To što je granica moralne pretenzije studenata zgusnuta u proceduralnim sloganima nije loš istorijski ukus nego nemoć protiv hegemone epohalne svesti koja je u Evropi lišena socijalne alternative. U ovom nepovoljnom sklopu možda se od generacijskog proboja studenata previše očekivalo. U protestu jeste snažno markirana neregulisana nezasitost vlasti, ali ne i nezasitost sticanja profita. Iako se tesno prožimaju, ove druge stigme nema u studentskim sloganima. Moralni kompas je pomeren udesno, ka proceduri. Za to studenti nisu odgovorni. U svetu se klatno pomerilo udesno
Menja se karakter studentskog protesta, sve manje je studentski, a sve više građanski. Protestu ne preti politički nego generacijski efemeris. Menja se i odnos snaga. Otpor ne posustaje, ali mu slabi generacijska komponenta. Jača nasilje režima, ali slabi i nenasilje aktera protesta. Gase se plenumi i nenasilni performansi, šire se tuče na ulicama. Da li vlast lagano nameće otporu vlastitu kulturu ili uči od otpora? Svi mobilišu mase na ulicama. Cezaristički vođa se trudi da ojača plebiscitarnu osnovu. Autobusima i sendvičima. Na drugoj strani, otpor lagano gubi autentičnu generacijsku crtu. Slabi eruptivno ispoljeni spoj novih iskustava i očekivanja mladih… Sve je manje studentskog, a sve više građanskog otpora. Ako i bude promena, biće to smena političkih garnitura. Ne socijalnih, ni generacijskih. Zašto?
Vrh kritike protesta bio je, doduše, još od samog početka uperen protiv korupcije, političke, državne i partijske, a ne sistemske ekonomske. Kriva je pre svega vlast, a ne tajkuni i investitori. Nije se išlo dalje od političkih izvora zla. Plafon otpora bio je politički. Plenumi nisu dovodili u pitanje zakone po meri privatnih interesa nego je, naprotiv, bilo sporno kršenje ovih zakona centrirano oko partijske korupcije. Rečju, studenti su korupciju videli više kao moralni, a ne kao metamoralni sistemski problem.
“NE VERUJ NIKOME IZ VLASTI”
U protestu je stupanj prekoračenja moralno dozvoljenog ekonomski nizak, a proceduralno visok. Možda i zato što je protest bio rezultat raznih nezadovoljstava. Više je bio zajednica problema, a manje zajednica rešenja. Valjda i stoga što u prividu sveopšte dozvoljenosti danas nema šarma zabranjenog voća koji bi provokativnije integrisao grupu u protestu. Sve je pod udarom dozvoljene kritike od predsednika države do patrijarha. Nema verbalnog delikta ni rizika koji nadodaje moralnost identitetu u otporu. Režim odgovara banalno, teorijama o zaveri, upozorava na neprijatelje spolja. Vrh režimskog cinizma je nova ocena da je i novosadska tragedija diverzija obojene revolucije. Društvo je duboko podeljeno, a mreže kreiraju digitalni građanski rat. Mreže i mediji su komesari mržnje. Opozicioni manje nego režimski jer su slabiji. Da li je na delu neprogresivna nestabilnost i represivna tolerancija?
Samo delom i to u meri u kojoj su studenti u protestu sve manje upadljivi što svedoči o eroziji generacionalnosti. I o ograničenosti protestnog iskoraka uprkos tome što otpor ne posustaje. Sve lakše se prihvataju starije pridošlice, nema izvornog antigerontokratskog habitusa mladih. Studentski identitet u otporu je drugačije akcentovan. Generacijsko “Ne veruj nikome preko trideset” zamenjeno je političkim “Ne veruj nikome iz vlasti”. U impresivnoj studentskoj fazi (između 17 i 25 godine) često se oseća razočarenje i obmanutost starim. Identitet se stvara u otporu. Tekovina ovog otpora nije samo duga destabilizacija režima. Presečena je normalizacija desnog ekstremizma u Srbiji. Protest je do sada najjači udar na šešeljizam. Malo li je?
Ulica je postala institucija, javni prostor neskrivenog angažmana. Otpora i gneva, ali i pratećih huligana. U vizuelnim simbolima protesta i u karnevalizaciji prepoznaje se nova supkulturna generacija. Nova ironija i duhovitost. Ali to je samo formalna distanca od starijih, jer nema sadržinske, ekonomske. Reč je o međugeneraciji zato što samo simboličkim ritualom nastoji da dotera u korak haotične doživljaje učesnika. Učiniti otpor delatnim znači pre svega homogenizovati očekivanja.
MLADI I STARI
Otpori raznih generacija (herojskih, političkih, kulturnih) su u različitoj meri radikalni. Kod studenata je upadljiv supkulturni performativni otpor jer se ne radi o prekoračenju normalizovanih socijalnih razlika. Ideologija srednjeg sloja koja prožima ovaj otpor je pošteni kapitalizam. Zato što u neoliberalnoj represivnoj toleranciji nema zabranjenog voća, nema ni u studentskom otporu novog početka ni novih vrednosti. Otpor korupciji jeste snažan ali ne i ekonomski radikalan, pa nije autentični generacijski novi početak. Tragični događaj u Novom Sadu nije bio dovoljno epohalan da pruži novu ideološku boju protestu. Bio je provokativan i operativno delatan, ali ne i idejno radikalan.
Pa ipak, uprkos odsustvu autentično novog početka, važan proboj u regionu je antinacionalizam protesta. Nije to mala stvar. Ovde je manje važno što novopridošli građani i razni nezadovoljni konvertiti razvodnjavaju generacijski proboj. Toga uvek ima u masovnim nemirima. Ekskluzivnost doživljaja nije samo u njegovom dugom trajanju nego i u razbijanju etnomoralizma starijih. Premda je učinak studentskog protesta sve dublja podela između vlasti i građana, u njemu nema antigerontokratskog otpora. Prihvatanje socijalne vizije starijih je antigeneracijsko. Plenumi, doduše, nisu dozvoljavali prisustvo profesora kod donošenja odluka, ali su na ulici stari i mladi bili izmešani.
Otpor socijalnim razlikama ostao je u drugom planu protesta ne samo zato što je levica danas slaba nego što je negativna ocena režima ujedinila razna klasna nezadovoljstva. Poželjna vizija društva ostala je nerazrađena. Studenti nisu napustili socijalnu viziju prethodne masovne generacije. Pošteni kapitalizam je Srbijom prva pronela restaurativna politička generacija iz 1989, a dopunila ona naredna iz 2000. Srušiti komunjare, ostalo ćemo lako. San o svom dućanu srednjeg sloja je brzo iščezao, stigli su tajkuni i brutalna privatizacija. Uprkos razočarenju u poštenje obnovljenog kapitalizma, nije se probila vizija nove alternativne socijalne ekonomije. Zato što je antikorupcija okupirala šarm moralnosti dok je ekonomija shvaćena amoralno. Kapitalizam je nužnost, izvan njega nema vizije budućeg ni mogućeg.
Šta je, tu je. Ali istinskog generacijskog proboja nema tamo gde nije problematizovana aktuelna teleologija. Nova normalnost kapitalizma je ostatak tvog života. Nije idealno, ali je realno. Zaboravi idealno. Shvati realno kao veliku priliku u vremenu velikog rizika. Zato nije nepravda kapitalizam nego njegova koruptivna verzija.
SVET LIŠEN SOCIJALNE ALTERNATIVE
Studentski slogani pokazuju diskurzivna uporišta i granice njihove nade. Ne snagu režima nego moć neoliberalne produkcije smisla. Nije nerealno to što studenti nisu kadri da je prekorače. To što je granica moralne pretenzije studenata zgusnuta u proceduralnim sloganima nije loš istorijski ukus nego nemoć protiv hegemone epohalne svesti koja je u Evropi lišena socijalne alternative. U ovom nepovoljnom sklopu možda se od generacijskog proboja studenata previše očekivalo. U protestu jeste snažno markirana neregulisana nezasitost vlasti, ali ne i nezasitost sticanja profita. Iako se tesno prožimaju, ove druge stigme nema u studentskim sloganima. Moralni kompas je pomeren udesno, ka proceduri. Za to studenti nisu odgovorni. U svetu se klatno pomerilo udesno.
Ako su studenti epohalno bespomoćni, nisu li onda oni koji ih na to opominju moralisti? “Ostavi antikapitalizam, treba rušiti koruptivnu vlast.” Premda opora, ova opomena zvuči prilično realno u svetu lišenom socijalne alternative. Studenti nisu odgovorni za vlastitu amputiranu drugačiju budućnost. Nema alternativnog Berklija, Berlina i Sorbone kao 1968. Amputacija alternative je globalna, pa je i u Srbiji generacijsko lišeno autentično novog socijalnog početka. Iako mladi vlastita očekivanja smatraju važnim, njihova budućnost ne prekoračuje sadašnjost starijih. Nema socijalnog protivljenja sinova očevima. Pad nadstrešnice jeste bio tragičan događaj, ali ne i istorijska prekretnica.
U studentskim redovima nema podudaranja i kumulativnog pojačavanja istorijske prekretnice i formativnog doba razvoja, nema sukobljenih vrednosti ni epohalno prelomnog nadržavnog istorijskog događaja. Profit za njih nije greh niti im je crkva nazadna. Sve se vrti oko uže antiteze između pravde i korupcije unutar normalizovanog kapitalizma koji po sebi nije nepošten. U novom sklopu smisla vršnjaka i ono što je još neostvareno jeste takođe kapitalizam. Socijalno novo nije iskočilo iz koloseka starog. Ova neprekoračena granica socijalne kritike nije dovoljna za generacijski proboj. Što, naravno, ne znači da studentski otpor nije važan pokušaj druge vrste.
Kako režim ima sve, a zapravo nema ništa? Ako je Vučić već pobedio, zbog čega nije rasturio studente i drugove ko bugarsku skupštinu? Koliko će još trajati mrcvarenje Srbije? Ima li majčinog sina u Borči koji će skandirati “Bolje vojna parada, nego kanalizacija!” I šta sa svim ovim imaju ruska služba i Evropska unija
U našoj državi strana obaveštajna agencija vređa i targetira medije, novinare i studente, a vlast ne čini ništa da zaštiti svoje građane i svoj integritet
“Društveni metabolizam besa” vanredno je značajan za Srbiju, društvo s viševekovnom istorijom traumatizacije, koje još nije uspostavilo dogovor o osnovnim političkim institucijama, društvo u kojem je većina ljudi nezadovoljna životom i lišena čak i nekih osnovnih prava. Bes izazvan nejednakošću – koliko zbog brzog i protivzakonitog bogaćenja, toliko i zbog neprimenljivosti zakona na privilegovane – potpuno je prirodan, ali mora biti kanalisan u političku akciju koja će to osećanje koristiti samo kao izvor energije za transparentno demokratsko odlučivanje
Predloženim izmenama Krivičnog zakonika, uvodi se kazna zatvora do godinu dana za svakoga ko „postavlja prepreke na saobraćajnicama i zaustavlja prevozna sredstva u saobraćaju protivno propisima“
Na režimskim vikend-okupljanjima nema energije jer stvarnost prodire kroz pukotine alternativne stvarnosti. A bez strasti nema ničega, što reče Hegel
Ruska Spoljna obaveštajna služba optužila je mene da guram ćerke u krvavi srpski Majdan. Ko poveruje nije normalan, a ko se na to poziva je ološ
Ovaj režim pada jer su ustali ljudi koji imaju jasan politički stav, jasno razlikuju pravdu od nepravde, ali nisu organizovani aktivisti ili politički angažovani. Režim zna da su oni najveća opasnost po opstanak korumpiranog sistema jer su većina u ovom društvu. Zato baš njih moramo štititi po svaku cenu
Jovo Bakić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Imamo ljude koji će se obračunati s kriminalom Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
