Muzika koja vas natera da lupkate nogom, ali nema autora – to je eksperiment Rika Beata sa veštačkom inteligencijom. Je li ovo početak kraja muzičke industrije kakvu znamo?
Jeste li spremni za jednu horor priču? Verovatno niste čuli (za) Ilaja Mersera (Eli Mercer), ne tenisera ili glumca već kantri pevača. Ako do sada niste, bolje je što niste i nadajmo se da nećete osim ako ga posle čitanja ne potražite na Jutjubu. Lik je teška prevara iako mu je muzika sasvim OK. I to nisam rekao ja, već Rik Beato, verovatno najveći muzički influenser danas. Pevač ga je iskulirao.
Ilaj je, zapravo, Beatova kreacija. U nameri da nam prikaže mogućnosti i opasnosti koje donosi veštačka inteligencija, on je pomoću nekoliko aplikacija izmislio pevača, njegov izgled, imidž, biografiju, muziku i sve to stavio na mreže. I o tome napravio video-post. Od Kloda (Claude) je tražio da mu napiše par tekstova na određene teme, promptujući to jednom ne naročito preopširnom, ali dosta preciznom rečenicom. Onda je te tekstove ubacio u Suno i od programa zatražio da napravi pesme. Rezultat je bio zabrinjavajuće dobar, moglo bi se reći – odličan. Nije to muzika (niti tekstovi) koji će vas “odalamiti” kada ih čujete, daleko od toga. Ali je vrlo pristojno, slušabilno, čak vas natera da lupkate nogom u ritmu. Ono što zaista odalami je da je sve to nastalo za nekoliko minuta, praktično ni iz čega, odnosno iz neke dosta labave ideje.
Sam Beato kaže kako je na pesmama mogao malo više da radi, da od softvera traži da promeni ritam ili progresiju akorda, da se malo poigra i dobije još bolji rezultat uz nesrazmerno malo uloženog sopstvenog vremena. Ali upozorava nas da nam se muzika dopada jer podseća na nešto, a to nešto je rad drugih, pravih umetnika, kojim se ovaj softver hrani. I koje će, umetnike, Ilaji ostaviti bez hleba. Kao pravi, agresivni paraziti. E, to je već horor.
Beato dodaje da je Jutjub, za razliku od Spotifaja, zabranio monetizaciju sadržaja VI, čime se čuva integritet autora, koliko-toliko, kao i decenije potrošene da nauče da sviraju. Ili da komponuju.
S druge strane, autore su do sada štitili zakoni o autorskim pravima. Muziku koju slušate na radiju stanica mora da plati. Odnosno, do sada je morala. Sintetizovana muzika nema pravog autora, to jest, autorom se može smatrati onaj ko ju je ispromptovao. To može biti vlasnik stanice ili muzički urednik, tako da autorskih prava nema. Neka sasvim korektna muzika popunjavaće program besplatno.
Najveći udar doživeće oni koji prave džinglove, muziku za reklame, pa i same reklame, ako govorimo i o videu. Svako, ali baš svako, moći će za nekoliko dolara mesečne pretplate sam da kreira ono što mu se sviđa. Neće to biti neki fenomenalan rezultat, ali će vršiti poslić, bolje rečeno izbaciće iz posla većinu kreativaca ostavljajući samo one koji umeju sa algoritmima, jednog po poslu. Dok i njega ne zamene aplikacije.
Ko god razmišlja o zakonskom uređenju veštačke inteligencije, ako je to uopšte moguće, moraće da cilja veoma, veoma visoko. Ko god da stvara, moraće da pronađe način da svoje kreacije sakrije od veštačke inteligencije koja bi nemilosrdno da ga opelješi zaslepljujući ga svojim mogućnostima, zapravo ogledalcima i perlicama.
Smrt jedne devojke zahteva istinu i dostojanstvo, ali način na koji se o njoj govori i način na koji se koristi pokazuje da je pretvorena u sredstvo političkog obračuna. U tome leži najveći problem, jer kada smrt postane sredstvo za odmazdu vlasti nad univerzitetom, ostaje zastrašujuće pitanje – na šta su sve spremni
Evo izbornog komentara jedne “obične žene”: “ Bio je to trenutak u kojem su mnogi prvi put stali uspravno. Bez galame, bez velikih reči, ali sa nečim što se ne može fingirati – dostojanstvom. Rezultati su objavljeni kako su objavljeni. Papir trpi svašta, brojevi još više. Ali ono što ne trpi jeste osećaj u stomaku kad znaš da si uradio kako treba. I to vam, deco, niko ne može oduzeti”
U situaciji u kojoj Ministarstvo kulture ne haje za izdavaštvo svoje države, na strani izdavača su samo nematerijalni resursi: upornost, entuzijazam i višedecenijsko iskustvo s krizama
Đacima će biti zabranjeno i da pozajmljuju telefone, a kazne će plaćati i roditelji i škole. Za one koji se direktno staraju o detetu predviđena je kazna od 100.000 dinara, dok će obrazovna ustanova plaćati i do milion dinara ukoliko prekrši zakon
Lajkovi aktiviraju dopaminske udare zadovoljstva podstičući zavisničko ponašanje. Potreba da se stalno bude prisutan na mreži pojačava osećaj usamljenosti. Idealizovane slike tuđih života i tela povećavaju nezadovoljstvo i depresivne simptome. Širom sveta sve je više poziva na strožu regulaciju rada vlasnika društvenih mreža
Vršljanje policije po Rektoratu Univerziteta u Beogradu je čin ljudi nesvesnih da sami propadaju u rupu koju kopaju Vladanu Đokiću, da nastupaju kao zlo koje će izgubiti bitku protiv dobra, kao neuki jahači metle koje će na kraju pomesti studenti
Lokalni izbori održani u nedelju pokazali su, pre svega, slabost vlasti i snagu onih koji bi da vlast menjaju. Šta im je sada činiti?
Nije Vučić Putin, niti to može biti. Putina se ljudi plaše, a od Vučića im se samo ide u toalet. Da bi postao ozbiljan diktator, čovek mora za to da bude talentovan. I mora imati validniju diplomu od one dobijene od Vojislava Šešelja
Režimski Napad i odbrana Beogradskog univerziteta
Ne boje se kriminala, boje se obrazovanja Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
