Sablja dimiskija

Potpuno neočekivano, gotovo preko noći, predsednik Bašar el Asad je sa porodicom napustio Damask, a vlast u Siriji su preuzele naoružane islamističke grupe, od kojih je najvažnija Pokret za oslobođenje Levanta. Njen vođa je dojučerašnji terorista Abu Muhamed al Džavlani, a glava mu je još uvek ucenjena na 10 miliona dolara.

Posle više od 50 godina vladavine Hafeza a zatim Bašara el Asada, oftalmologa školovanog u Britaniji, vlast u ovoj zemlji praktično je preuzela jedna od frakcija Al Kaide. Asad je u Moskvi dobio politički azil i gotovo niko u ovom trenutku ne može sa sigurnošću reći kakva će biti sudbina ove neobično značajne bliskoistočne zemlje koju decenijama iscrpljuje građanski rat. Nažalost, na prostoru Sirije vidljivo je prelamanje interesa nekoliko svetskih i regionalnih sila. Dojučerašnji Asadovi saveznici bili su Rusija i Iran, uz podršku Hezbolaha i Hamasa, odnosno Palestinaca iz Libana i Izraela. Tu su i Huti, koji su saveznici zbog kojih je došao u sukob sa Saudijskom Arabijom. Od protivnika tu su Turska, sa kojom je nastao spor oko izbeglica, Izrael i Amerika koji su sirijski režim videli kao deo “osovine zla”, ali i NATO alijansa i EU, koji su Asada krivili za talas izbeglica i diktaturu koja je dovela do građanskog rata.

Mediji su, čak i u Srbiji, na različite načine izveštavali o ovom događaju. Američki CNN je, recimo, hitno napravio intervju sa Al Džavlanijem, iako je on traženi terorista. Moskva je islamiste prestala da naziva teroristima i danas o njima govori kao “naoružanoj opoziciji”. Azil je izdat na lično insistiranje Putina iz “humanitarnih razloga”. Veliki broj navodnika u izveštavanju možda najbolje govori o stepenu licemerja koje prati odnos stranih sila prema Siriji.

Naime, mediji na Zapadu, uključujući i Al Džaziru iz Katara, aktivno su podržavali svrgavanje Asada, pa su danas uglavnom skloni prikazivanju ruševina jedne autokratske despotije i zaista surove diktature. Saznajemo za logore i zatvore za političke neistomišljenike i masovna stratišta zarobljenih pobunjenika. Pokušava se pronaći dosta blag i neuverljiv trag davno umrlog “Arapskog proleća”, tokom kojeg je i počela oružana pobuna. Sa društvenih mreža se prenose snimci luksuzne predsedničke rezidencije, preskupog voznog parka, pljačke državnog trezora, ali i rušenje spomenika Asadu širom zemlje. To već veoma liči na svrgavanje Sadama Huseina i prve dane nakon njegovog pada.

Domaći mediji se pomalo prave ludi, jer poraz u Siriji, koja nije priznala Kosovo iako je to Turska uporno tražila, neumitno stvara paralelu sa Srbijom, zbog njenog odnosa sa Rusijom. Ona je u Siriji zadržala dve vojne baze, strateški veoma važne na istočnom Mediteranu. Zaokupljeni vlastitim interesima, Iran i Rusija su očigledno “pustili” vlast u Siriji niz vodu. Posebno je čudno izveštavanje iz EU, gde se zdušno navija protiv bivše vlasti, ali se izražava zabrinutost zbog mogućih rizika u budućnosti.

Turska na televiziji emituje snimke kolona automobila kojima se deo od tri miliona izbeglica vraća u Siriju. Sa sličnim entuzijazmom se gleda na slavlja sirijskih izbeglica širom Evrope. Zapadni mediji su puni snimaka radosnih izbeglica koje će sada lepo da odu odakle su i došli, daleko im lepa kuća. Naravno, niko neće pomenuti da su neke zemlje iz NATO saveza aktivno rokale po Siriji, pa bi sada bilo logično da plate bar deo štete. Zapravo ćemo sada videti koliko su Amerika, Nemačka, Francuska ili Engleska spremne da plate za obnovu Sirije, ne bi li izvršile repatrijaciju migranata, umesto da ih vraćaju, recimo u Albaniju.

Izrael u svojim prikazima situacije ne pokazuje nimalo poverenja u nove vlasti, pa je preventivno osvojio položaje na sirijskoj teritoriji na Golanskoj visoravni. “Privremeno” je iz bezbednosnih razloga okupirao deo teritorije, a protivno sporazumu o razgraničenju. Usput je detaljno izbombardovao sve vojne kapacitete sirijske vojske, da ih nova vlast ne bi slučajno upotrebila protiv Izraela. Tako reći preventivno humanitarno.

Zapravo glavno pitanje glasi – kako će izgledati ta buduća Sirija, odnosno da li ćemo dobiti još jednu kvazidržavu na teritoriji Bliskog istoka, poput Libije ili Iraka. Postoji pokušaj da se islamisti u medijima prikažu kao “umereni” ili “reformisani” radikali, kao svojevremeno talibani u Avganistanu posle povlačenja Amerikanaca. Vidimo da Al Džavlani primenjuje istu medijsku taktiku i uzdržava se od svakog oblika ekstremizma, govoreći Zapadu ono što ovaj želi da čuje. Prvi korak je promena imidža, pa on danas više liči na Kastra nego na Osamu Bin Ladena. Uprkos diktaturi, Sirija je bila snažna sekularna država u kojoj je na vlasti, kao u Iraku i Libiji, dugo bila partija BAAS, panarapska verzija socijalizma. Danas je potpuno sigurno da će to biti zemlja sa snažnim i radikalnim islamskim režimom, sa nastavkom građanskog rata ili bez njega. Ali koga će na Zapadu biti briga za stanje demokratije ili prava žena u Siriji kada se već govori o skidanju ove države sa liste rizičnih zemalja da bi se sprečio priliv novih izbeglica. Sirijci više neće moći da traže politički azil, to se već može sve jasnije čuti u medijima iz Amerike ili EU.

Odjeci pada Asadovog režima i njegov egzil u Moskvi podsećaju i na bežaniju Miloševićeve porodice, pa je i predsednik Vučić našao za shodno da građanima saopšti kako on neće pobeći nikuda iz Srbije. Plašim se da nismo naučili nijednu lekciju na primeru Sirije, već se pravimo da ne vidimo kuda jednu zemlju mogu da odvedu diktatura, građanski rat, verska zaslepljenost, sukobi sa susedima i poverenje u varljivo prijateljstvo velikih sila.

A Sirijcima od srca samo mogu da poželim mir, posle decenija patnji i stradanja.