Ženska prava?

Postoji samo jedna stvar luđa od toga da neko 2026. godine piše o ženskim pravima – a to je da taj pojam uopšte postoji. Besmislica je tolika da je teško uopšte i početi ovaj tekst, kao što je teško razumeti kako je moguće da svi prethodni nisu doveli do otrežnjenja i fundamentalne promene.

Ljudi eksploatišu neživu prirodu kao da budućnost ne postoji, kao da nemaju dece… Kako kaže jedan kratki film, “seku šume kao da će sami umeti da naprave kiseonik”. Najveći broj nema nikakve primedbe na surovu eksploataciju životinja, recimo, na ubijanje plemenitih bića zarad slonovače, odnosno na “veštački” uzgoj zarad uzimanja mleka, jaja ili masti. Donedavno se ni na decu nije obraćala naročita pažnja, bilo ih je mnogo, u vremenu pre antibiotika lako su umirala, a već sa sedam godina započinjala su teške fizičke poslove. I danas ima onih koji decu tuku i onih koji takvo ponašanje propagiraju, dok ni strašniji oblici zlostavljanja nikako da budu iskorenjeni. I dok se ponešto od ovoga opravdava pozivanjem na pragmatičnost, ništa ne može izdržati ozbiljno moralno preispitivanje.

U svakoj od pomenutih situacija možete da se postavite (kao da ste) tako daleko od žrtava da vam empatija neće proraditi. Ko još saoseća s borovima i kiseonikom, životinje nemaju svest, deca ništa ne razumeju i sve zaborave – razni su izgovori mogući. Ali žene čine više od polovine čovečanstva! Nisu manjina, nisu bez svesti i razuma, ne zaboravljaju zlostavljanje. Još gore, žene su nas rodile, odgajile, volele, štitile; verovatno je najveći deo onoga najboljeg što ste doživeli došao od neke žene, posebno ako nemate svekrvu. Kada je reč o ženskim pravima, reč je o našim majkama, sestrama, prijateljicama, suprugama i, što je najstrašnije od svega, o našim kćerkama.

I, da, uprkos svemu tome, ženska prava su pojam o kome se i danas mora govoriti. U širokom rasponu od zabranjivanja da se pohađaju škole, preko zabrane profesionalnog identiteta i finansijske samostalnosti, do i dalje ogromnog broja ubistava u braku – sve to zahteva mnogo više od priče.

Problem nije rešen ni na “zapadu”, gde postoji ne samo jasna razlika u platama za obavljanje istog posla već i džordani pitersoni koji to opravdavaju na razne pseudonaučne načine.

I primetite da u ovom pasusu nigde ne piše da su žrtve žene, a tokom čitanja ste to podrazumevali. Prosto je isuviše očigledno, toliko da mislimo da je prirodno, da žene nemaju moć da dečake drže nepismenima, za žene koje seksualno zlostavljaju decu jedva da je iko čuo, ne sećam se da je nekom muškarcu bilo suđeno ili da je pogubljen zato što je šetao nepokrivene kose.

Moramo takođe da priznamo sebi da su se za ovo stanje stvari zalagali svi najveći umovi naše istorije – državnici, osnivači religija, filozofi, pesnici… Samo jedan od tih velikih narativa odnosi se na to da Adam i Eva nisu stvoreni zajedno, istovremeno, već da je Eva stvorena od Adamovog rebra dok je on spavao.

FROJDOV DOPRINOS NIPODAŠTAVANJU ŽENA

Međutim, posebno me peče doprinos psihoanalize čitavom ovom problemu. Osim što nikada nije bio psihoanaliziran i superviziran, Frojd nije imao nikoga ko bi mu skrenuo pažnju na to da neke svoje tekstove baš i nije pametno da objavi. Među njima svakako spadaju i oni o ženskoj seksualnosti. Frojdova konzervativnost i nedostatak životnog iskustva očigledni su već i iz iskaza koji je dao jednoj pacijentkinji tokom seanse: “Veliko pitanje na koje nikad nije odgovoreno i na koje ni ja, nakon trideset godina proučavanja ženske duše, nisam našao odgovor, jeste Šta žene hoće.”

Možda bi ovo trebalo da zvuči kao radoznalost, ali je zapravo prezir – žene može biti teško, ili čak nemoguće razumeti, jedino ako s njima nešto ozbiljno nije u redu. U Frojdovim tekstovima ovi stavovi su eksplicitni, na primer u tvrdnjama da žene ne mogu da prevaziđu svoju sklonost zavisti, da razviju zrelu strukturu ličnosti i daju značajan doprinos civilizaciji. Frojd primećuje da neke devojčice zavide svojoj braći i tumači to različitom morfologijom polnih organa, slep za činjenicu da devojčica svakodnevno gleda kako se roditelji njenom bratu više raduju, bolje ga hrane, daju mu veće slobode… Posebno u tradicionalnim društvima, svaka devojčica je, doskora, bila tretirana kao “dete za tuđu kuću”, pa je onda trebalo da ne zavidi onome koga su, iz njene perspektive, voleli dovoljno da bi ga zadržali u svojoj blizini.

DEHUMANIZACIJA I U ČETIRI ZIDA

Ono što ja ovde nazivam izgovorom, slepilom i prezirom zapravo je nešto neuporedivo podmuklije i razornije. Kad god kažemo “ženska pamet” (ili to parafraziramo na onako učen način kako je Frojd to činio), primenjujemo mehanizam dehumanizacija – posmatramo i označavamo nekoga kao da je manje, niže od ljudskog bića. U najgorem izdanju, dehumamizacija je kad nacisti logoraše svedu na brojeve koje su im istetovirali na rukama i onda ubiju broj, a ne osobu sa identitetom, osećanjima, porodičnom istorijom, talentima. Ili, ako hoćete bliže kući, to je mehanizam koji povezuje viceve o Muji i Hasi sa eugeničkom ideologijom Biljane Plavšić. U blažim izdanjima, to je bilo koji uvredljivi termin koji drugog tretira kao nečoveka i pretvara ga u nešto nad čim je sve dopušteno – iskorišćavanje, zlostavljanje, silovanje… Neko nema u sebi dovoljno empatije da bi drugu osobu video kao ljudsko biće koje zaslužuje poštovanje i dobrotu, pa svoju neljudskost projektuje na tog drugog.

I čudno je što to radite ljudima koje vidite kao drugačije, po nekim kriterijumima manje vredne i devijantne, što dehumanizaciju stranaca koristite kao osnov za postavljanje sebe kao norme i mere.

Ali koliko nama nije dobro kad smo imali potrebu da izgradimo društvene strukture u kojima to radimo i najbližim članovima svojih porodica, praktično se ne obazirući na posledice tog oduzimanja dostojanstva, samostalnosti, samopoštovanja, samosvojnih osećanja, da ne govorimo o seksualnoj želji.

ŠRAFOVI OLABAVLJENI, KAVEZ SE DRŽI

I mada situaciji u nekim delovima sveta danas jeste bolja, pišem o ovoj temi, između ostalog, zato što mi, i u svojim najboljim izdanjima, i dalje ne umemo o njoj da razgovaramo, da čujemo jedni druge i iskorenimo predrasude i zlostavljanje. S jedne strane, muškarcu je neophodno da ovo prepozna kao fenomen, tim pre što je to gotovo potpuno odsutno i iz njegovog neposrednog iskustva i iz obrazovnih programa. Ja sam, priznaću vam, to počeo da shvatam tek u psihijatrijskoj bolnici, kad je većina pacijentkinja govorila o zlostavljanjima i da ih niko nikada o tome nije ni pitao. Tada sam osvestio koliko mi je život lak i bezopasan kada je najgore što u mračnoj ulici može da mi se dogodi jeste da mi neko uzme novčanik. S druge strane, žene o ovome govore ili nedovoljno ili, po mom utisku, previše apstraktno. Za to postoji obilje unutrašnjih razloga, kao što je retraumatizacija, ali i beznadežnost i očajanje. Postoje i sistematske prakse ućutkivanja – od zastrašivanja da je borba uzaludna, koje dolazi od starijih žena, preko nipodaštavanja koje je garantovani odgovor muškaraca, do nepostojanja razvijenog jezika za opis ženskog iskustva (i, ponovo, posebno, jezika za žensku seksualnost, koja deluje kao “naučno otkriće” iz sredine prošlog veka).

Posebno me obeshrabruje što mi deluje da su žene koje o ovome pišu i govore neuporedivo pametnije nego ja, a ipak, u svakodnevici, na poslu, kod kuće, ispred vrtića, u redu u pošti, žive dramatično slično onome kako su živele njihove prababe. Iza svih dubokih misli, Bovoar je, u njihovom ličnom odnosu, potpuno potčinjena Sartru, Arent se možda nikad nije potpuno razdvojila od svog briljantnog bivšeg profesora i do kraja ga je branila od optužbi za antisemitizam, koga se on sam nikad nije odrekao, onolike pesnikinje su sebi prekratile živote ili nisu mogle da dopuste sebi da budu srećne… Kao da je poneki šraf olabavljen, ali da je kavez u suštini i dalje tu.

Psihoanaliza nam jasno pokazuje da socijalne strukture snažno oblikuju naše unutrašnje svetove, pa i da žrtve počinju da mrze ili preziru sebe onako kako su to činili njihovi zlostavljači. Prva knjiga na ovu temu opisivala je kako Jevreji mrze sebe na isti način na koji su ih mrzeli njihovi progonitelji, zatim se to proširilo na pitanje identiteta homoseksualaca, Muhamed Ali je pokrenuo svoju revoluciju već pre toga, a koncept autostigmatizacije pokazao nam je da se to dešava i osobama s mentalnim poremećajima. Ako to funkcioniše na svim drugim nivoima, onda i problem s patrijarhatom mora biti to što je pounutren, što deluje u nama i iz nas, a mi ga (više?) ne prepoznajemo kao strano telo. Kao da bi svaka žena morala da ruši ne samo kaveze koji je okružuju već i one unutrašnje, zbog kojih ni sama ne uspeva da u potpunosti poveruje da je vredna slobode, poštovanja, ravnopravnosti… I kao da psihoterapeuti, koji se svakodnevno susreću sa krhkošću ženskog samopoštovanja, zapravo rade na oporavku od sistematskog, viševekovnog ponižavanja.

I tako. Možda će Osmi mart jednom postati dan za ruže i čokolade. Još nije. I dalje je dan za ovakve teške misli, bolna sećanja i preispitivanje savesti.

Autor je psiholog