Berni Sanders i njegovi »apostoli«

Bauk kruži Amerikom – bauk, u ovom slučaju, socijalizma. Nije baš ovim rečima, naravno, Donald Tramp upozorio Amerikance na novu pošast, ali su njegove poruke sa dva značajna događaja u proteklih mesec dana i bez toga bile kristalno jasne. Sa raspadom sistema i humanitarnom katastrofom u socijalističkoj Venecueli, predsedniku SAD i nije baš bilo potrebno više od nekoliko pokliča da u javni i politički diskurs na duži period smesti novu „babarogu“.

„Rođeni smo slobodni i ostaćemo slobodni. Večeras, obnavljamo odlučnost da Amerika nikad neće biti socijalistička država“, poručio je Tramp početkom februara u govoru o stanju nacije. „Rekao sam to i ranije, i reći ću ponovo: Amerika nikad neće biti socijalistička država. Budućnost ne pripada onima koji veruju u socijalizam“, rekao je između ostalog u dvosatnoj klasičnoj trampovštini od govora na nedavnom godišnjem samitu američkih konzervativaca (CPAC).

Zvuči neuobičajeno za njegove javne nastupe, ali Tramp, u kontekstu nastojanja da se u SAD uvede socijalizam, nikoga nije otvoreno proskribovao. I on sam očito veruje da je dosta toga mnogima već jasno, za šta su se dobrano potrudili mediji. I predizborna kampanja.

SOCIJALIZAM

Od početka godine, u SAD je nastupio period u kojem pojedinci, s više ili manje šansi, ističu predsedničke kandidature za izbore iduće godine. Strogo gledano, to je zapravo ozvaničenje namere da se juriša na Belu kuću, sa prethodno obezbeđenom nominacijom matične stranke ili bez toga. Sam ulazak u trku, inače, nije ništa posebno: svako može da ispuni određene formulare za predsedničku kandidaturu i takvih je trenutno – blizu 600.

Medije, naravno, interesuju samo određeni pojedinci, oni koji će, makar u ovoj ranoj fazi, figurirati kao izraziti ili mogući favoriti u trci za predsednika SAD. Kako je Tramp, za sada, izgledni kandidat Republikanske partije na izborima 3. novembra 2020, sav je fokus javnosti na zbivanjima u redovima rivalskih demokrata.

I tu dolazimo do – socijalizma. Zapravo, do etikete koju će Tramp i oni koji ga podržavaju, od sada do verovatno jeseni iduće godine, štedro rabiti u svim prilikama. Kada bude zatvoren spisak ozbiljni(ji)h kandidata za osvajanje predsedničke nominacije Demokratske partije, Trampovi antisocijalistički neprijatelji u njegovim nastupima više neće biti bezimeni.

Da stvar bude interesantnija, takvi među demokratama koje su ušle u izbornu trku trenutno se i najbolje kotiraju. Trampovu računicu da bi mogao da ima lak posao s nekima od „socijalističkih“ demokrata, mogla bi, iz njegove vizure, da pomrsi jedino (mnogoiščekivana) kandidatura nekadašnjeg potpredsednika SAD Džoa Bajdena, favorita umerenjaka.

BERNI PONOVO JAŠE

Ideje u kampanji koje će Tramp i republikanci napadati kao socijalističke, a njihove nosioce kao, valjda, madurovce, staljine i ko zna još kako, samo pre tri godine, uz ipak značajnu podršku, doživele su poraz – među samim demokratama.

Od čoveka koji ih je onako strastveno pronosio tokom 2015. i 2016. kad se „tukao“ s mašinerijom Hilari Klinton, Bernija Sandersa, nezavisnog senatora iz Vermonta, i nije iznenađenje što je i od 19. februara, ponovo kao predsednički kandidat, nastavio s istom retorikom, istom agendom.

Sanders je, međutim, sredinom februara sleteo u polje gde su već stacionirani rivali s istom ili gotovo istom agendom. Njemu za ponos – sve ono što je u prethodnoj kampanji zvučalo tako jeretički za američke pojmove, u međuvremenu je postalo, barem je tako sada, delom političkog i medijskog mejnstrima. Njemu za brigu – hoće li na kraju biti nagrađen za to što je u tim idejama bio pionir ili će kajmak pokupiti neki od njegovih „učenika“.

Njemu, opet, za utehu – odmah se videlo šta znači imati iza sebe jednu predsedničku kampanju, makar i neuspešnu: za nedelju dana prikupio oko 10 miliona dolara od oko 360.000 donatora (prosečno, sad već čuvenih, 27 dolara po donaciji), a pozivu za volontiranje u kampanji odazvalo se preko milion ljudi.

VETAR U JEDRA

Sa senatorima Kamalom Haris, Elizabet Voren, Kirsten Džilibrend i Korijem Bukerom, među najistaknutijim demokratama trenutno u trci, Sandersova agenda o zdravstvenoj zaštiti za sve Amerikance, povećanju minimalne radne satnice, besplatnom visokom obrazovanju, borbi protiv klimatskih promena, većem oporezivanju najbogatijih i ostalom, konačno je napustila svet opskurnosti i utopijskih ideja jednog „uvrnutog“ senatora koji se deklariše kao demokratski socijalista. Pritom, nije ni član Demokratske partije.

Veliki vetar u jedra Sandersovim idejama dali su, nesumnjivo, rezultati novembarskih izbora za Kongres, i ulaz u zakonodavno telo SAD velikog broja pristalica veoma progresivnih ideja, poput Alesandrije Okasio Kortez, koji su upravo na takvim platformama došli do mandata.

Ali, Amerika je na tek 11 meseci do početka unutarstranačkih izbora. U skladu s istraživanjima javnog mnjenja i raspoloženjem Amerikanaca, do prvog nadmetanja u Ajovi u februaru 2020. nisu isključene korekcije stavova. Čak i ako je činjenica da Demokratska partija trenutno ide sve više „ulevo“, na šta se mršte i same pojedine demokrate, pitanje je da li sa „socijalističkim“ idejama tokom čitave kampanje može da se dođe do pobedonosnog biračkog salda.

Sanders je na prva dva skupa u okviru kampanje, u Bruklinu i Čikagu, ponavljao mantru iz prethodne kampanje o nameri da korenito promeni Ameriku, da pre svega uspostavi svakovrsnu pravednost u društvu. On svojom agendom, kao i pre tri godine, nastoji da artikuliše sve izraženije realne probleme dobrog dela Amerikanaca.

Za nekog ko je donedavno bio ismevan zbog svojih stavova, danas je, evo, u prilici da uživa u makar deklarativnom sledbeništvu onih koji su u tekuću izbornu trku ušli sa veoma ozbiljnim ambicijama.

Ali, sledbeništvo, kao što znamo, ume biti varljivo. Onako kako je Berni Sanders zvučao u Bruklinu i Čikagu, kao uostalom i pre tri godine – nespremno na kompromise oko ključnih pitanja, pitanje je da li su u tome spremni da ga prate i njegovi „sledbenici“.

Njihov eventualni oportunizam Sandersa bi više ubio u pojam od otpisivanja zbog godina (u septembru iduće godine imao bi 79), bele kože, pa i jevrejskog porekla i ateizma. Strah od izvesnih „socijalističkih“ etiketa, zarad zauzimanja manje spornih stanovišta, odbacilo bi interese svih onih Amerikanaca kojima ipak ni nakraj pameti nije da sanjaju o nekakvom socijalizmu, „venecuelizaciji“ SAD, već isključivo o životu u drugačijem, pravednije i poštenije uređenom američkom društvu.

Ma kako se to zvalo.