Tvrđava

Tuđmanov govor na Kninskoj tvrđavi svake godine, tokom godišnjice “Oluje”, predstavlja tužnu sliku velike nacionalne tragedije Srba u Hrvatskoj. Drugi deo ove slike su kolone traktora na putu ka Srbiji, čiji su gospodari rata obećali da će sačuvati svoj narod.

“Neko mora…”, izgovara jedan od najupečatljivijih likova u seriji Tvrđava, penzionisani policajac, Srbin, kojeg maestralno tumači Jovo Maksić. Ova rečenica je istovremeno izjavna, upitna i odrična, zavisno da li je izgovarate 1991. ili 1995, u istorijskom konvoju do Srbije preko Sremske Rače.

Stigli smo do polovine serije, koja se emituje vikendom na RTS, a čiji su autori Mirko Stojković i Goran Starčević, reditelj Saša Hajduković, a producent Miloš Avramović i kuća “Režim”. Metafora Tvrđave šira je od Knina, jer može biti simbol porodice, ljubavne veze Srbina i Hrvatice u praskozorje rata, ili čuvara nacije, vere i kulture na prostoru na kojem se pravovernost meri čvrstinom stavova ili, u gorem slučaju, količinom međusobne mržnje.

Najbolji deo serije upravo je priča o porodici jer je tu sve hiperealistički precizno, kao na porodičnim fotografijama iz Krajine. Bravurozna i iskrena je gluma Ognjena Mićovića i Darije Vučko (Srbina i Hrvatice, Romea i Julije), a možda još više Jove Maksića, Nikoline Friganović (oca i majke), Nikole Pejakovića (ujaka) i demonskog bezbednjaka, Ljubomira Bandovića.

Grad Nikšić je glumio Knin, a scenografija i kostimi bolno su realistično podsećanje na “vesele devedesete” koje će vas nasmejati do suza – kako se to kaže u lošim reklamama.

Prošlo je 30 godina od Dejtona, od “Oluje”, a u Krajinu i Dalmaciju danas odlaze potomci onih što su otišli, a sve u potrazi za komadićima uspomena i emocija, koje pronalaze na zgarištima i zaraslim vinogradima i voćnjacima.

Tragedija poput “Oluje” već ima jednu ekranizaciju u istoimenoj seriji koja je zapravo prikazala vojni aspekt, tragediju u koloni, borbu za život, više nalik na manir partizanskih filmova Veliki transport ili Bitka na Neretvi. Ova serija je najubedljivija u opisu atmosfere, ignorisanja nadolazećeg rata, tragične bezbrižnosti kojom se jedna generacija branila od pomisli na novo krvoproliće. Opisano je to licemerno bratstvo i jedinstvo, zablude partijskih vernika, početak kvazidemokratije, tranzicija, pljačka i preoblačenje dojučerašnjih komunista u vernike i spasioce nacije. Ovu realističnost svako ko pamti devedesete osetiće visceralno, jer će vam želudac vezati u čvor i vratiti sećanja koja ste davno potisnuli.

Dobili smo i novog arhetipskog filmskog negativca, poput legendarnog Šicera, a to je udbaš Dilparić, u kojem je Ljuba Bandović sublimirao ono postkomunstičko-udbaško srce tame koje u sekundi iz osmeha prelazi u stanje apsolutne moći. Taj socijalistički mrak postao je demokratski mrak ili nacionalni mrak – ukratko, večiti mrak kojeg se nismo oslobodili.

Ova priča je ispričana lično i hrabro jer bilo je potrebno suočiti se sa sopstvenim ličnim i kolektivnim zabludama. Moju generaciju politika nije interesovala dok nas nije odvalila po glavama, obukla u uniforme i poslala u rat. Imali ste priliku da prepoznate kuda vodi raspad Jugoslavije i pobegnete od zla. Ni ta odluka nije bila laka ni jeftina, jer ste za sobom ostavili prethodni život, porodicu i prijatelje. Veoma brzo, više nije bilo izbora. Autori su prikazali i sudbinu Hrvata koji su ostali u Kninu i Krajini, sudbinu koja je takođe bila tragična, baš kao i nedorasle političke marionete u Krajini, gde su vođe bili bivši policajci i magacioneri.

Ko se usudio da misli svojom glavom ili se suprotstavi Miloševiću obično je ostajao bez glave. Detaljno su prikazani i mehanizmi pljačke, šverca i bogaćenja kriminalaca i političara pod blagoslovom tajne službe. Ne zaboravimo, pad Krajine i rat u Bosni stvorili su naše ratne bogataše, buduće ugledne biznismene.

Tu zapravo leži moja rezerva prema ovoj seriji. Dok je tragedija porodice upečatljiva i autentična, bolno realistična, politički, vojni i bezbednosni deo činjenica romansiran je i stilizovan. Odlično znamo da su Krajinom tutnjali Martić, Babić, Hadžić, ali i Frenki, Jovica, Kapetan Dragan, Arkan, Legija, Šešelj, dok je Milošević slao direktive iz Beograda.

Još davno smo ekranizaciju devedesetih gledali u filmovima Lepa sela lepo gore, Vukovar jedna priča ili Rane. Primer za ovu stilizaciju je, recimo, priča o ubistvu Zorana Đinđića, koju možete videti u serijama Klan i Sablja. Neverovatno je što 30 godina posle događaja u Srbiji ne smete otvoreno da date imena svojim likovima. Zamislite da ste 1975. snimali film o ratu i Dražu zvali Deda, Pavelića – Ujka, a Tita – Valter.

Ono što je meni zapravo najstrašnija spoznaja od prve epizode ove serije jeste činjenica da su svi likovi sa političke scene i danas na vlasti u Srbiji. Danas su svi ti Dilparići još uvek tu, zveckaju oružjem, šire mržnju prema komšijama, 30 godina nakon Dejtona i “Oluje”, mržnja je još jača. Niko nije odgovoran za tragediju tih ljudi koji su iz Tvrđave tokom “Oluje” stigli u Srbiju i koriste se samo kao biračka mašina. Ni u Hrvatskoj ni u Srbiji nema pomoći da se zapaljeno i srušeno obnovi, već vlastima odgovara da se samo broje mrtvi. U tvrđavi u Kninu danas je Muzej domovinskog rata, a kao što reče jedan od likova iz serije Tvrđava, već više od tri decenije ovde se prodaje samo jedna roba – rat!

U ovoj trgovini stradaju obični ljudi, koji svojim životnim tragedijama plaćaju cenu naivnosti dok prodavcima eto ništa ne fali, čak ni imena ne smete da im pomenete. A roba i danas ide ko da je džabe.