Svašta novo na istočnom frontu

Ako niste bili baš sasvim sigurni čemu služi Iks, ranije poznat kao Tviter, ovaj vikend nam je to definitivno razjasnio. Kada se negde dešava nešto bitno, na ovoj mreži reakcije su najbrže. Dokaz je napad SAD i Izraela na Iran u subotu ujutru. Prema informacijama koje je objavio Iksov menadžer Nikita Bir, ova mreža generisala je, dan za danom, više od 500 milijardi korisničkih sekundi, za stotinak milijardi više nego 15. jula 2024, na dan kada se Tramp pojavio na Republikanskoj izbornoj konvenciji, dva dana posle atentata koji je preživeo – što je bio prethodni rekord.

Na Iksu su svi generali, bez obzira da li je bitka prošla ili tek počinje. Nude se mape, snimci, amaterske i stručne analize, svako se bori za neke od tih milijardi korisničke pažnje. Vesti se objavljuju pre nego što ih mediji potvrde. Veštačka inteligencija koristi se da zgusne tu informativnu maglu mešajući stvarnost i fikciju dok se korisniku sasvim ne zavrti u glavi kao na pravom ringišpilu.

Ali to nije ništa u poređenju sa onim što je veštačka inteligencija donela u realan svet, onaj gde prave bombe i rakete tuku po pravim ljudima i objektima. IT industrija svoj razvoj duguje vojsci, mnogo novca iz vojnog budžeta odvajano je za razvijanje kompjuterskih sistema koji bi asistirali čoveku, uostalom i internet je nastao iz jednog vojnog projekta. Od pre desetak godina u vojne sisteme uvodi se veštačka inteligencija, a danas smo svedoci toga da strana koja ima bolji IT ima apsolutnu prednost na terenu.

Negde od 2017. Pentagon je počeo da koristi algoritme da pregledaju sate i sate snimaka sa dronova, mnogostruko efikasnije od živog oficira koji se zamara gledajući satima u ekran. O tome koliko ljudi može da zameni jedan program ne treba ni govoriti. Danas VI ne samo da razaznaje objekte na snimcima, već povezuje komunikacije, prepoznaje obrasce, predlaže prioritete i ubrzava odluke. Ne pritiska dugme, ali odlučuje šta će se na ekranu pojaviti kao važno.

U Ukrajini smo već gledali dronove koji kada izgube signal zbog ometanja, sami “znaju” kuda da nastave jer poseduju računar sposoban da “misli”. U napadu na Iran obrazac je sličan: prvo se oslepi protivvazdušna odbrana, zatim slede precizni udari. Takve operacije danas su gotovo nezamislive bez softvera koji u realnom vremenu sabira ogroman broj podataka sa radara, satelita i senzora. Rat se i dalje vodi čelikom, ali ga organizuje kompjuterski kod.

Prednost nije više samo u oružju, već u brzini odlučivanja. Ko brže obradi podatke, taj brže reaguje. A ko brže reaguje, taj nameće tempo. U tom smislu, algoritam postaje strateški resurs, jednako važan kao energija ili municija.

Upravo zbog toga je dan pred napad na Iran glavna vest u svetu bila da je američko Ministarstvo rata (ranije odbrane) stavilo kompaniju Antrofik na listu “opasnih za državnu bezbednost”. Antrofik nije neka kineska ili iranska kompanija već američka i razvili su jedan od najboljih čet botova – Kloda (Claude). Stvar se dodatno komplikuje saznanjem da su do petka u pet popodne bili u aktivnim pregovorima sa Pentagonom da za dvesta miliona dolara razvijaju podršku veštačke inteligencije vojnim sistemima. Zapelo je jer ta firma nije želela da prihvati formulacije u ugovoru koje ne zabranjuju izričito korišćenje njihovog modela u autonomnim oružanim sistemima ili masovnom nadzoru. To znači da bi njihovi sistemi mogli da se koriste i za nadzor nad građanima u SAD, što je u ovom trenutku veoma osetljivo političko pitanje.

Državni sekretar Pit Hegset dao im je pomenuti rok i minut kasnije ih proglasio takoreći neprijateljima i završio posao sa konkurentskim OpenAI koji se nisu preterano ženirali. Ovo je prvi ozbiljan javni sudar između tehnološke industrije koja bi da brine o etici i vojne strukture koja se poziva na bezbednost oko čega, je li, nema rasprave.

Pravo pitanje je gde je granica do koje odlučuje algoritam, odakle nastavlja živ čovek. I da li veštačka inteligencija pomera liniju tog fronta iz dana u dan.