Mnogi se slažu da je Vučić sateran uza zid, ali ima on još aduta. Recimo, mogla bi SNS većina u Skupštini da izglasa i predloži ga za Nobela za najavljeni obojeni besteler ili da se to uradi aklamacijom na nekom stranačkom mitingu. I to bi, kao i sve u vezi sa njim, bilo prvi put u istoriji
Sve je u naslovu, poruci koja je viđena na Studentskim protestima, kao reakcija na upitno pucanje gume na Predsednikovom automobilu. To je bio jubilarni 116. ili će biti 117. atentat, tokom partijske kampanje po Vojvodini. Šta je ovde rečeno, nije samo pukla g(l)uma, sve je kod gospodina Predsednika gluma i glumatanje. I to što imamo najveći rast, najveće zarade, najveće penzije, što botovi, umesto stručnog kadra, sede u javnim preduzećima i ustanovama, što imamo najbolju demokratiju, odnosno najbolju zloupotrebu demokratije, koja se svodi na svakojaku krađu i lopovluk na izborima… Tako je i kada se, pošto je sateran uza zid, radi o njegovom pozivu na dijalog. Da je i to gluma, studenti su shvatili i javno rekli da “predmetna institucija” za sve nabrojano nije nadležna.
Na početku studentskih blokada, sve je to bio ološ i izdajnik, instruisan spolja i pomognut iznutra, na studente u blokadi su slani crnokapuljaši, Predsednik je imao opravdanje za one koji bi ih gazili na ulici, iz prostorija Srpske napredne stranke su izlazila lica sa poternice i palicama prebijali momke i devojke da bi odjedared studenti postala naša deca koja su samo zavedena, ne kaže se džabe “mladost ludost”. U to ime, svi studentski zahtevi su ispunjeni preko nekoliko puta. Džaba bilo, studenti su odgovorili da zahtevi nisu ispunjeni i da oni o jasnim zahtevima nemaju šta da pregovaraju.
Preko noći je zaboravljena hrvatska Blokadna kuharica, iz koje je, kako govorila predsednica Skupštine, prepisan recept za proteste i Predmetna institucija se vratila na fabrička podešavanja. Preti i poručuje da će odavde do večnosti uništiti obojenu revoluciju, te da će njegova knjiga, i to će da izda, o tome kako je pobedio biti najveći bestseler na svetu. Kako okreneš, Predsednik je pobednik, budući bestseler, što bi samo studenti bili kandidati, Skupštinska većina može unapred da predloži za Nobelovu nagradu, ili da se to aklamacijom usvoji na stranačkom mitingu. U međuvremenu, vlast je mnogo zabrinuta da studenti ne izgube godinu, da ne propuste vežbe i predavanja, to poručuju oni, dobar deo njih, koji je diplome i master titule, magistrature i doktorate pribavio za vikend, u najboljem slučaju produžen. Od zbogom pameti vlasti se ništa drugo ne može ni očekivati.
Vlast i njen predvodnik su se očito opredelili za proveren recept – odugovlačenje i iscrpljivanje, ta koliko se puta Predsednik pohvalio da nema nikakav problem sa protestima, svake godine ih ima po sedam meseci. Za to vreme, studentski protesti su samo jačali i omasovljavali se, postali su građanski, opštenarodni. Nije rekord postignut na Slaviji, sa više od sto hiljada prisutnih, ni u Novom Sadu, ili Kragujevcu na Sretenje, gde je desetine i desetine hiljada ljudi bilo na ulici, rekord je postignut u svakom gradu, varošici, selu, svuda gde do juče nisi mogao da vidiš jednog čoveka da javno ispoljava nezadovoljstvo. Strah je oteran i reklo bi se da je promenio stranu. Studentski hodočasnici su na svakom koraku dočekivani sa suzama radosnicama, rečima “stigla je sloboda!”, kao da ih neko oslobađa višegodišnje robije iz logora.
Na ogromnu narodnu energiju, solidarnost i sabornost, Presednik je odgovorio onako kako zna i jedino ume: još jednim glumatanjem i prevarom; pošto je odustao od Novog Sada, u Sremsku Mitrovicu je organizovano dovezeno dvadesetak hiljada plaćenika, dnevnica i suvi obrok, od kojih su mnogi bili iz Republike Srpske i, uz Milorada koji je uvek uz svaku vlast u Srbiji, proglasio pobedu. Nigde tu nije bilo Mitrovčana, bili su u svojim kućama i stanovima, sa spuštenim roletnama. Iz kuća su izašli sledećeg dana na veličanstven protest.
Studenti, s pravom, beže od politike, klizav je to teren, čak kažu da nije njihovo da menjaju vlast. Imaju svoje zahteve i traže da se sistem menja tako što će institucije raditi svoj posao i što će se poštovati zakoni. Ušli su i u “rat” sa RTS-om, ali ne traže da gostuju u programu, traže da na televiziji počne da gostuje istina. Teško, pa i nemoguće, da će vlast ispuniti zahteve, jer bi nadstrešnica pokazala kako funkcioniše korupcijska i kriminalna hobotnica. Pre će Predsednik u nadahnuću da junački vikne, što se pretpostavlja da je istina: “Ja sam za sve odgovoran, pa šta!”
Opozicija takoreći nema izbora, zna se na kojoj je strani, ali se pravi mrtva. Razumno zvuči predlog ProGlasa da se formira prelazna vlada koja bi ispunila zahteve studenata i stvorila uslove za slobodne izbore. Ali vlast je daleko od razuma, tako da nas tek očekuju razni trikovi i manipulacije. Zato se kraj partije ne nazire, ali biće ono što mora biti, Srbija više nije, i neće biti, ista. Studenti su najavili sledeći veliki skup u Nišu, Predsednik koji je konsultovao Tarabića, poručuje da u martu, u Beogradu, neće pasti ni Skupština ni RTS. Pa ako je prorek’o, eto nam ga Beograd!
Bivši načelnik Resora državne bezbednosti (RDB) Srbije Jovica Stanišić, osuđen pred haškim sudom za zločine protiv čovečnosti, podneo je zahtev za prevremenim puštanjem na slobodu. Iako ispunjava uslov za to, sve sudije tribunala smatraju, između ostalog, da su „njegovi zločini velike težine“ i da to govori protiv njegovog prevremenog puštanja na slobodu
Vučićev apetit za medijskim prostorom na televizijama zapravo je dostigao maksimum koji sistem može da izdrži. Sledeći korak bi jedino mogao biti direktan prenos ili rijaliti u kojem bi ga kamere uživo pratile od jutra do sutra
Stranka slobode i pravde, Srbija Centar, pokret Solidarnost i Novi DSS imaju legitimno pravo da 25. oktobra izađu na izbore sa sopstvenim listama. Ali imati pravo i doneti moralno ispravnu odluku nisu iste stvari. U trenutku kada je poraz režima bliži nego ikada u poslednjih trinaest godina, insistiranje na sopstvenim kolonama nije demonstracija pluralizma, već rasipanje glasova koje šteti isključivo jednoj strani – opozicionoj. Argument je jednostavan: ove liste neće preći cenzus
Vreme da se levica, kao društveno orijentisana opcija, vrati svojoj snazi. Ovo nije pitanje političke mode ili trenutnog interesa, već temeljne potrebe da se isprave nepravde predatorskog kapitalizma, šovinističke i autokratske politike koja građane tretira kao neprijatelje, a krupni kapital kao robu
Koje elemente bi mogla posedovati zvanična definicija ropstva? Prvo je posedovanje – neka osoba u potpunosti pripada nekome drugom, nema slobodu, prava, izbore, kao da je “alat koji govori”; drugo je mogućnost i pravo robovlasnika da proda svog roba ne tražeći nikakvu saglasnost, da ga trampi ili izgubi na ruletu; treće, robovi najčešće služe tome da obavljaju neki prisilni rad, koji ne mogu da odbiju, o čemu ne mogu da diskutuju ili da nešto promene. I konačno, robove je dozvoljeno fizički i seksualno zlostavljati, pa čak i ubijati. Bez lanaca na rukama ili opasnosti da ih neko razmeni za novac, barem tri velike grupe ljudi i dan-danas žive poput robova
Kada je Evropa videla da je listi od 250 poslaničkih kandidata predvođenim profesionalnim političkim huliganima suprotstavljena lista od 250 političkih amatera i časnih ljudi? Zvuči kao bajka. Hoće li i ishod biti kao u bajci: pobeda dobra nad zlom?
Šta se može očekivati od Vučićevog podnošenja ostavke? Zbog čega će je građani usvojiti 25. oktobra i omogućiti mu da do mile volje pere škodu, peca i peva uz Radio Lolu
Pokušaj debate Ane Brnabić i prof. Mirjane Nikolić na TV N1 pokazao je još jednom ono, što se slutilo: funkcioneri SNS-a ne žele, ili nisu sposobni da vode civilizovan dijalog
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
