Eksplozivno primirje

Slike užasa krhkog primirja dolazile su sredinom februara iz Donbasa. Obe strane optuživale su jedna drugu i pucale iz svega što mogu oko Debaljceva i Marijupolja, pravdajući se da to čine u samoodbrani. Smrznuta tela mrtvih vojnika pokrivena snegom ležala su na ničijoj zemlji, izloženoj paljbi kod donjeckog aerodroma „Sergej Prokofjev“, čija nekad moderna zgrada onako izrešetana iz svih oruđa liči na razoreni Dom Pávlova (Dom vojničke slave) u Staljingradu 1943.

ilustracija: ria novosti

U Debaljcevu ulične borbe: ruski mediji pokazuju zarobljene Ukrajince kako kleče na snegu, ili u koloni idu pod stražom, a ukrajinski mediji ponavljaju da je to propagandni pokušaj terorista da rastroje ukrajinsku vojsku. Lete rakete iz sistema „grad“. Negde gori granatom pogođeni gasovod. Iz Debaljceva u nogu ranjenog šefa samoproglašene Donjecke Narodne Republike Aleksandra Zaharčenka odvoze u bolnicu…

U biltenima se govori o spremnosti za povlačenje oružja, u diplomatskim kominikeima o zabrinutosti, a na putevima razne televizije snimaju kako topovi idu prema frontu.

U ponoć po kijevskom vremenu, 15. februara, sa ukrajinske i sa strane ustanika na istoku Ukrajine izdata su naređenja o prekidu vatre, mada je bilo jasno da se ono neće održati oko Debaljceva, na pruzi između Luganska i Donjecka, gde je velika formacija ukrajinske vojske (6000-8000 ljudi) ostala u okruženju.

Pobunjenici su s visova artiljerijom kontrolisali put M03 od Debaljceva ka Artjomovsku, kojim je ta grupa mogla da se snabdeva ili izvuče. Jedna od crnih tačaka na tom putu je Longvinovo, selo od 30 kuća koje su u prethodnim borbama skoro sve do jedne srušene, dok su jedna i druga strana tvrdile da su ga oslobodile. Kad su Ukrajinci sa severa i juga pokušavali da okolnim putevima probiju okruženje i omoguće snabdevanje gorivom i municijom, novi kandidat za brisanje s geografske karte postao je zaselak Nižnje Lozovoje.

U ponedeljak, 16. februara, pobunjenicima bliski mediji su javljali da su snage samoproglašenih Donjecke i Luganske Narodne Republike ušle u Debaljcevo, da su već u ulici Kosmonautskoj, pa u Sovjetskoj, pa da su zauzeli železničku stanicu i stanicu milicije.

Na debaljcevskom pravcu Ukrajinci su se zadržali duboko u teritoriji koju kontrolišu pobunjenici jer su tako presecali stratešku komunikaciju između Donjecka i Luganska.

U izveštajima je stanje ukrajinske vojske u Debaljcevu upoređivano sa stanjem u Ilovajsku prošlog leta, kada je takođe u trenutku ni rata ni primirja jedna ukrajinska grupacija pokušala proboj i uništena u unakrsnoj vatri, a loše je prošla kod luganskog aerodroma i u takozvanom „južnom kotlu“.

Ti „kotlovi“ su, inače, rezultat neuspelih pokušaja u početku nadmoćnih ukrajinskih snaga da opkole pobunjenike u Donjecku i Lugansku, a na jugu da ih odvoje od ruske granice. Kako su jačali, pobunjenici su uz pomoć boga i Maćuške (što maćuška ko maćuška ne priznaje), pokidali ta „klešta“ i, prkoseći užasavanju Zapada, ukrajinske snage u „kotlu“ za „kotlom“ dovodile do „razgroma“.

DE–BAL–TSE–VE: Nemački nedeljnik „Špigel“ piše da je tokom 16 sati dugih pregovora u Minsku 11/12. februara glavni problem sadržao četiri sloga: De-bal-tse-ve, koje nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Fransoa Oland sada mogu izgovoriti bez teškoća.

Grad Debaljcevo, u kome je blokiran značajan deo ukrajinskih snaga, bio je navodno jedan od razloga da Merkelova i Oland pokrenu diplomatsku ofanzivu, ali prema nedeljniku „Špigel“, nemačka kancelarka nije bila zainteresovana za učešće u pregovorima o preciznom definisanju linije razgraničenja između Kijeva i separatističkih oblasti, pa čak u fascikli za pregovore u Minsku navodno nije imala nijednu kartu.

Situacija u Debaljcevu ostavlja ukrajinsku vojsku u očajničkoj, gotovo bezizlaznoj poziciji, piše nemački nedeljnik i citira procenu nemačke obaveštajne službe BND da moral ukrajinske vojske nije ni približno toliko jak kao što je moral separatista, da se ukrajinski vojska polako raspada, demoralisana napretkom separatističkih snaga.

Na početku rata polovinu ukrajinske vojske (130.000) činili su klasični vojni obveznici, koji beže od rata, pa i u inostranstvo. Ukrajinska Nacionalna garda (dodatnih 35.000 ljudi) uglavnom stražari na kontrolnim punktovima i na infrastrukturnim objektima. Predsednik Porošenko stoga zavisi od pomoći dobrovoljačkih milicija, koje su više u službi oligarha i često ne slušaju naređenja iz Kijeva, pa ih je teško kontrolisati u strateškim operacijama.

Opšte stanje u Ukrajini opisano je rečenicom koju je izgovorio inače ratoborni Mihail Sakašvili, bivši predsednik Gruzije (čije izručenje sada traži gruzijski sud), pristalica i savetnik novog rukovodstva u Kijevu: „Ako se ništa ne promeni u Ukrajini, sve će eksplodirati u četiri do šest meseci…“

Pomoć Međunarodnog monetarnog fonda i drugih donatora (potpisan aranžman od 17 milijardi dolara) ima za cilj sprečavanje takve eksplozije. U naredne četiri godine, Ukrajina bi trebalo da primi oko 40 milijardi evra, ali program uključuje „izuzetno stroge uslove,“ kažu visoki zvaničnici u Berlinu, sa zabrinutošću da nemački „grčki lek“ ne ubije neuhranjenog pacijenta.

foto: fonet / ap

DIPLOMATSKA VEČERA: Zajednički stav o diplomatskoj inicijativi koja je trajala devet dana na relaciji Pariz – Berlin – Vašington – Kijev – Moskva, Angela Merkel i Fransoa Oland definisali su krajem januara u Strazburu, dok su s predsednikom Evropskog parlamenta Martinom Šulcom, kao domaćinom, tri sata večerali jagnjetinu i divljač u restoranu Zuem Ysehuet (sofisticiranom decidno savremenom alzaškom restoranu na obali male rečice s bršljenom na starim zidovima, elegantnom terasom i ponudom 600 vina). Govorio se, kaže „Špigel“, o tradiciji nemačko-francuskog prijateljstva, o Ukrajini i o novom grčkom premijeru Aleksisu Ciprasu (uzgred rečeno, čiji je ministar finansija u ponedeljak, 16. februara, odbio ultimatum EU u pregovorima o finansijskom aranžmanu).

Drugi razlog što Merkel i Oland insistiraju na primirju bila je namera da se bar „kupi vreme“ za američkog predsednika Baraka Obamu, koji je tokom posete Merkelove Vašingtonu, 9. februara, skoro kao uslov rekao da ako pregovori u Minsku propadnu, on više neće moći da spreči isporuke oružja Ukrajini (Porošenko je od Amerikanaca tražio rakete zemlja-vazduh, radare…).

Nemački list, međutim, navodi procene da Ukrajinci trenutno nisu u stanju da koriste takvu američku tehnologiju, što znači da bi Amerikanci morali u Ukrajinu da šalju instruktore. A tako je počelo američko angažovanje u Vijetnamu 1964…

U sredu, 11. februara uveče, Obama je sa Putinom telefonom razgovarao čak 90 minuta, a nemački list piše da ta mogućnost isporuke američkog oružja Ukrajini nimalo nije impresionirala Putina.

Pregovori u Minsku su se produžili tokom čitave noći 11/12. februara, uz neka beloruska nacionalna jela nalik na kajganu za večeru i tone popijene kafe (po beloruskim izvorima, a po nemačkim izvorima bilo je alkohola, koji kancelarka nije takla). Porošenko je izlazio da telefonira, po ruskim izvorima posle žešće rasprave s Putinom, po ukrajinskim, da razgovara s načelnikom generalštaba.

U četvrtak, 12. februara ujutru, posle šesnaest sati pregovora pred novinare koji su čitavu noć proveli u toj sovjetski prostranoj beloruskoj rezidenciji prvi je u četvrtak ujutru izašao Putin i pitao ih šta su radili čitavu noć. „Ždali!“ (čekali), čuo se odgovor.

„A mi rabotali…“, rekao je prilično raspoloženi Putin, dodavši da mu noć nije bila među najboljima u životu, ali da može reći „Dobro jutro“, jer je ipak postignut dogovor. Odmah je ukazao na najsporniju tačku: da ukrajinski predsednik tvrdi da njegova vojska u Debaljcevu nije u okruženju, u šta Putin sumnja, pa zaraćene strane poziva da do početka primirja pokažu uzdržanost kako bi se izbeglo suvišno krvoproliće. Predlaže da se formira koridor preko koga bi ukrajinska vojska izašla iz okruženja u Debaljcevu, što Ukrajinci kasnije i javno odbijaju.

Ruski predsednik, nemačka kancelarka, francuski i ukrajinski predsednik u takozvanom „normandijskom formatu“ te noći su usaglasili jednu veoma načelnu Deklaraciju, kojom se podržavaju Minski protokol od 5. septembra 2014. i Minski memorandum od 19. septembra 2014.

Tome je dodat i Kompleks mera za sprovođenje minskih sporazuma o primirju od 19. septembra 2014, koji u početku nisu hteli da potpišu predstavnici nepriznatih DNR i LNR Zaharčenko i Plotnicki, članovi Kontakt grupe uz bivšeg predsednika Ukrajine Kučme, predstavnica OEBS-a Hajdi Tavljijani, i ruski ambasador u Ukrajini Zubarov. Tražili su da se ukrajinska vojska bez oružja povuče iz Debaljceva. Pristali su da potpišu kompleks mera posle razgovora s Putinom.

ZONA ISKLJUČENJA: Te noći ugovorena deeskalacija sukoba trebalo je da počne primirjem 15. februara u ponoć po kijevskom vremenu, što treba da verifikuje i nadgleda OEBS, uz podršku Trojne grupe za vezu, uz upotrebu svih neophodnih sredstava, uključujući satelite, radio-vezu, radarske sisteme i tako dalje.

U Kompleksu mera za sprovođenje minskih sporazuma predviđeno je da se uspostavi zona bezbednosti (u jugoslovenskom slučaju to se zvalo „zona isključenja“), udaljenosti artiljerijskih oruža jednih od drugih najmanje 50 km za artiljerijske sisteme kalibra 100 mm i veće; 70 km za raketne sisteme i 140 km za raketne sisteme „tornado-S“, „uragan“, „smerč“ i taktičke rakete sisteme „točka“ („točka U“). Ukrajinska vojska je trebalo da povuče hardver sa aktuelne linije sukoba, a pobunjenici sa linije sukoba od 19. septembra.

Nemačka strana je, navodno, insistirala da prekid vatre nastupi odmah, ali je pored Putina i sam Porošenko, kako se priča, lako pristao da primirje počne tri dana nakon njegovog objavljivanja, verovatno računajući da će se u međuvremenu nekako popraviti položaj njegovih jedinica oko Debaljceva i Marijupolja.

Putin je insistirao da se o detaljima neposredno dogovore predstavnici ukrajinskih vlasti i predstavnici nepriznate Luganske i Donjecke Narodne Republike, ali ukrajinska strana ne pristaje da pregovara s onima koje naziva ruskim teroristima.

Među tačkama o kojima se „normandijska četvorka“ saglasila spada i ranija odredba o odvođenju stranih vojnika najamnika i oružja iz Ukrajine, a i kontrola rusko-ukrajinske granice – čije uspostavljanje treba da počne prvog dana nakon primirja, a da se okonča po završetku ustavne reforme u Ukrajini uz saglasnost predstavnika Luganske u Donjecke oblasti.

Kompleksom mera predviđa se pravo na jezičko samoopredeljenje; učešće lokalne samouprave u imenovanju šefova izvršne vlasti. Predviđa se da se uz učešće lokalnih saveta formiraju jedinice milicija koje treba da obuhvate lokalno stanovništvo u cilju održavanja javnog reda. Obećano je i pomilovanje i amnestija svih lica u vezi sa prethodnim sukobima (oslobađanje od kažnjavanja, maltretiranja i diskriminacije). Ovlašćenja lokalnih poslanika u savetima i zvaničnika izabranih prevremenim izborima ne mogu biti ukinuta. Nije sasvim jasno kako će ti izbori biti organizovani i nadgledani.

Predviđeno je uspostavljanje socijalno ekonomskih veza između Donbasa i Kijeva, isplata plata i penzija, obezbeđivanje humanitarne pomoći. Centralne izvršne vlasti treba sa relevantnim lokalnim vlastima da zaključe sporazum o ekonomskom, socijalnom i kulturnom razvoju regiona s posebnim statusom u oblasti Donjeck i Lugansk (izbegnuto je svako imenovanje samoproglašenih LND i DNR).

U Deklaraciji četiri lidera se, između ostalog, kaže da će Nemačka i Francuska dati tehničku pomoć za uspostavljanje bankarskog sistema u konfliktnim regionima, izražava se uverenje o neophodnosti jačanja saradnje između Ukrajine, Rusije i Evropske unije radi daljeg regulisanja krize. Podržava se vizija o izgradnji jedinstvenog humanitarnog i ekonomskog prostranstva „od Atlantika do Tihog okeana“.

Kaže se da će ukrajinska država podržati društveno-ekonomski razvoj tih regiona s posebnim statusom, da će uslediti pomoć centralne vlade u prekograničnoj saradnji tih posebnih oblasti i regiona Ruske Federacije.

U pobunjeničkim elektronskim medijima se o novom primirju govori s velikim podozrenjem – upozorava se na to da se ne pominju ni Donjecka ni Luganska Narodna Republika, već samo regioni pod privremenim specijalnim statusom.

„NOVA JALTA„: S druge strane, u analizi nemačkog nedeljnika se konstatuje da je posle Minska 2 (od 12. februara 2015), koji „Špigel“ naziva savremenom konferencijom sa Jalte (od 4. do 11. februara 1945), postalo jasno da je Zapad spreman da prihvati faktičku podelu Ukrajine koja je, prema ovom nedeljniku, ne samo izgubila Krimsko poluostrvo već sada i deo teritorije na istoku.

Autori teksta u „Špigelu“ pominju da je Angela Merkel govorila o jedinstvu Ukrajine i o tome da nema vojnog rešenja, ali zaključuju da je to jedinstvo samo na papiru, a da je Putin verovatno ostvario svoj cilj – sprečavanje ulaska Ukrajine u NATO ili Evropsku uniju, pošto je dogovorom u Minsku određeno da se ustavna reforma ima sprovesti samo uz saglasnost proruskih secesionističkih oblasti, što, dakle, uključuje i neku vrstu prava veta separatističkih oblasti u istočnoj Ukrajini o suštinskim pitanjima, kao što su članstvo u vojnim savezima i članstvo u ekonomskim blokovima kakvi su EU ili Putinova evroazijska unija.