Nekada upoznate ljude koji uvek imaju originalan pogled na stvari. Čujete ili pročitate samo nekoliko rečenica i odmah vam je jasno da ste u kontaktu s nekom nezavisnošću koja odbija papagajisanje, površnost i opštemestašenje. Možda je u pitanju preispitivanje pravila koja svi smatraju nedodirljivim, ili duhovitost koja na rutinsku situaciju baca novu svetlost, a može biti i moralna nepokolebljivost u trenucima grupnog konformizma
Jedan od mnoštva neprevodivih stihova u Šekspiru kaže: “My bounty is as boundless as the sea” (neprevodivost ovde potiče od aliteracije koja deluje tako da čujete šum mora). To Julija objavljuje svoju zaljubljenost i oseća da joj nema kraja ni dna, neiscrpna je. Možete pomisliti da je to naivnost tipična za četrnaestogodišnju devojčicu, ali mi inače govorimo o unutrašnjem bogatstvu u različitim kontekstima. Mene je počelo da muči to što je sadržaj te metafore krajnje neodređen. Možda mislimo na nečiju darežljivost, velikodušnost, talent, maštovitost, duhovitost, sve to zajedno ili ništa od toga.
VOLETI, PRUŽATI…
Počnimo od Julije. Očigledno je da se ljudi zaljubljuju na drugačije načine, ali i da imaju drugačije potrebe i kapacitete. Neko pati čim nije zaljubljen, makar bi to s tačke gledišta drugih ljudi moglo biti izrazito kratko (ima indicija da je Romeo bio baš takav), dok drugi ljudi umru a da se nijednom nisu bili zaljubili, i to ih uopšte nije ni mučilo. Nečija je zaljubljenost poput prolećne prehlade, dok nekome promeni celi život, koliko socijalni toliko i unutrašnji, jer protrese svaku ćeliju njegovog psihičkog ustrojstva; ljudi se razlikuju i po intenzitetu i dubini svog doživljaja seksualnosti (a isto važi i za mnoga druga osećanja i fenomene poput, recimo, bola). Samo neke ljubavi traju dugo i donesu različite plodove, odnosno promene one koji vole i pretvore ih u druge osobe (još je Majster Ekart pisao kako ljubav ima moć da nas pretvori u onoga koga volimo).
...Aleksandar Dimitrijević
Čini se da je jednostavnije prepoznati bogatstvo u slučaju ljubavi koja ima oblik nesebičnosti. Naš jezik za ovo ima divnu reč velikodušnost, kojom kao da želi da označi da su neki unutrašnji prostori ne samo veći nego i ispunjeniji onim što se drugome može dati, bilo da su u pitanju podrška, toplina, razumevanje ili uteha. Lako ćete primeti da ima odraslih, obično su to žene, s kojima svako malo dete želi da se poigra, ili onih s kojima svako želi da podeli svoje radosti i patnje, kod kojih je uvek moguće prespavati ili od kojih dobijate najbolje osmišljene poklone. Ti se ljudi ne umaraju od darivanja, ne postaju ni zasićeni ni ispražnjeni, već im, naprotiv, ono donosi sve veću radost i bogatstvo.
O KREATIVNOSTI
Čestu asocijaciju na unutrašnje bogatstvo predstavlja i kreativnost. Za neke ljude verujemo da imaju šta da kažu (mada se to može odnositi na likovno ili muzičko stvaralaštvo), a u novo doba i, nažalost, pod Frojdovim uticajem, stvaralaštvo se strašno često posmatra i tumači (auto)biografski (pre epohe romantizma ljudi jednostavno nisu razmišljali na taj način). Tako, recimo, danas, kada nam se dopadaju nečije slike, verujemo da one dolaze iz dubine autorove ličnosti, kako on ima bujnu maštu, izuzetnu osećajnost ili vatren temperament.
Zatim, ima primera stvaralaca koji iza sebe ostave stotine ili hiljade dela, odnosno izumitelja s ogromnim brojem talenata. Pod unutrašnjim bogatstvom smatra se i kapacitet nekih da stvaraju s lakoćom koja je najvećem broju ljudi nedostupna, kao što je ovekovečeno u čuvenom filmu o Mocartu ili, kao što se često naglašava, kako je Šekspir iste godine kada i Hamleta napisao još tri dramska dela.
Konačno, postoje kreativni izvori koje ništa ne može da ućutka – ni lične tragedije, ni bolesti, ni cenzura – tako da možete videti da se osoba menja ili čak propada, ali dela nisu ništa manje kvalitetna. I teško da ijedan dokument o ovome može biti potresniji od dnevnika Mihaila Bulgakova.
SAMOSVOJ(N)I LJUDI
Nekada upoznate ljude koji uvek imaju originalan pogled na stvari. Čujete ili pročitate samo nekoliko rečenica i odmah vam je jasno da ste u kontaktu s nekom nezavisnošću, samostalnošću koja odbija papagajisanje, površnost i opštemestašenje, već radije ćuti ako ne može da se izrazi “svojim rečima”. Možda je u pitanju preispitivanje pravila koja svi smatraju nedodirljivim, ili duhovitost koja na rutinsku situaciju baca potpuno novu svetlost, a može biti i moralna nepokolebljivost u trenucima grupnog konformizma. Ne mora biti ni filozofija ni poezija, ali vam je očigledno da dolazi iz dubine i unutrašnjeg bogatstva, te, ako vas ne uplaši, obično poželite da češće budete u blizini tako samosvojne osobe.
Unutrašnje bogatstvo nekada se povezuje sa snagom i energičnošću. Steknemo utisak da nekome nisu potrebni odmor ili bilo kakav spoljni izvor energije i da će, uprkos svemu, moći da radi kao da ograničenja ne postoje, što, opet, kao da ukazuje na neki viši nivo nezavisnosti i posebne unutrašnje resurse. U muškaraca, ponos na snagu često je izjednačen s doživljajem potentnosti (što je samo latinska reč za snagu, moć) koja postoji u nekome i ne mora mnogo da zavisi od svojstava druge osobe ili situacije.
Moglo bi se tvrditi da suprotnost depresiji nije manija već vitalnost, da tamo gde je u nekome život dovoljno jak, bolest koja nagriza – a može i da uništi uživanje u životu, apetite, radoznalost ili osećaj smisla – nema stvarne šanse da pobedi. I mi vidimo oko sebe primere za to da neki ljudi mnogo bolje i lakše podnose probleme i patnje koji bi drugoga slomili, da se ređe i teže razboljevaju, ostaju pokretljivi i produktivni i u starosti.
KADAR OSTATI I BORITI SE
Bogatstvo se ponekad vidi u osobini koju neki nazivaju neodustajnošću. Gde drugima deluje da više nema nikakve nade i da je davno bio trenutak da se odustane, retki pojedinci ni po koju cenu neće napustiti cilj koji su sebi postavili, bilo da je u pitanju “na strašnom mestu postojati”, borba za priliku na obrazovanje ili ljubav uprkos svim preprekama. Mnogo šta je neophodno za ovo, a izuzetna upornost može biti i ozbiljan problem (ili voditi ozbiljnim problemima), ali moramo makar da primetimo, a verovatno i da poštujemo, to što neko istrajava u borbi u kojoj nema saveznika i koja drugima ne deluje smislena.
Izuzetno važan pokazatelj unutrašnjeg bogatstva sigurno je i životna radost, kapacitet da se uživa u svakom trenutku i u svemu nađe inspiracija, te da životne muke ne dovedu do ogorčenosti i ozlojeđenosti. Ovo ne mora imati nikakve veze s time koliko se u određenom trenutku osećate srećno, već pokazuje postojano pozitivan stav i povezanost sa sobom i svetom oko sebe, odnosno optimizam i veru da svaka nevolja ima svoju svrhu i smisao, ako ništa drugo, kao još jedan izvor iskustva i učenja o sebi.
POTRESNA UNUTRAŠNJA OSIROMAŠENJA
Nažalost, psihologija poznaje širok raspon stanja i osobina koje bismo mogli nazvati unutrašnjim siromaštvom. Mada visoka inteligencija nije presudan uslov za unutrašnje bogatstvo, ipak ga je teško zamisliti bez nje. Ovo postaje posebno uočljivo kad uzmete u obzir to da po pravilu u paketu sa inteligencijom ide i radoznalost, bez koje je razmena sa spoljašnim svetom oskudna. Otud, unutrašnji svet mora biti nedovoljno razvijen.
Tu su, naravno, i niska otvorenost, rigidni kognitivni stil, autoritarnost i konformizam, usled kojih ljudi sebi pristupaju na površan način i ostanu uskraćeni za unutrašnje bogatstvo. Deca koja odrastu zapostavljena, u porodicama u kojima nema zajedničkog vremena i bliskih razgovora, sporije usvajaju veštine neophodne za zrelu emocionalnu razmenu i mogu patiti od onoga što se popularno naziva “emocionalna nepismenost”.
Ima i više oblika pravog izbegavanja unutrašnjeg života, tako da biste mogli reći da je on, čak i slučaju odraslih ljudi, praktično na nuli. U mnogim tradicionalnim društvima dečacima se od najranijih dana govori da na osećanja ne bi trebalo da obraćaju pažnju, da je o njima besmisleno razgovarati, te da su prioriteti u socijalnom svetu, sportu, novcu, mašinama…
Česta je posledica traume to da žrtve, posebno ako su u pitanju deca ili mladi, na sebe preuzmu krivicu i za najteže oblike zlostavljanja, poveruju da u njihovom unutrašnjem svetu postoji nešto jezivo i počnu svemu da pristupaju površno, uz izbegavanje razmišljanja ili razgovora o osećanjima, snovima ili maštarijama. U najgorim slučajevima, sve je ovo povezano s hronično izuzetno niskim samopoštovanjem i čovek izbegava bavljenje sobom zato što misli da u sebi ne nosi ništa vredno bavljenja.
Još potresnije su situacije kada smo izloženi očiglednom osiromašenju nekada bogatog unutrašnjeg sveta. S jedne strane, to se u najvećem broju slučajeva dešava skoro svakome kada otpočne starenje, a u slučajevima demencije može biti potpuno i rapidno. Mogu da ga izazovu i duboka životna razočaranja, ali tada je najčešće prolazno. Od već pomenute depresije, u ovom kontekstu mnogo je strašnija shizofrenija (inicijalno imenovana dementia praecox – rana demencija, odnosno, kako je kod nas bilo ustaljeno, mladalačko ludilo), mentalni poremećaj koji je definisan kao progresivno propadanje i koji, zajedno s neželjenim posledicama lekova i osiromašenjem koje izaziva dugoročni boravak u institucijama, dovodi do sve nižih rezultata na testovima inteligencije, nestanka interesovanja, inicijativa, osećanja, identiteta…
Bilo bi baš dobro kad bismo više znali o mehanizmima ili razvoju različitih aspekata unutrašnjeg bogatstva koje sam ovde pokušao da opišem. Nažalost, nismo ni blizu toga. Izvesno je da neki ljudi razumeju i osećaju da se unutrašnje bogatstvo može steći samo kroz nesebično davanje drugima. To nam može služiti kao etičko načelo dok nauka ne bude stigla s dubljim razumevanjem.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Dolazak Zelenskog pokazuje da će Vučić biti u stanju da žrtvuje sva svoja politička obećanja, od Gazivoda, preko bratskog odnosa sa Rusijom, do sudbine Srbije, ako u pitanje dođe njegova politička budućnost. On je, sada bez sumnje, sopstveni ostanak na vlasti pretvorio u državnu politiku ove zemlje, tako da su svi raspoloživi resursi namenjeni samo i isključivo tom cilju
U Srpskoj pravoslavnoj crkvi se poslednjih desetak godina sprovodi kampanja centralizacije čija se politička pozadina i priroda u “incidentima” kakav je ovaj u Crnoj Gori ili kakva je smena mitropolita žičkog Justina nedvosmisleno jasno pokazuje. Naprosto, reč je o sistematskom i sistemskom progonu nepoćudnih, sa ciljem da se organizacione strukture SPC u potpunosti stave na raspolaganje i u službu režima u Srbiji
Možda je moguće poverovati u Boga, beskrajno samilosnog, jagnje koje se ponudilo za žrtvu i ako bi se bez problema moglo odbraniti. Ali, kako bi ovo trebalo da postigne čovek? Kako bi ograničeno biće, podložno impulsima, kome su bes i strah barem jednako jaki kao ljubav i milosrđe, trebalo ne samo da prevaziđe žudnju za osvetom već i da u sebi otkrije kapacitet za ljubav prema neprijatelju
Naš veliki glumac Svetozar Cvetković je u intervjuu za „Vreme“ rekao ono što se u našoj čaršiji ne kaže – da je bolje da ima Bitefa, Festa i drugih festivala nego da ih nema. To se mnogima neće svideti jer se vode logikom „što gore to bolje“
Desničarske partije nikako da podrže studentski pokret, uprkos kosovskom zavetu studenata i svoj onoj ikonografiji po principu „Kosovo je srce Srbije“. Jer desničarsko poimanje sveta je partikularno, a studenti čvrsto stoje na univerzalnosti republikanskog tla
Političke partije i organizacije koje su protiv režima Aleksandera Vučića sve drže u svojim rukama. Ako na izborima, kad god da budu bili, budu poražene, biće same krive
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
