Knjiga, doduše, nije dobra, ali je zabavna. Verujem da razumete tu važnu distinkciju. Osim što je zabavna, knjiga je – to jest, pisac – u neku ruku i odvažna, jer se pozabavila nečim što je apsolutni tabu makar i kao distopijska fikcija, naročito severno od Dunava i Save
Vrhovno javno tužilaštvo objavilo je početkom juna izveštaj o radu koji obiluje podacima o kriminalitetu za 2023. godinu. Posebno je zanimljiv deo koji se odnosi na maloletnički kriminal: iako je u odnosu na 2022. primetan neznatan pad ukupnog broja krivičnih dela, zabrinjava drastičan rast nasilnih i posebno teških dela, poput ubistava, silovanja i polnog uznemiravanja
Sećam se pacijentkinje iz bolnice u Padinskoj Skeli, koja je u četrdesetim godinama prvi put bila depresivna i hospitalizovana jer joj je sin rekao: “Ti radiš celog života, nemaš ništa, a Arkanovi ljudi imaju sve.” Otišao je s njima, bio navučen na heroin i uništen. Ona nije došla u bolnicu zbog psihopatologije, već zbog socijalne patologije; društvo je bilo potpuno poremećeno, pa je posledično ona patila i morala je da potraži pomoć. U bolnici, ili u psihoterapiji, vi nekome pomognete, taj neko se vrati u porodicu ili u društvo izopačenog sistema vrednosti, kuljajućeg nasilja, i sve što ste postigli vrlo brzo biva uništeno
“Za nas kao političku platformu ‘Solidarnost’ najstrašnija je situacija bila sa rudnikom ‘Soko’, gde je osam ljudi poginulo i veliki broj ljudi je bio povređen. Sada smo imali ponovno podizanje tužbe protiv nadležnih u rudniku i sud je odbacio tu tužbu kao neosnovanu. Kako je moguće da su rudari odlazili u rudnično okno dok se nije desila nesreća iako su nadležnima u rudniku danima i nedeljama davane informacije da situacija nije bezbedna za ulazak? Ovde je najjeftiniji ljudski život”
Nakon 24 godine državna reprezentacija nastupila je na Evropskom prvenstvu i na premijeri u Nemačkoj doživela minimalni poraz od favorizovane Engleske. To su mnogi protumačili kao nekakav uspeh s obzirom na renome rivala, iako je ekipa selektora Stojkovića veći deo susreta delovala bojažljivo, usporeno i bezidejno pa nije praktično ni pokušala da iskoristi očigledan umor engleskih igrača i suzdržanost njihovog selektora Sautgejta
Dok je Ivan Ivanji bio u Vajmaru, iz Lagune mu je stigao mejl sa fotografijom naslovne strane njegove najnovije knjige Bilo jednom u Jugoslaviji. Svidela mu se. Radovao se kao što se radovao svakoj novoj knjizi. A napisao ih je na desetine, ni sam nije mogao da ih sve nabroji. Ispalo je da je “testamentarna”, poslednja. Preminuo je 9. maja, na Dan pobede nad fašizmom. Knjiga je u knjižare stigla nekoliko nedelja kasnije. Ona je svedočenje o još mladoj državi koja je tek počela da staje na svoje samoupravne, socijalističke noge. Ona je sećanje čoveka sa slonovskim pamćem, koji je uvek u njega sumnjao, čoveka koji bio prisutan na toliko poprišta, kao malo ko u Srbiji, napisao je Tibor Varadi u predgovoru i zaključio: “Ako nas zanima gde smo zapravo, mislim da treba čitati Ivanjija”. Ovom prilikom objavljujemo odlomak iz knjige
Emocije su eksplodirale, Predsednik je ispratio fudbalere, a u reklamama selektor Stojković šalje orla sa šajkačom da pozove naše prvotimce. Da se razumemo, šajkaču na glavi ima orao, a ne Piksi
“Često sam dolazio u bivšu Jugoslaviju, posebno u Dubrovnik, gde smo uvek imali sastanke u proleće u okviru grupe oko Praksis škole, koju je činila grupa potpuno neortodoksnih marksista. I odjednom su glavni predstavnici počeli da se identifikuju po svojoj etničkoj pripadnosti. Odjednom su se nazvali Srbima ili Hrvatima. To je za mene bilo iznenadno. I bilo je katastrofalno”
Pedesetak metara dalje, ulicom koja vodi do ruševina stare železničke stanice na kojoj je sat stao u trenutku zemljotresa, naleće nevini šetač na zidine nedovršene crkvetine, a na svakom koraku susreće se s besmislenim metalnim figurama – bik, na primer, imitacija onog bika s Wall Street-a, ili žena s ogromnim grudima koje samo što ne ispadnu iz haljine, ili jedno propeto, zlatno lavče na masivnom belom stubu ispred kitnjaste fasade neke državne institucije, kao da je odbeglo iz srpskih sela
Upravo u tom trenutku stigao je osmeh
“Mnogo je lakše ukrasti nego zaraditi, prepisati nego smisliti i napisati, slagati (jer to traje par sekundi) nego nešto zaista napraviti, što može da potraje i celi život. Rad na sebi u pravcu dobrog troši čoveka, njegovo biće, snagu i vreme, to se duboko i suštinski plaća”
U monografiji koja je objavljena povodom veka postojanja Beogradske filharmonije ima mnogo toga za istraživače, ali i za one obične poštovaoce ovog čuvenog orkestra
