuća pitanja će biti rešena, i realizacija projekta će biti obnovljena…“

Povodom saopštenja da Bugarska suspenduje radove na „Južnom toku“ u Srbiji, koja na to sve veoma malo može uticati, čula se uobičajena kakafonija izjava zvaničnika.

Potpredsednica vlade i ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović, u ponedeljak, 9. juna: „Bugarska je čvorište, pa samim tim, dok se ne okončaju razgovori Bugarske sa Briselom i Evropske unije sa Rusijom, i mi stojimo…“ Ruski mediji su to protumačili kao odustajanje Srbije i podsećali da je generalni direktor „Srbijagasa“ Dušan Bajatović, prema sajtu „Gasproma“, 22. maja obavestio zamenika predsednika „Gasproma“ Aleksandra Medvedeva o tome da je tender za projekovanje i izgradnju „Južnog toka“ u Srbiji za izbor izvođača praktično završen.

Utisak su istog dana popravljali potpredsednik vlade i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić i premijer Aleksandar Vučić koji je rekao: „Takvu odluku treba da donese Vlada koja nije zasedala. Za nas sve teče prema planiranom projektu. Voleo bih da postoji više strpljenja i više razumevanje za donošenje odluka kakva je ta…“

GRAĐANSKI RAT: Proruski borac u Luhanskoj oblasti foto: ap photo

BITKA ZA JUŽNI TOK: Ginter Getinger… foto: fonet

…i Aleksej Milev foto: reuters