Trijumf kreativnosti

Brojni su bili ne samo bezbednosni nego i politički “baksuzi” koji su do pred sam početak Olimpijade prizivali katastrofu, bezbednosni, transportni, logistički i svakovrsni opšti kolaps, zazivali puste tribine i “odrođene OI”, sve praćeno zajedljivim komentarima na račun pojedinih izvođača i (kasnije) same ceremonije otvaranja – ali gle čuda, svi s ekstremno desne strane političkog spektra. Čak i poslovično odmereni Alen Bauer, dežurni stručnjak za bezbednosna pitanja, jednom prilikom je “svečano” izjavio da je otvaranje Olimpijade – na otvorenom, niz šest kilometara keja uz Senu – “kriminalno ludilo”, na šta mu je umetnički direktor Toma Žoli slikovito doskočio “ludilo je bilo dovoljno, ono drugo je bilo suvišno”.

U inat svim skepticima, ove Olimpijske igre zaslužuju sve superlative, kako u onom osnovnom sportskom, tako pre svega i u opštem organizacionom smislu, gde posebne pohvale treba svakako uputiti Organizacionom odboru OI Pariz 2024, a naročito njegovom predsedniku Toniju Estangeu (kome zbog ispoljenih vanrednih liderskih vrlina brojni predviđaju blistavu budućnost u međunarodnim sportskim, čitaj olimpijskim instancama). Najlepše, najveće, najspektakularnije, svejedno… Ili kako bi to Francuzi kraće rekli: “Chapeau!” (čita se “Šapo!” a znači “Kapa dole!”).

foto: ap photo

STATISTIKE I BROJKE

Ove OI okupile su preko deset i po hiljada sportista i sportistkinja svrstanih u 206 olimpijskih timova – 204 nacionalna tima i dve nezavisne/neutralne reprezentacije: reprezentacije Izbeglica (bronza koju je osvojila bokserka Sindi Ngamba – poreklom iz Kameruna – ima specifičnu političku težinu) i reprezentacije Neutralnih pojedinačnih sportista, gde se obrelo nekih petnaestak ruskih i beloruskih takmičara kojima je dozvoljen nastup na OI u Parizu.

Pomenimo i podatak da su pariske OI 2024 prve potpuno rodno paritetne Igre, odnosno da se na olimpijskim borilištima takmičio jednak broj sportista i sportistkinja uprkos pojedinim rodnim specifičnostima određenih sportova, npr. rvanje grčko-rimskim stilom ili pak sinhrono plivanje.

Naravno, pored izazova same organizacije, počev od ceremonije otvaranja Olimpijade na otvorenom, niz reku Senu, od mosta Austerlic do mosta Jena (oba naziva po Napoleonovim pobedničkim bitkama), podno Ajfelove kule s jedne i Palate Trokadero s druge strane, pa do sportskih takmičenja koja su se odigravala na privremenim stadionima rasutim po gradu, najveći izazov bio je, naravno, onaj bezbednosni.

Pariz je više od mesec dana bio doslovno “bezbednosno prenapregnut”, a o bezbednosti OI staralo se 35000 policajaca i žandarma, 18000 vojnika (ne računajući ljudstvo i opremu ratnog vazduplovstva) i 22000 pripadnika privatnog obezbeđenja, čemu treba dodati i stranu podršku od 1800 pripadnika policije iz četrdesetak zemalja. Iako je bio striktno obezbeđen i išpartan, Pariz je ipak ostao prohodan, a posebne pohvale ovaj put idu organizaciji javnog prevoza, koji je po oceni svih (pa i proverbijalnih pariskih gunđala radi gunđanja) bio “apsolutno besprekoran” (kvalifikativ koji ni raniji anali ne pamte) i obezbedio je nesmetan prevoz preko četiri miliona putnika dnevno tokom trajanja OI. Konačno, pomenimo i impresivnu brojku od 45000 volontera koji su odigrali važnu ulogu u organizaciji i sprovođenju Olimpijade.

PARIZ – NAJVEĆA ZVEZDA OLIMPIJADE

Da podsetimo, osim Pariza, olimpijska takmičenja odigravala su se na još četiri lokacije – u Marseju (jedrenje), u gradu Šatoru (streljaštvo), Lilu (košarka i rukomet) i surf na Tahitiju, na suprotnoj strani globusa. Ipak, prema oceni svih, Pariz ostaje ona istinska i najveća “zvezda” ove Olimpijade. Počev od blistavog otvaranja pa do privremenih sportskih infrastruktura rasutih po samom gradu, sam Pariz bio je čudesna pozornica koja je ove Olimpijske igre učinila istinski jedinstvenim.

Skejt i BMX park podno obeliska na Trgu Konkord, bič-volej podno Ajfelove kule, mačevanje pod kupolom Gran palea, bajkoviti prizori konjičkih disciplina iz vrtova dvorca u Versaju, brdski biciklizam po kaldrmi Monmartra ili trijatlonsko plivanje u Seni. And last but not least, uzdizanje u suton, nad parkom Tiljerije, olimpijskog plamena u obličju starinskog balona, što je svako veče uživo pratilo na desetine hiljada omađijanih gledalaca. Svaka slika, razglednica.

OPŠTI USPEH – VRLO ODLIČAN

Sportskim i drugim organizaciono-logističkim uspesima potrebno je dodati i veliki poduhvat francuskog javnog TV servisa koji je ove Igre tehnički i komentatorski besprekorno ispratio, bez zadržavanja na milionskim ciframa gledanosti sportskih takmičenja.

Ipak, veliki pariski muzeji (posebno Luvr i Orsej) zabeležili su značajan pad posećenosti. Hotelijeri i restorateri takođe su ostali nešto kraćih rukava, uz zabeleženu nižu popunjenost i posećenost. Sportska/olimpijska publika ima drugačije navike od “standardnih” turista.

No, utehu pružaju veoma pozitivni podaci Turističke organizacije Pariza i najave da “bolji dani” tek dolaze, posebno nakon fantastičnih prizora pariske Olimpijade koji su celoj planeti prikazale Francusku, a posebno Pariz, u najboljem mogućem svetlu.

Konačno, osim epiteta do sada ekološki najodrživijih Igara, pariska Olimpijada može se podičiti i podatkom da je s ukupnim budžetom od 9,2 milijarde evra ujedno i najjeftinija Olimpijada 21. veka. Konačni finansijski bilans podneće krajem septembra francuska Državna revizorska agencija, ali ni najveći pesimisti ne slute da će se ukupni troškovi uvećati za više od milijardu-milijardu i po, a oni najoptimističniji među vidovitim ekonomistima predviđaju da će pozitivni efekti ove Olimpijade biti osetni čak do 2035, uz garanciju konsekventne zarade u konačnici, a s kratkoročnim uvećanjem francuskog BDP za 0,5 odsto mesečno.

PAŽNJA, OPUŠTENO!

Kako kažu, sve ovo ne bi bilo ovako da nije vladala neverovatna, opuštena i nadasve srdačna atmosfera. Francuzi kao poslovična zanovetala, a Parižani kao endemski namćori među njima, kao da su najednom na stvarni život primenili načelo “privremene suspenzije neverice”, prepustivši se opštem petnaestodnevnom pozitivnom “vajbu”, gotovo u trenutku (onom otvaranja OI) zaboravivši na tešku političku krizu nakon nedavnih vanrednih parlamentarnih izbora, krajnje nezavidnu opštu socijalnu situaciju, potencijalnu krizu javnog duga, oštre polarizacije koje prožimaju i fragmentiraju francusko društvo, a da ne pominjemo zapaljive geopolitičke aktuelnosti.

Jedino pitanje koje se postavlja jeste koliko će dugo taj euforični “blaženi zaborav” još potrajati pre brutalnog povratka u stvarnost.

NALIČJE MEDALJE

Medalja ne bi bila medalja bez svog naličja. Na negativnu stranu bilansa upravo završene pariske Olimpijade svakako bi trebalo ubeležiti i nemilosrdan odnos pariskih vlasti prema beskućnicima (mahom migrantima) – kojih je više od pet hiljada prisilno evakuisano i raseljeno po unutrašnjosti, što je potez koji su NVO koje se bave podrškom ovim nesrećnicima nazvale istinskim “socijalnim čišćenjem Pariza”. Kohorti beskućnika i inih “bez papira” nije zgoreg pridodati brojne studente koji su proletos, po okončanju semestra, gotovo manu militari najureni iz domova zarad smeštaja što olimpijaca, što bezbrojnih pripadnika raznorodnih bezbednosnih snaga.

Konačno pomenimo i brojne prigovore na potrošenih 1,4 milijarde evra na čišćenje Sene za potrebe spektakularnih plivačkih takmičenja, a više nego dubioznih konačnih rezultata po sam okoliš.

SPORTSKA I DNEVNA POLITIKA

Opšti uspeh Olimpijade, ali i brojni poduhvati francuskih sportista rezultirali su istinskim bumom upisa u razne sportske klubove i društva nebrojeno mnogo Francuza, svih, a posebno onih najmlađih naraštaja. Pitanje se postavlja hoće li sportske infrastrukture i zaposleni u sportu taj trend uspeti da isprate.

Osim toga, postavlja se i pitanje hoće li vrhunski olimpijci moći nastaviti da žive od svog sporta, jer većina njih živela je do posle tokijske Olimpijade ispod granice siromaštva, što više nije slučaj, mada je situacija i dalje daleko od ružičaste za većinu francuskih šampiona. Ovo uvek iznova pokreće pitanje dijalektike profesionalnog i vrhunskog amaterskog sporta i koncepta duha olimpizma.

Francuska dnevna politika, odnosno teška politička kriza nastala nakon prošlomesečnih parlamentarnih izbora neminovno će Francuze brutalno vratiti u stvarnost. Makron, koji je želeo razjašnjenje političke situacije, sada poslanike i partije bodri na dogovor i kompromis. U nedavnom opširnom intervjuu za javni TV kanal Frans 2, dok je govorio o zajedničkom uspehu tima koji je organizovao i sproveo Olimpijadu (gradonačelnica Pariza levičarka An Idalgo, predsednica Pariske regije desničarka Valeri Pekres i on kao centristički predsednik), a na upadicu novinara da je to bilo “zarad višeg cilja, tj. Olimpijade”, Makron je samo iskusno odgovorio pitanjem: “Nije li upravo interes francuskih građana onaj naš najuzvišeniji cilj? Koji možemo da ostvarimo samo i jedino zajednički.”

Medalje, uspesi i razočaranja

Kako se zemlje osvajači medalja rangiraju shodno broju osvojenih zlatnih odličja (što u pojedinim slučajevima dovodi do raskoraka između ranga i ukupnog broja osvojenih medalja), sada već pouzdano znamo da su naši olimpijci (njih 114) plasmanom na 27. mesto postigli zavidan uspeh i poboljšali rejting na listi osvajača medalja u odnosu na Tokio. Ukupno pet medalja, od bronze košarkaša (nećemo sada o suđenju u polufinalu protiv drim tima), srebra tekvondistkinje Aleksandre Perišić do tri zlata – i to kakva. Zlato strelaca Zorane Arunović i Damira Mikeca, fenomenalno treće uzastopno olimpijsko zlato za srpske vaterpoliste i, naravno, zlatna medalja Novaka Đokovića, jedini trofej koji mu je još nedostojao i kojim je za sva vremena zapečatio svaku raspravu o tome ko je teniski “GOAT”. Cinici, čitaj perfekcionisti, odmah će povikati “moglo je bolje”… Ipak, ovde se nećemo vraćati na peh srpske atletike i podbačaj ženske košarke i odbojke. Šteta.

Za razliku od naših, domaći su s 571 članom činili drugu najbrojniju olimpijsku reprezentaciju posle “Team USA” (591), pa su samim tim i očekivanja – posebno na “domaćem terenu” – bila (ne)srazmerno veća. U opširnom intervjuu francuskom Javnom servisu (Frans 2) 23. jula 2024, tri dana pred otvaranje Olimpijade, i sam Makron je rekao – pozivajući se na Organizacioni odbor i Tonija Estangea (ili se skrivajući iza njih) – da bi plasman Francuske među prvih pet osvajača medalja bio uspeh vredan pažnje. Poslovično zajedljivi sportski novinari na to su samo dodali “ma samo da preteknemo Britance”. Konačno, francuski olimpijci to su i ostvarili osvojivši peto mesto u ukupnom plasmanu (iza SAD, Kine, Japana i Australije) s ukupno 64 medalje – 16 zlatnih, 26 srebrnih i 22 bronzane, a Francuska je Olimpijadu završila kao najtrofejnija nacija u Evropi i, naravno, ispred Velike Britanije (na 7. mestu).

Od zapaženijih uspeha pomenimo sada već legendarnog, žovijalnog tamnoputog rmpaliju, džudistu teškaša Tedija Rinera – nosioca pet olimpijskih zlata i dve bronze sa pet poslednjih Olimpijada (u pojedinačnoj i ekipnoj konkurenciji). Posebne simpatije najšire publike osvojio je i mlađani plivač Leon Maršan s osvojene četiri zlatne i jednom bronzanom medaljom. Pored “očekivanih” uspeha francuskog džudoa, plivanja, mačevanja, konjičkog sporta i bicilkizma, tu je i uspeh francuskog ženskog trijatlona i tekvondoa, te veslača i stonotenisera (ali i nešto nesvakidašnjijih surfera, brejkdensera ili bmx-aša). Naglasimo konačno i veliki uspeh francuskog ekipnog sporta – zlato za odbojkaše i ragbiste (sa sedam igrača), srebro za fubalere, košarkaše i basketaše, odnosno košarkašice i rukometašice u ženskoj ekipnoj konkurenciji.

Naravno, i Francuzi su doživeli par razočaranja – neuspeh rukometaša (ujedno i pomalo neslavan kraj karijere legendarnog Nikole Karabatića), podbačaj francuske atletike, kojoj je obraz osvetlala jedino Sirena Samba-Majela s osvojenim srebrom u trci na 100 m s preponama. Konačno, francuska gimnastika doživela je debakl (bez ijedne osvojene medalje), koji domaćina još više “peče” imajući na umu zlato kojim se okitila sedamnaestogodišnja gimnastičarka Kajlija Nemur (francusko-alžirskog porekla) nakon što je odabrala da se takmiči pod alžirskom zastavom (a posle brojnih zdravstvenih okapanja i sledstvenih zabrana takmičenja od strane francuskog gimnastičkog saveza), donevši tako Alžiru prvo istorijsko olimpijsko zlato (drugo zlato za Alžir uzeće bokserka Iman Helif, uprkos svim kontroverzama vezanim za nju).