Bitka za dušu Amerike

Za “Vreme” iz Njujorka

U jeku priprema za obeležavanje 11. septembra osvanula je peticija kojom neke porodice žrtava terorističkog napada traže da se preispita učešće Zohrana Mamdanija u ceremoniji. Nije njima problem funkcija gradonačelnika, jer su čelnici Njujorka, bez obzira na stranku kojoj su pripadali, uvek predstavljali simbol jedinstva, već njegov identitet i politička ideologija. Musliman i demokratski socijalista, za desetine hiljada potpisnika ovog apela nije dobrodošao na komemoraciju koja će se održati na donjem Menhetnu. Podrška konzervativnih krugova njihovom apelu samo je potvrdila da su ove rasprave deo jedne veće bitke. Bitke za dušu Amerike.

Zbog nje su stranački izbori, koji se održavaju širom zemlje, postali mnogo više od odluka o kandidatima koji će se tokom jeseni boriti za mesta u Kongresu.

Bez obzira na to što je Abdulah El-Sajed pobedio u Mičigenu, a Frančeska Hong poražena u Viskonsinu, prvi put su dvoje pripadnika progresivnog krila Demokratske stranke dobili skoro isti broj glasova kao kandidati partijskog establišmenta. I to ne u liberalnom Masačusetsu, Konektikatu, Njujorku ili Nju Džersiju, najevropskijem delu Amerike koji Apalačke planine dele od ostatka zemlje, već kolebljivim državama Srednjeg zapada, gde se vode najneizvesnije izborne trke.

PRETNJA NACIJI

Ne samo da je uspeh političkog autsajdera El-Sajeda, koji je bio direktor Odeljenja za zdravstvo okruga Vejn, uznemirio čelnike njegove vlastite partije već se o tome oglasila i Bela kuća. Administracija SAD smatra da “komunistički nastrojene demokrate krajnje levice, poput Abdulrahmana Mohameda el-Sajeda” predstavljaju “direktnu pretnju Americi i vrednostima koje definišu naciju”. Istovremeno je i predsednik SAD Donald Tramp, na njemu svojstven način, za ovog zdravstvenog radnika kazao da je “full of shit”. Sve to zajedno je na svojoj privatnoj društvenoj mreži Truth Social ilustrovao slikom sa prvom damom, pored fotografije El-Sajeda i njegove supruge Sare Džukaku, koja nosi hidžab. “Dve VEOMA RAZLIČITE Amerike”, stoji u opisu.

Naravno, nije slučajno što su republikanci počeli da koriste puno El-Sajedovo ime, jer bi ono verovatno trebalo da plaši birače, poput predstavljanja bivšeg predsednika kao Huseina Obame, bez obzira na to što je on više puta govorio da je hrišćanin i sledbenik Isusa kao svog “Gospoda i Spasitelja”.

Za svaki slučaj, antimuslimanska retorika dobila je dopunu u etiketiranju El-Sajeda kao “komunističkog gubitnika” i “radikalnog levičara”.

foto: ap photo

TERMINOLOŠKA ZBRKA

Malo je reći da u svemu tome vlada poprilična terminološka zbrka, koja je počela još od kada su Tramp i Kamala Haris, tokom predsedničke kampanje, jedno drugo nazivali “komunistom” i “fašistom”, jer nikome nije jasno kada su ove dve totalitarne ideologije uskrsnule u zemlji Americi. Ovde zaista postoji Komunistička partija, ali El-Sajed nikada nije bio njen član; Demokratski socijalisti Amerike jesu politička organizacija, ali on njoj ne pripada; ovog političara podržali su nezavisni senator iz Vermonta Berni Sanders i progresivne demokrate poput Aleksandrije Okasio-Kortez, Elizabet Voren ili Rašide Tlaib, ali se Zohran Mamdani držao potpuno po strani.

Da sve bude još zamršenije, Grejem Platner, njihov politički saborac iz Mejna koji je bio prinuđen da se povuče iz kampanje nakon optužbi za silovanje, ima istetoviran nacistički simbol na grudima, dok se Trampov najbliži saradnik, potpredsednik Džej Di Vens, može videti na mladalačkoj fotografiji u majici sa srpom i čekićem. Naravno, u vreme kada slike nisu uvek povezane sa realnošću, ove stvari treba uzeti sa rezervom. Nije loše prisetiti se starih koji su govorili kako se znanje proteže dokle dopire svedočanstvo čula, mada te knjige više niko ne čita, u njujorškom metrou jedino svetlucaju ekrani “kindla”. Uostalom, El-Sajed nije pobedio zbog ideoloških debata, već skretanja pažnje na to kako ljudi žive:

“Zašto kupujemo bombe i tenkove za ratove drugih zemalja, umesto da obnavljamo škole?” “Kad god hoćete deci da prepišete naočare, ljudi vas pitaju: ‘Doktore, kako će se to platiti?’, a niko ne pita generala kako će finansirati sledeći rat.” “Izuzetno je teško preživeti u najbogatijoj i najmoćnijoj zemlji sveta.” “Previše Amerikanaca više ne može da priušti ni najosnovniju stvar, krov nad glavom.”

Ulozi su bili ogromni. Demokratska stranka raspolagala je sa više od 60 miliona dolara za kampanju El-Sajedove protivnice Hejli Stivens, što se nije dogodilo u istoriji. To je samo izazvalo suprotan efekat, raspirujući strahove birača da su demokrate u džepu velikih korporacija i da njena politika zavisi od interesa onih koji je finansijski pomažu. Progresivni levičar osvojio je radnički Mičigen uz pomoć volontera koji su išli od vrata do vrata, poruka o univerzalnoj zdravstvenoj zaštiti i jednostavnog slogana – “Novac van politike, pare u vaš džep”.

Lako je primetiti da El-Sajedove reči zvuče populistički. Tramp je pridobio birače sličnim obećanjima protiv trošenja novca na beskrajne ratove, stavljajući u prvi plan brigu o radničkoj klasi. Nije neobično ni što građani to uvek iznova prihvataju. Mora da se veruje u nešto jer su davno prošla vremena kada su se od jedne radničke plate plaćali kirija, kredit za kola i mesečni troškovi ugodnog života za višečlane porodice.

Na njujorškim ulicama ljudi sede pored hidranta iz koga voda prska po ulici da ne bi uključivali klime, gorivo je skuplje za dolar po galonu nego pre godinu dana, iznajmljivanje stana košta više sa svakim produženjem ugovora, a cene namirnica neprekidno idu naviše; na zdravstvenu zaštitu Amerika po glavi stanovnika troši dvostruko više nego druge razvijene zemlje sveta, a bez osiguranja i dalje živi skoro 30 miliona ljudi; statistike pokazuju da nejednakost nikada nije bila veća, jedan posto najbogatijih ima više od devedeset procenata ljudi sa donjeg dela socijalne lestvice; Trampova porodična kompanija je za godinu dana od njegovog povratka u Belu kuću samo na kriptovalutama zaradila 2,3 milijarde dolara. Građani su frustrirani demokratama, republikancima, a najviše predsednikom, što je direktno dovelo do jačanja nove američke levice.

Upravo objavljeno istraživanje Pju riserč centra opisuje ih kao novu, veoma mladu, sekularnu, izrazito progresivnu grupu ljudi koja glasa isključivo protiv republikanaca, ali se ne oseća do kraja bliskom sa Demokratskom strankom. Njena glavna obeležja su ekonomski populizam, negativan odnos prema milijarderima i postojećem ekonomskom sistemu, velika otvorenost prema demokratskim socijalistima, izrazito liberalni stavovi o društvenim pitanjima i skeptičan odnos prema američkoj spoljnoj politici.

DVA PUTIĆA

Mada nešto mora proći da bi se o tome znalo, oni koji se bave političkim analizama već sada vide dve mogućnosti raspleta ove situacije.

Prva sugeriše da je ovo što se dešava samoubistvo za Demokratsku stranku, mnogo veće od onog kada su njihovi lideri tokom predsedničke kampanje govorili da treba otvoriti granice, s obzirom na to da jedino oni koji su blizu političkom centru imaju šanse za pobedu; druga kaže da ta vrsta političke mudrosti više nema veze sa realnošću i da sve više ljudi koji se nisu bavili politikom pobeđuje, sasvim novim, radikalnim i svežim načinom, na stranačkim izborima. Posledice toga su nekonvencionalne kampanje, ogroman entuzijazam i beskrajna energija koju ti ljudi ulažu. Zohran Mamdani i El-Sajed možda su najbolji primeri da se na javnu scenu vratila zaboravljena veština pridobijanja ljudi u neposrednom kontaktu na ulici.

Možda će upravo zbog Mičigena Demokratska stranka propustiti priliku da povrati većinu u Senatu, ali su građani jasno rekli da u suočavanju sa republikancima i Trampom žele nekog agresivnijeg i agilnijeg od onih koji vode Demokratsku stranku. Bez obzira na unutrašnja neslaganja, demokratama više od svega ide na ruku očajan Trampov rejting.

Ispitivanje javnog mnjenja Rojtersa i Ipsosa upravo je pokazalo da je njegova podrška pala na svega 33 procenta, što je najniži nivo tokom njegovog predsedničkog mandata. Glavni razlog niske popularnosti je rat sa Iranom, za koji 80 odsto ispitanika veruje da će dugo trajati. Istovremeno, demokrate su prvi put posle dužeg vremena stekle preimućstvo kada je reč o upravljanju ekonomijom, dok se republikanska prednost po pitanju imigracije gotovo istopila.

Kada se to sagleda, jedina nada predsednika i republikanaca jeste da skrenu pažnju sa mora problema koje su napravili – od ubistava tokom potera za nelegalnim imigrantima, uvođenja tarifa koje su pokidale trgovinske lance, posrtanja ekonomije, do pokretanja novih ratova – na širenje strahova o ugroženosti Amerike od “komunizma”, “levičarskih lunatika” i “ostrašćenih socijalista”. Iz nekih ideoloških podruma na kraju su izvučeni i boljševici, sa kojima su se, u nekim normalnijim vremenima, građani sretali jedino kod Šolohova ili Pasternaka. Ovo sve je još nekako moglo da prođe tokom Hladnog rata, kada je Sovjetski Savez bio istinska pretnja svetu, ali komunista više nema ni u zemljama u kojma vladaju istoimene partije.

Stoga Zohran Mamdani, sa svojim verskim i političkim identitetom, može mirno da se priprema za obeležavanje dvadeset pet godina od terorističkog napada, jer su građani Njujorka izabrali da ih predstavlja i u najtežim trenucima. Jedino će morati da se sačeka do jesenjih izbora da bi se videlo jesu li ideje progresivnih demokrata uspele da pređu sure Apalačke planine koje stoje na putu prema Srednjem zapadu. Ispred njih su zastali i oni koji su, nekih davnih godina, prvi put kročili na tlo ove zemlje. Zastali, ali nisu stali, šireći dalje prema zapadu zemlje utopijsku ideju o slobodi i jednakosti bez obzira na poreklo, veru ili materijalno stanje, ideju koju, ostvarenu i ukorenjenu u srži društva, nema nijedna druga zemlja sveta.

Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.