„Oh ne, citiraće me Informer“

Da ne bi nikog dovodio u dodatne neprilike, autor ovog teksta počeće od sebe. Desetinama puta me citirao Informer. Isto i Srpski telegraf, Alo, Večernje novosti… Obično je ispalo da sam nešto „odbrusio“ opoziciji ili „priznao“ da nemaju plan ili tako.

Takođe, voditeljka jedne ili druge „Šolakove televizije“ ostala je u šoku kad sam joj zapušio usta!

„Nemanja Rujević, poznat kao čovek kojem nije bilo dovoljno što opozicija gađa RTS jajima, već je tražio nešto ‘žešće’, sada je poslao brutalnu poruku Đilasu i njegovim podrepašima da svi znaju ko su i šta su“, napisao je Informer ko zna kojim povodom.

Kako to obično ide

Čovek ode da smatra nešto na televiziji ili kakvom Jutjub kanalu, tamo gde uopšte hoće da ga zovu. Pregaoci režima to prate, traže isečke u kojima se makar malo i ovlašno kritikuje opozicija (ili sada studentski pokret), ignorišu ostalih pola sata u kojima se kritikuje vlast i montiraju video.

To se po pravilu objavljuje na Tviter profilu „Detektor laži“ čije objave gotovo bez izuzetka stižu između 20h i 6 ujutru. Dakle, noćni rad. Narednog dana režimski portali, svi do jednog i skoro istim rečima, od toga prave „vest“.

Dovoljno je, recimo, reći notornu činjenicu da ne mogu skupovi protiv vlasti svake sedmice biti masovni kao što su bili 15. marta ili 28. juna. I voilà, eto naslova poput: „Profesor-blokader zavapio: Pukli smo, narod nas neće!“

Politikolog Nikola Parun takve namenske naloge na Tviteru zove burnerima – kao što kriminalci zovu jednokratne telefone koje posle inkriminišućeg razgovora bace. Ima i drukčijih naloga, potpuno anonimnih, sa malo pratilaca, koji maltene u realnom vremenu objavljuju snimke hapšenja ljudi koje su dobili od policije.

Zašto tako? Pa zato što onda „mediji“ poput Informera ni za šta ne moraju da se pravdaju – ni otkud im snimci, ni zbog autorskih prava. Uvek mogu da kažu da su samo citirali neki nalog sa interneta.

„Detektor laži“ nije odgovorio na više naših upita. A šta taj nalog zapravo radi?

„Van svakog konteksta prenosi citate u kojima su navodno analitičari, koji su inače blokaderi i pumpadžije, priznali da se nešto desilo ili nije desilo sa krajnjim ciljem da se dokaže da je ono što režim plasira tačno ili da ono što kažu blokaderi – ili ranije opozicija – nije tačno“, kaže Parun.

„To služi da se utvrdi publika režimskih tabloida. Njima se kaže – evo jesmo vam rekli, sve smo bili u pravu, blokaderi se glože jedni sa drugima.“

Ko se boji toga još?

Parun za naš mesečni njuzleter Redakcija iznosi tezu da ta vrsta nameštaljki uspešno sklanja neke ljude iz medija. One sa slabijim želucem.

Ali, takođe i one koji neće da se zamere „našoj čaršiji“. Jer i u toj čaršiji, posebno u brzini društvenih mreža, malo ko hoće da sasluša celu emisiju, da vidi kontekst.

„Ko te čuje na televiziji, video je sve, pa će se saglasiti ili neće. Ovaj na mrežama dobije isečak pa odmah raspali po komentaru. Uostalom, ima nerealna očekivanja. Jer, po ekstremnom standardu Tvitera, sve što nije ‘Vučiću pederu’ je nedovoljno jako, to se žigoše kao relativizacija, izdaja“, kaže on.

Naravno, zna i Parun da to nije većina. Ali zar to i nije bit svakog šitstorma? Relativno mali broj ljudi, često samo desetine, iznose ekstremne stavove, pokušavajući da usmere i većinu i nateraju nekog da reterira.

Iz neformalnih razgovora sa kolegama zna, kaže Parun, da mnogi izbegavaju medije u širokom luku baš jer neće da se izlažu „toj vrsti razvlačenja i zloupotrebe tabloida i linča na sopstvenoj strani“.

„To čini da u medijima ostaju skoro isključivo oni koji pričaju sto odsto za ili sto odsto protiv vlasti. Jedan koraćić na drugu stranu može skupo da ih košta.“

Ljudi neće nelagodu

Hteo bih da razumem zašto smatrač sa televizije – a mnogi od njih su iz akademske zajednice i trebalo bi da imaju poriv javnog intelektualca – toliko želi da se dopadne svojoj strani? Tu može pomoći socijalna psihološkinja Ivana Jakšić, docentkinja na FPN.

Ona prvo kaže da režimski mediji očito pomno prate nastupe nezavisnih analitičara, kako bi našli disonantan ton u odnosu na opozicioni mejnstrim narativ pa ga upregli u propagandu.

„Vrlo je teško izvesti pouzdane zaključke o tome da li to navodi analitičare da se autocenzurišu. Naprosto, ukoliko afirmativni komentar o režimu ne postoji, vrlo je teško utvrditi da li je to posledica nepostojanja činjenične osnove ili analitičarske uzdržanosti i straha. No, psihologija nas uči da nikada nije lako biti disonantni glas, te je sumnja u postojanje ovakve tendencije opravdana“, navodi Jakšić.

Trebalo bi, kaže, da nezavisnog posmatrača i komentatora obavezuje istina. „No, potreba za pripadanjem i validacijom je neodvojivi deo ljudske prirode, pa tako i ostvareni, nezavisni analitičari od neupitnog integriteta zasigurno osećaju izvesnu dozu nelagode kada iznose usamljena mišljenja koja se u krugovima koji ih inače prate i podržavaju mogu tumačiti kao disruptivna. Svako voli da pripada.“

Na ramenu čuči čovečuljak koji kao da kaže – ne pričaj tako, hvaliće te režimski mediji!

„Lično ovu vrstu nelagode osećam uvek kada izlažem podatke o porastu subjektivnog dobrostanja u Srbiji koji se dešavao tokom trajanja naprednjačkog režima. Uvek moram da uložim dodatni napor najpre da publici dokažem da su podaci pouzdani i kvalitetni, a zatim i da sagledam sve faktore takvog trenda kako moje izlaganje ne bi bilo zloupotrebljeno od strane režimskih medija u propagandne svrhe“, priča Jakšić dalje za Redakciju.

Kako zaslužiti „samosvojnost“

Podseća i na primer stručnjaka za rudarstvo i geologiju od kojih se skoro nijedan nije pojavljivao u kritičkim medijima kada je u pitanju eventualni rudnik jadarita. Jer veliki deo naše čaršije priznavao je samo tvrdnju da bi rudnik sigurno zatrovao vodu, zemlju, reke u širokom krugu.

Ima još nešto, kaže Jakšić, što ide u suprotnom smeru. Posebno ljudi iz akademske zajednice osećaju satisfakciju kad iznađu nešto novo, drukčije, neočekivano. Drugim rečima, kad kažu nešto što će biti prst u oko.

„Postoji fenomen zaslužene samosvojnosti. Kad je neko dovoljno puta iznosio stavove u skladu sa grupom koja mu je važna, onda je slobodniji da iznese disruptivni stav i manja je šansa da zato bude penalizovan.“

Nikola Parun čak kaže da je razmišljao o taktičkom nastupu u medijima – da doslovno svaka rečenica bude takva da ne može da se istrgne iz konteksta. „Ali za to stvarno treba biti mag. Uostalom, teško je kad je misao kompleksnija.“