„Orlovi" će se za finale takmičiti sa, kako Svetislav Pešić kaže, najboljom reprezentacijom svih vremena. Sjedinjene Države u Parizu predstavlja Drim tim. Da li možemo da napravimo čudo i da ih pobedimo? Što da ne, što bi mladi rekli - „loženje je na maksimumu"
Serija „Kuća zmaja” (House of the Dragon) imaće najmanje četiri sezone, potvrdio je scenarista Rajan Kondal na konferenciji za novinare nakon finala serije u nedelju
Marković ocenio da će narod Srbije „biti gotov“ ako sada popusti pred „beskrupuloznim interesima kapitala i ovdašnjom korumpiranom vlašću“
Ceremonija otvaranja 33. Letnjih olimpijskih igara u Parizu, prva koja se nije dogodila na stadionu, ostaće upamćena po eksploziji kreativnosti, kiši i nerazumevanju pop-kulturnih referenci od strane Marije Zaharove i Ilona Maska preko hrišćanskih i desničarskih krugova širom sveta do dela, teorijama zavere sklone, domaće javnosti
Prvi put je na Olimpijadi učestvovao 1936. u Berlinu i tada je postigao državni rekord u skoku motkom. Prisustvovao je Olimpijskim igrama u Tokiju zato što je jedini znao da otpeva japansku himnu. Bio je takmičar, prvak, trener, pokretač, masovik, pisac, svirao je violinu. Bio je sportska legenda
“Neorgansko vreme stvara neorganske ljude. Neorganski ljudi stvaraju neorganska mišljenja. Znači, mi sad živimo u jednom veštačkom, neorganskom svetu. U jednoj velikoj tehnološkoj devoluciji. Ma koliko nam se činilo kako čovek sad ide kud hoće, da imamo tu veštačku inteligenciju – mi sad živimo u devolutivnom vremenu. Svaka ljubav i sva osećanja prognani su iz sistema koji vlada sada. Jer, to pokazuje slabost, a čovek koji ima slabost nije potreban nikome. Ovde su potrebni čvrsti ljudi, koji će lako da žive tuđe direktive”
Kao umetnik i borac, akter i žrtva, ostavio je pečat u grčkoj kulturnoj i nacionalnoj samospoznaji nakon balkanskih ratova, Velikog rata, katastrofe 1922. u Maloj Aziji, diktature Metaksasa 1936, Drugog svetskog rata (1941–44), Građanskog rata (1946–1949) i vojnog režima 1970-ih. Uvažavan je kao ikona internacionalističke levičarske poetike slobode i priznao je da je došao kraj utopije za koju se kao komunista borio celog života. Kao umetnik, u svojevrsnoj Odiseji, sakupljao je i objedinjavao rasute elemente helenizma od antike, preko Vizantije do savremenih pesnika i opore narodne umetnosti. Njega i njegovu epohu nadživelo je više od 1000 dela – od muzike sfera i opere Antigona, preko Pesme mrtvog brata do sirtakija Grka Zorbe
“Pišem zato što moram, a o prirodi tog moranja teško bi bilo na ovom mjestu govoriti. Tek to je neka velika tema, o kojoj se, pak, ne može govoriti iz perspektive dokonog profesora i teorijski fundiranog književnog znanstvenika. To je nešto o čemu se može govoriti samo iz perspektive pisca, baveći se vlastitim slučajem. Pisanje romana, izmišljanje svjetova, imaginiranje, sve su to posljedice neke unutarnje nesavršenosti i nedovoljnosti. Pišući, ja zapravo radim ono što sam radio u vrijeme dok sam se sam sa sobom igrao ispod stola usput prisluškujući što drugi govore”
Runarson dovoljno hrabro pod onu poslovičnu lupu stavlja tu kanda neprekidnu javno izražavanu potrebu mladih da što opsežnije i što pomnije osete ono što smatraju pravim životom u najstvarnijoj od svih njegovih stvarnosnih dimenzija, ali u trenu bivaju sluđeni i pometeni kada im se baš taj istinski život zbilja i dogodi
Da se ne zavaravamo, nema tu prave umetnosti i “dubine”, ali ima dosta veštine i gledalačke radosti – što je nešto što bioskopska publika ume da prepozna i nagradi
Od mozaika ne može da se živi. Samo trošite vreme, snagu, novac, pa zašto se onda toliko umetnika uporno bavi njime?
