Terapijska ljubav

...

Na hiljadama stranica koje je Frojd (kome je 6. maja bio rođendan) napisao možete naći najrazličitije misli i stavove, često i protivrečne, posebno ako poredite tekstove pisane za objavljivanje i prepisku sa članovima porodice, ili bliskim saradnicima. Samo jedna od tih misli, upućena Karlu Gustavu Jungu, kaže da je “psihoanaliza u suštini lečenje ljubavlju”. Ali šta ona, tako zagonetna i nerazrađena u narednih tridesetak godina Frojdove autorske karijere, zapravo znači? Psihaoanaliza je dugo tabuizirana zato što su i terapijska realnost i popularna recepcija, sa insistiranjem na kauču kao centralnom simbolu psihoterapije uopšte, prečesto ukazivale na opasnost od seksualnog iskorišćavanja? Odnosno, ako postoji nekakva terapijska ljubav, kako se ona razlikuje od drugih oblika ljubavi?

“ISKORISTITI LJUBAV”

Ovo je doba sa stotinama psihoterapijskih škola i insistiranjem na intervencijama i tehnikama pomoću kojih bi terapeuti trebalo da postanu što efikasniji, a pacijenti dobiju pomoć za najkraće moguće vreme. Postoje, takođe, pokušaji da se ustanovi šta je od najveće pomoći osobama sa istom dijagnozom, kao i terapeuti koji se specijalizuju za rad s određenim vidovima tegoba ili, još besmislenije, za mišljenja i stavove jednog teoretičara. Uz to i dalje ima i psihoanalitičara starog kova (“klasičnih”) kojima je neprihvatljiv bilo kakav lični odnos s pacijentima, pa ne kažu ni “Dobro jutro” ili “Srećna Nova godina”.

Između svih ovih ekstrema leže brojni naivni pokušaji da se ljubav “iskoristi u terapijske svrhe”. Od samih početaka dvadesetog veka do danas bilo je mnogo slučajeva, čak i među važnim imenima iz istorije psihoterapije, seksualnog iskorišćavanja, zaljubljivanja, zavođenja… Etički komiteti različitih udruženja susreću se s tim problemom, pišu se knjige, drže seminari, nude supervizije. Ipak, za temu ovog teksta to je samo najpovršnija asocijacija na ljubav i psihoterapiju, ali i najštetnija pojava u tom domenu. Jednako su uzaludni bili pokušaji da se pacijentima ponudi ljubav kakvu nisu bili dobili od roditelja tokom detinjstva: od Ferencijevih dozvola da ga pacijenti oslovljavaju sa “tata” i ljube u obraz, do Grinsonovog truda da zbliži Merilin Monro sa svojim kćerkama ne bi li joj dao doživljaj da je i njoj moguće da ima porodicu. I danas se često kaže da je psihoterapija poput usvajanja neke nedovoljno voljene dece, ali se metaforičnost te ideje nikada ne sme gubiti iz vida.

ZAVISNOST OD LJUBAVI

Deca, znamo to, godinama zavise od svojih roditelja – njihove pažnje, usredsređenosti, ljubavi, radosti, podrške… I u najboljim i u najgorim porodicama ovo postaje jedan od centralnih aspekata detetove ličnosti, ono se oblikuje prema ljubavi koju dobija i razvija veštine pomoću kojih će izmamiti još i još ljubavi. Tokom života, u različitim odnosima, može biti slično, ali taj intenzitet zavisnosti od nečije ljubavi, prihvatanja, ili poštovanja, ne postoji u funkcionalnim odnosima odraslih. A onda, nekoliko decenija kasnije, sednemo naspram osobe koju vidimo prvi put u životu, koja nam neće reći ni koliko godina ima, i pokušavamo da shvatimo šta o sebi da kažemo, kako da predstavimo sebe, sve važne likove svoje životne priče (koji u tu sobu najverovatnije nikad neće kročiti), šta da pitamo, kako da procenimo da li želimo taj razgovor da nastavimo… Dvoje potpunih stranaca upušta se u dijalog koji bi mogao voditi najvećem stepenu poverenja ikada stečenom, novootkrivenom osećanju pripadanja, prihvaćenosti i podrške, naposletku i prestanku tegoba zbog kojih smo inicijalno došli. I tokom svih tih razgovora, za neke ljude najintimnijih koje će ikada imati, nastaje nešto što nije prijateljstvo, nije porodica, nije zaljubljenost, nije saradnja, ali može, za oba učesnika, sadržati tragove svega toga.

Terapeute uče da procenjuju simptome, postavljaju pametna pitanja, znaju dijagnostičke kategorije. Ništa od toga ne mora da bude loše. Ipak, ono što dobar terapeut želi da zna svodi se na jedno pitanje – “kako je ova osoba (bila) nevoljena?” Iz ovoga se dedukuje najveći deo životne priče i akutnih tegoba, koren gotovo svih simptoma upravo je u tome. Problematičan deo je to što se o ovome ne mogu postavljati tako eksplicitna pitanja, niti budući pacijenti znaju da bi baš o tome trebalo da vam govore, ali vaša intuicija, vaša mašta, poneko pitanje, a ponajviše ponašanje osobe koju upravo upoznajete, trebalo bi da vam pomognu da shvatite šta je neko spreman da žrtvuje da bi dobio ljubav, pod kojim uslovima je spreman da je pruži, kojih je oblika ljubavi najviše “žedan”, da li je previše ponosan da bi to pokazao, da li je previše uplašen da bi to i sebi priznao…

Terapijski proces ne može da započne radom na ovom problemu, ali će to sigurno biti njegov centralni deo, kao što terapija ne može biti uistinu završena dok god sve ovo ne bude razmršeno i prevaziđeno. Najtemeljniji problem jeste to što neki ljudi koji, možda, umeju, na neki način, da pruže nešto nalik ljubavi, usled bolnih ranih iskustava više ne umeju ljubav da prime ni kad im se ova nudi. Oni ne znaju šta s njom da rade, boje se da nakon ljubavi sledi još intenzivnija bol razočaranja, gubitka, odbacivanja ili kazne. U ovakvim slučajevima terapija mora da počne nekad dugim i teškim procesom razvoja dovoljnog poverenja, kako bi postalo moguće naučiti kako da nečijoj ljubavi dozvolimo da prodre u dubine ličnosti i tamo se pretvori u nešto dugotrajno i stabilno.

ODLAGANJE TERETA

Početne faze psihoterapije obično odlikuje visoka motivacija pacijenta da se oslobodi boli i muka, ali da bi sve moglo da funkcioniše, neophodno je i nedvosmisleno ispoljavanje terapeutove ljubavi, koja postavlja osnovu za poverenje i otvorenost. Ova je ljubav neobična zbog svoje, tako da kažem, apsolutne receptivnosti. Za mnoge je to retka prilika, naime, da dobijete nepodeljenu pažnju terapeuta za sve što imate da kažete, on pokazuje želju da vas upozna i duboko je zainteresovan za to ko ste, on ispoljava empatijske reakcije za ono što vas boli i ono što tek treba da otkrijete da vas boli, on prihvata gotovo sve ljudske želje, osećanja i postupke bez osude, on nudi (istina, često nedovoljno eksplicitno) da “ostavite svoje terete” u toj sobi i slobodno zaboravite na njih, pokazuje spremnost da vam sve ovo bude stavljano na raspolaganje iznova i iznova, dok god vam bude bilo potrebno. Ako vam se čini da je ovo profesionalni stav i ne uključuje duboku povezanost terapeuta sa svakim novim klijentom, pokušajte da ovo ponudite nekoj osobi koju vidite prvi put u životu i posmatrajte koliko će vas taj razgovor promeniti.

Suviše sam star da bi me sada neko mogao ubediti da je psihoterapija samo niz procedura, intervencija i tehnika koje terapeuti mogu da ponavljaju s različitim pacijentima. Dobri zubari znaju da svakog pacijenta moraju da “rasplaše” na drugačiji način, dobri pedijatri “zapričavaju” decu različitim neočekivanim pitanjima. A njihovi su poslovi, nakon tih početnih faza, često jasno definisani, dok je psihoterapija suočavanje sa, često, decenijama poricanom boli nevoljenosti, nebitnosti, zapostavljenosti. Zato ovaj proces nužno vodi tome da pacijent počne prema terapeutu da razvija intenzivna osećanja: zahvalnost, poštovanje, vezanost, zavisnost, bes, zavist, različite kombinacije, ili sve to odjednom. Važno je da ispoljavanje pacijentovih potreba za ljubavlju mora da bude doživljajno, da se nova bol poveže sa starom, pošto puki razgovor i mudrovanje nikad neće biti dovoljni za istinsku promenu.

MALA ŠKOLA LJUBAVI

Terapeut sve vreme mora da štiti odvijanje ovog često burnog procesa. S jedne strane da sebi ne dozvoli da umisli kako je važniji no što jeste (to jest, da previdi da intenzivna osećanja pacijenta imaju davnašnje korene), te da poveruje da bi smeo da izrazi više svojih osećanja nego što je pacijentu apsolutno neophodno. S druge strane, da se uvek trudi da ide barem korak ispred pacijenta, da pokušava da predvidi sledeća osećanja i razočaranja, da ispituje sopstvene unutrašnje reakcije i misli o tome šta bi u kome trenutku mogao, morao ili pak ne bi smeo da kaže. I jedno i drugo se odvija u atmosferi u kojoj je svakoj empatičnoj osobi mnogo prirodnije da nešto uradi i pokuša da stvari promeni i popravi. Zato su najbolje psihoterapije od svih ljudskih odnosa možda i najbliže filozofskim idealima o savršenom prijateljstvu.

Psihoterapija je i jedinstvena “škola za ljubav”. Kroz to iskustvo naučimo ili usavršimo veštine slušanja, govorenja, otvaranja, rizikovanja, procene, žrtvovanja, pružanja, darivanja… Psihoterapija je takođe priprema za to da se konačno pomirimo s tim da ljubav u životu nikad nije bezuslovna i apsolutna. Svaka seansa je mala škola toga da ljubavi imaju tok, prekidaju se i samo se nekad mogu obnoviti. Svaki izlazak sa seanse je podsećanje na to da je, ma koliko neko mogao biti fokusiran samo na vas, to samo trenutno, pošto ubrzo stižu novi pacijenti, deca, drugarice, ljubavnici… Ili da drugi učesnik u dijalogu ne mora biti toliko otvoren kao vi i neće rizikovati onako kako se vi s godinama terapije ohrabrite da rizikujete.

U svetu koji obiluje distrakcijama, svi imamo bezbroj načina da pobegnemo od boli. Psihoterapija, posebno psihoanalitička, možda je jedina aktuelna praksa koja vas poziva na to da se usudite na suočavanje sa svim bolima koje u sebi nosite i nudi dovoljno ljubavi – neobične, maksimalno sofisticirane, ali svejedno ljubavi – da biste se, kad poverujete da u tome nećete biti sami, na to i usudili. Konačno, psihoterapija uključuje i ponekad dugu fazu završavanja, tokom koje se vežbaju i razdvajanje i patnja i život s nedostatkom. Posle dobre terapije pacijent zna da u njemu žive mir, radoznalost, introspektivnost ili smelost njegovog terapeuta, a na terapeutu je tek da otkrije na koje će sve načine svaki indidvidualni pacijent nastaviti da živi u njemu.

Autor je psiholog