Pogled u budućnost ili budućnost pogleda

Za većinu ljudi kamera na telefonu služi da zabeleži ono što vide. Za slepu osobu kamera na naočarima, povezana telefonom sa veštačkom inteligencijom, može da postane prevodilac između vizuelnog sveta i govora: da pročita natpis, prepozna proizvod, opiše raskrsnicu ili kaže na kojoj se strani hodnika nalaze vrata. Uz takvu kameru obavezno idu mikrofon i slušalica preko kojih se komunicira. Slepa osoba može da postavlja pitanja, recimo, koji autobus upravo pristiže na stanicu ili gde se nalazi najbliža apoteka i sistem će je povesti kuda treba vodeći računa o svim preprekama na putu koje kamera registruje.

Ovo još uvek nije stvarnost u punom smislu, ali ka takvom ishodu se krećemo. Sistemi za prevođenje vizuelnog u komande već postoje kod robota, a pomak koji je napravila veštačka inteligencija je u brzini obrade tih informacija, što doskora nismo imali. Brzina reakcije približava se humanoj, što znači da bi neko ko ne vidi mogao prilično samostalno da se snalazi u svetu prilagođenom za “gledaoce”. Ima tu, naravno, još nekih prepreka od kojih bi većinu moglo da reši društvo, dok će ostatak rešavati tehnološki napredak.

Krupan napredak biće to što će slepe osobe moći da čitaju natpise i tekstove koji im nisu posebno prilagođeni. Takvi softveri odavno su prisutni na kompjuterima, ali sada kada imamo programe koji brzo i prilično dobro očitavaju čak i ljudski rukopis, možemo reći da smo pred pravom revolucijom. Svakako da problemi postoje, greške u čitanju nisu retke, veštačka inteligencija greši jer nastoji da da zadovoljavajući odgovor umesto da preispituje (kao što to čini živ čovek kada mu nešto nije sasvim jasno), ali put se vidi.

Posebno dobro je to što ovakva vizuelna pomagala slepim i slabovidima ostavljaju slobodne ruke. Ne treba potcenjivati reflekse koje slepi razvijaju koristeći beli štap, ali slične bi mogli da razviju ukoliko bi imali poverenje u sistem koji ih navodi.

Sve ovo je prilično idealizovana slika, neophodna da bismo imali ambiciju da uopšte idemo u tom smeru. Ali prepreka je mnogo i najlakše ćemo izaći na kraj sa kutijom koju je neko ostavio posred ulice.

Da bi sve ovo dobro radilo, potrebno je svuda postaviti “vizuelne rampe” odnosno markere i senzore sa kojima će sistem za asistenciju lako “komunicirati”. To treba da budu lako prepoznatljive i čitljive stvari, najprostije rečeno da leva i desna strana vrata budu obeležena tako da sistem čoveka provede kuda treba, možda i uz korišćenje blagih vibracija u naočarima koje bi ga navodile na pravu putanju. Takođe, slični markeri morali bi da postoje i u prodavnicama, za kretanje između rafova i pronalaženje onoga što tražimo. Taj deo će teže ići jer je suština ritejla upravo u čestom menjanju pozicija proizvoda kako bi nas naterali da u radnji provedemo što više vremena i posegnemo za nečim neplanirano. Možda je najveći problem privatnost, jer naočare snimaju sve i to šalju u sistem, praktično rečeno, špijuniraju i beleže da bi učile.

Za slepe će izazov biti u prevelikom oslanjanju na sistem koji bi mogao da padne kada je najpotrebniji (u ovom slučaju je uvek najpotrebniji) ostavljajući ih bespomoćnim, naročito ako su odbacili druge vidove komunikacije sa okolinom. Problem je i haluciniranje, ali to je lakše rešivo. Na kraju krajeva, ako ćemo da napravimo autonomna vozila koja se kreću velikim brzinama, onda je ljudski hod znatno manji izazov.

U međuvremenu, evo jedne korisne aplikacije koju bismo svi mogli da ugradimo. Zove se Be My Eyes i preko nje slepa osoba zahtev za pomoć šalje većem broju trenutno dostupnih volontera koji govore njen jezik, a sa njim se povezuje prvi koji prihvati poziv. Volonter može biti bilo gde u svetu i preko slike sa kamere telefona, uz dvosmerni razgovor, opisuje korisniku ono što se nalazi pred njim. Eto ideje za razvoj slične aplikacije na srpskom jeziku, prilagođene kulturi i potrebama onih koji se tim jezikom služe.