Za „Vreme“ iz Skoplja
I desetak dana nakon drugog kruga predsedničkih izbora i prevremenih parlamentarnih izbora, čije rezultate etnički makedonske opozicione partije i jedna etnički albanska partija ne priznaju i vraćaju mandate koje su osvojile u Sobranju, još se ne zna ko je kriv za bruku i haos u biračkom spisku – Državna izborna komisija ili MUP. U državi u kojoj godinama nije bilo popisa stanovništva po evropskim standardima, svaki izborni ciklus je po demokratskim merilima unapred osuđen na neuspeh. Poslednji pokušaj popisa je otkazan zbog nadmetanja etničkih „poglavica“ oko broja „naših“ i „njihovih“ i zbog straha i kod albanske i kod makedonske vladajuće elite da bi njegovo sprovođenje dobrano zatreslo temelje vlasti. A bez popisa birački spisak ne može da se očisti od „mrtvih“ duša i mnogobrojnih iseljenih lica čiji je broj, prema podacima Svetske banke, samo u proteklih nekoliko godina premašio 400.000. To što je u maloj Makedoniji sa jedva nešto preko dva miliona stanovnika na poslednjim izborima pravo glasa imalo 1,78 miliona građana, najbolje pokazuje u kakvoj je zoni sumraka vladajući VMRO-DPMNE Nikole Gruevskog po deveti put zaredom od 2006. godine na izborima na raznim nivoima pobedio opozicione socijaldemokrate Zorana Zaeva.
U novom sazivu Sobranja od 123 poslanika, VMRO-DPMNE će imati 61 mandat, opozicioni SDSM 34, albanske partije DUI i DPA 19 odnosno 7, a male partije GROM i NDP po jednog poslanika. Kandidat VMRO-DPMNE Đorđe Ivanov pobedio ja na predsedničkim izborima.
MAKEDONCI ŽIVE VEČNO: Ali, kako je zabeležio jedan kolumnista, ovi rezultati su postignuti na osnovu biračkog spiska u koji je upisano jedva 200.000 lica manje od ukupnog broja stanovnika, što bi značilo da ljudi u Makedoniji jednostavno ne umiru. To aktuelnoj vlasti omogućava neviđeni izborni inženjering. Do istog zaključka su došli i posmatrači Kancelarije za demokratske institucije i ljudska prava OEBS-a, čiji je šef Gert Arens izjavio da izbori „nisu ispunili neka važna iščekivanja OEBS-a, uključujući i one o odvojenosti države i partije, o obezbeđivanju ravnopravne izborne utakmice, o biračkom spisku i o mogućnosti pravnog leka putem efektivnog žalbenog postupka, što je zasenilo izborni dan koji je protekao mirno“.
Ohrabrena takvim ocenama o neregularnosti izbora koji se podudaraju sa njenim saznanjima, opozicija odbacuje izborne rezultate i zahteva nove izbore u organizaciji „tehničke vlade“ na kojima bi narod „vratio kontrolu u svoje ruke i izabrao vlast po sopstvenoj volji, bez pritiska, ucena i kupovine glasova“. Jer, pored viška od nekoliko stotina hiljada glasača u sivoj ili mutnoj zoni izbornog spiska, na izborima je bilo svega i svačega: od apsolutne partizacije celokupnog državnog aparata (koji je najveći poslodavac u zemlji te je vlast milom ili silom „angažovala“ kompletnu administraciju, ali i sve budžetske korisnike, od prosvetara, vojske i policije do zdravstva) i strogo kontrolisanih medija u službi vladajućeg VMRO-DPMNE, preko enormnog predizbornog rasipanja budžetskih sredstava zarad kupovine glasova i brojnih ustupaka stotinama hiljada penzionera (besplatan gradski prevoz, banjsko lečenje, pa čak i dnevne ski-karte u zimskim centrima), do neverovatnih obećanja o nekom budućem vraćanju dugova svih socijalno ugroženih porodica, ali i onih jedva malo bolje stojećih građana siromašne Makedonije. Stara/nova vlast je izbore ocenila kao „skandinavske“.
POGNUTU GLAVU SABLJA NE SEČE: Posle izbornog galimatijasa opozicija (SDSM, LDP, NSDP i albanski NDP) je rešila da „prepusti parlament dosadašnjoj vlasti“. Premijer Gruevski je na to lakonski izjavio da smatra da se radi o „odluci štetnoj za državu i partije koje su je donele“, te da se nada da će opozicija preispitati i promeniti svoj stav. Bez obzira na rasplet ove situacije, suštinsko pitanje je kako je nekadašnji bokser i pozorišni statista Gruevski doterao krhku makedonsku demokratiju do tehničkog nokauta ignorišući i međunarodne sudije u makedonskom političkom ringu.
Svakako mu je stvar olakšala i opozicija, koja je već godinama grogirana i razjedana unutrašnjim borbama. U međuvremenu, Gruevski je poistovetio državu sa svojom partijom, zaveo strahovladu o kojoj legende šire i političko podzemlje i dirigovani mediji, a istovremeno izvanredno igra različite uloge namenjene raznim profilima publike: jednoj strani, makedonskim nacionalistima i dijaspori, predstavlja se kao patriota sa jarkocrvenim linijama u sporu sa Grčkom oko imena Republike Makedonije; sa druge, svojim partijskim poslušnicima i panpravoslavnim teoretičarima zavera u regionu kao antialbanski fajter; a sa treće – diplomatskim predstavnicima i potencijalnim stranim ulagačima koje sreće širom sveta predstavlja se kao borac za evroatlantske integracije i antikomunista. Sve to je dovelo do toga da do sada neokaljani intelektualci u sve većem broju fatalistički dižu ruke od svakog pokušaja da se probudi svest širokih narodnih masa i priklanjaju se provladinim „ekspertima“, što naravno ide u prilog jačanju VMRO-DPMNE i pored svih njegovih korupcionaških hipoteka, zbog kojih se vladavina VMRO-DPMNE na društvenim mrežama sve češće naziva i „period pod vlašću Tender Bega“. Malo ko vidi izlaz iz začaranog kruga bede, medijskog mraka, mršave političke opozicione ponude, straha za golu egzistenciju i nezainteresovanosti međunarodne zajednice, pa se ljudima savetuje da se ponašaju u skladu sa starom makedonskom istorijskom maksimom da „pognutu glavu sablja ne seče“.
MALI DIKTATOR: To su i glavni razlozi uspeha Gruevskog u poslednjih osam godina, koji čak nije ni osobito vešt govornik, te tokom svih svojih dosadašnjih mandata na raznim funkcijama nije skupio hrabrosti da se suoči sa političkim protivnicima na TV debatama (princip kome se priklonio i stari/novi predsednik Ivanov), ili da se uživo suoči sa nezavisnim novinarima, bez prethodno dogovorenih pitanja. I pored toga što nema lidersku harizmu, što je njegov pažljivo građen imidž demohrišćanskog čistunca uzdrman brojnim korupcionaškim aferama koje su i pored informativne blokade izbile u javnost, Gruevski redovno pobeđuje, uz nekakve floskule u izbornim kampanjama da se VMRO-DPMNE oslanja na proverene kadrove i rešenja. Ništa mu ne škodi ni što, na primer, jedne od najuticajnijih novina na nemačkom govornom području, švajcarski „Noje ciriher cajtung“, pišu da je „Gruevski mali diktator“.
U državi u kojoj, prema istraživanjima skopskog Fakulteta za bezbednost, građani najviši stepen korupcije prepoznaju kod političara i sudija, jasno je da je malo odvažnih koji bi se upustili u borbu za kvalitativnu promenu stanja. Naročito kada čitav sistem funkcioniše, kako je napisao sofijski list „Trud“, tako što „Gruevski kontroliše sve što ‘mrda’ u državi“. Prema bugarskom listu, „Gruevski koristi svu moć i snagu državne mašine, zloupotrebljava i čak reketira ljude u državnoj administraciji, na svojoj strani ima veći deo medija, koje kupuje mnogobrojnim reklamama, kontroliše policiju i sudstvo… Čovek (Gruevski) i ljudi oko njega sa gelom u kosi, očigledno su ovladali izbornom mašinerijom do tog stepena da su sigurni da će, ma kakvi se izborni izazovi pojavili na političkom horizontu, oni izaći iz njih uz zaradu“, piše „Trud“.
A švajcarski list potencira kao makedonsku specifičnost „doslednost kojom je Gruevski etablirao autoritarnu poludemokratiju… Njegova vladavina počiva na tri stuba: ideologiji pretnje spolja i iznutra, homogenoj istorijskoj slici o nacionalnoj zajednici, kao i na efikasnoj kontroli institucija i medija. Sve to skupo košta i baš tu je Ahilova peta sistema. On funkcioniše samo dok poslušnici mogu da budu materijalno obezbeđeni. U ekonomski slaboj Makedoniji ovo dugoročno postaje problem.“ Čini se da je to definicija najbliža suštini „fenomena Gruevski“ i njegove vladavine.
DVA DOLARA NA DAN: I pored permanentne kampanje i hvalospeva vladi na maltene svim elektronskim medijima, Makedonija ekonomski polako klizi ka rubu ambisa. Dok sociolozi drže predavanja da treba praviti razliku između percepcije siromaštva, odnosno kako ga u praksi doživljavaju ljudi, u odnosu na metodologije merenja, činjenica je da uz porast od 20.000 građana sada čak 140.000 ljudi u Makedoniji živi sa manje od dva dolara na dan, što je jedan od parametara siromaštva.
S jedne strane, prema analizi Svetske banke, samo pet odsto građana Makedonije kontroliše 48 odsto dohotka u zemlji, a sa druge, Ministarstvo finansija je objavilo da je javni dug centralne vlade zaključeno sa 31. martom dostigao 2,8 milijardi evra ili 35,7 odsto bruto nacionalnog proizvoda. Pred izbore, za samo tri meseca, javni dug je porastao za 92 miliona, a samo u martu se vlada zadužila za 45,2 miliona evra. Za toliko su, u istom jednomesečnom intervalu, splasle i državne devizne rezerve, čije se kresanje vidi i kod rezervi koje su vezane za hartije od vrednosti i depozite kod stranih banaka, ali i kod rezervi u zlatu. U proletnjem izveštaju i Evropska komisija je zabeležila produbljen deficit od 4,1 odsto, koji je viši od projektovanog, ali i kontinuirano povećanje javnog duga, za koji se očekuje da od prošlogodišnjih 36 odsto BDP-a, do 2015. godine dostigne 40,8 odsto.
Pored kontrole svih poluga društva na ovim izborima, Gruevski i njegovi najbliži saradnici bili su dodatno motivisani, jer je afera oko audio-traka, koje je obelodanio lider opozicije Zaev, a po kojima je Gruevski navodno za prodaju Makedonske banke srpskom biznismenu Jovici Stefanoviću Niniju dobio 1,5 miliona evra u kešu, drastično podigla ulog. Odjednom, izbori više nisu bili pitanje samo gubitka fotelja koje nose moć i novac, već i suočavanje sa mogućnošću da poneko prođe kao nekadašnji premijer Hrvatske Ivo Sanader – uz promenu vlasti, sa policijskom istragom oslobođenom političkih stega, pa i (iako to sada izgleda nezamislivo, jer svi nosioci vlasti na svim suđenjima redovno dobijaju procese protiv svih političkih oponenata i novinara) uz eventualne regularne sudske procese. Iako je vlast godinama „svakog trećeg dana“ i sama fabrikovala afere i kontraafere, braneći se u stilu „a šta je pa SDSM radio kada je bio na vlasti devedesetih“, i tako skretala pažnju javnosti posle svakog novog skandala. Poslednja navodna korupcionaška afera, čije su otkrivanje zdušno podržali retki preživeli opozicioni mediji, izazvala je panične reakcije. Tako je, na primer, Gruevski od svojih pristalica zatražio 62 poslanička mandata, tj. apsolutnu većinu u parlamentu sa 123 poslanika, da bi VMRO-DPMNE mogao da vlada sam, „bez ucena i pritisaka albanskog partnera DUI“. Tako je, kako to redovno biva na Balkanu, izborna igranka sa kriminalno-korupcionaškog prebačena na međuetnički teren, gde je Makedonija još uvek rovita i posebno osetljiva.
I dok deo vlasti kod etničkih Makedonaca forsira strah od Albanaca, ove nedelje je objavljen podatak da se iz 36 opština na istoku i jugu Makedonije (gde etničkih Albanaca ili nema ili su minimalno zastupljeni) za samo tri godine iselilo preko 20.000 ljudi (broj koji odgovara, recimo, ukupnom stanovništvu Đevđelije i Dojrana), etničkih Makedonaca, koji mahom sa bugarskim pasošima rade kao fizički radnici u Italiji. Ili, kako su već konstatovali ciničniji komentatori, zahvaljujući „uspesima“ aktuelne vlasti, najznačajniji izvozni proizvod Makedonije postaju etnički Makedonci.
Dok je komesar EU za proširenje Štefan File, odgovarajući na novinarsko pitanje o postizbornoj situaciji u Makedoniji, odgovorio da je ona „nažalost, komplikovana“ i izrazio nadu da će se „za dobrobit približavanja zemlje EU obezbediti inkluzivni proces rešavanja ovih pitanja (problema sa izbornim neregularnostima) da se sledeći put ne bi suočavali sa istima“, bivši ambasador EU u Skoplju Ervan Fuere je u „Balkan insajtu“ oštro napao organizaciju izbora tvrdeći da „demokratija u Makedoniji gubi smisao“.
Prema njemu, definicija demokratije vladajućeg VMRO-DPMNE je „stanje u kome vlada kontroliše sve poluge vlasti, uključujući sudstvo i izborni proces, ne toleriše nikakva manjinska ili izdvojena gledišta i koristi strah i zastrašivanje da bi ostvarila svoju vlast nad društvom“.
