Lenjost, odsustvo truda da pobeđujemo sebe

Lenjost je nesumnjivo osećanje koje nam je svima poznato. Nekad ležite ili sedite zavaljeni u fotelji i deluje vam kako ništa neće moći da vas natera da se ikad više suočite s užasima gravitacije, da se uspravite i ponovo prohodate. Još gore je ako ste na dugom putovanju i osetite da se i ne sećate kad ste tačno beše stigli, kad se vraćate, kojim se ono poslom bavite i šta bi vas moglo naterati na to da se još jednom probudite u cik zore i odete u kancelariju. Meni su, možda, u sećanju najjači oni desetonedeljni letnji raspusti tokom kojih zaboraviš da si ikad išao u školu, skoncentrisan si samo na izbegavanje vrućine, izlaziš noću, ne radiš ama baš ništa i niko te ne može ubediti da deca imaju tako mnogo energije da im nikakav odmor nije potreban.

Iskrenost takođe zahteva da priznamo da svi ponekad uživamo u lenjosti (ili makar u neradu i prestanku obaveza), pa čak i da bi sebi trebalo redovno da dozvoljavamo “izlete u lenjost” (što, valjda, radi svako ko nije Džordan i Brajant). Kažem to pre svega zato što je zapadnjacima rad “pojeo” živote pa bi lenjost mogla biti iskorišćena za dublji kontakt sa sobom. Ipak, to bi uživanje u u nekom trenutku moralo, samo po sebi, da prestane i da osetimo neku vrstu neprijatnosti, više emotivne nego moralne prirode, usled, verovatno, nagomilavanja neusmerene energije.

Sigurno je opravdano reći da lenjost može da postane mana, pa čak i prilično istaknuta osobina ličnosti, odnosno da neke osobe redovno vidimo kako na različite životne situacije reaguju lenjošću, jednako kao što izraženi mogu biti i nečija marljivost, preduzimljivost i spremnost da preuzima inicijative. Često možete sresti i ljude vrlo energične, koji bi mogli da urade mnogo, ali nemaju cilj ili fokus ili su nečim ozlojeđeni pa traće svoje dane i čekaju da neko drugi završi poslove umesto njih. A što se tiče složenijih odnosa, uvek se setim kako je profesor Timotijević studentima prenosio zapise austrijskih popisivača među Srbima u Vojvodini s kraja 18. veka: “Muškarci puše, piju i pucaju. Žene rade sve”.

BOGATI, RAZMAŽENI, LENJI

Ljudima je lenjost poznata samo zahvaljujući razmaženosti. Dok smo živeli bliže prirodi, u malim grupama, lenjost je bila nezamisliva, ili makar neostvarljiva. Hiljadama godina ljudi su živeli tako teško, u oskudici i neprekidno okruženi opasnostima, da niko nije poznavao opuštenost koja bi vodila lenjosti. Za skoro celokupno stanovništvo lenjost je vodila gladi, a glad smrti, jednako kao što u prirodi lenje pčele, laste ili pastrmke uginu od gladi, smrznu se ili budu pojedene. Lenjost je neka vrsta privilegije za izuzetno moćne i opasne, one koji zimi spavaju, svaki obrok užasno dugo vare ili nikome nisu zanimljivi.

Ne znam postoje li jasni argumenti za takvo nešto, ali deluje mi logično da je lenjost blisko povezana s pohlepom, da je bogaćenje dovelo do širenja lenjosti i da je potpuno neizbežno bilo to što su se, recimo, rimski robovlasnici raspali u lenjosti i dekadenciji. Posebno bi ovo mogao biti slučaj među generacijama naslednika, onih koji bogatstvo nisu stekli radom i nemaju u sebi izgrađenu disciplinu i žar, onih čija je usmerenost na uživanje siguran put u propast. A danas neretko gledamo i kako to može da se desi u mnogo kraćem vremenskom roku, kako nečiji “meteorski uspon” lako dovede do dubokog moralnog pada.

Postoji i više unutrašnjih razloga za to što se neko olenji. Mnogima s godinama opadaju energija i vitalnost, a ponekome se desi i da više ne može da otkrije svrhu i uživanje u onome što je nekad delovalo kao strast ili vokacija. Teško je reći šta je tu kokoška a šta jaje, ali ono što spolja izgleda kao lenjost često je samo jedan od simptoma depresije, zbog koje čovek ostane i bez snage volje i bez kapaciteta da uživa, čitav život mu se može učiniti besmislenim, pa onda ne započinje više ni najjednostavnije aktivnosti.

Zbog svega ovoga ne bi trebalo da zbunjuje činjenica da je lenjost smatrana jednim od smrtnih grehova, da ju je bilo potrebno tako istaći, izdvojiti na listu od svega sedam, ugraditi u centralne delove zapovesti i kanona, pa i kao jasno definisanu grupaciju u Danteovom Čistilištu. Jedna ideja glasi da je nerad greh zato što rad razvija ono što je Bog stvorio ili makar predstavlja posvećenost stvorenju. Druga kaže da je lenjost opasna jer đavo može da iskoristi prazno vreme i “ubaci” grešne misli u um lenštine, na šta se pozivaju i bezbrojni neverujući roditelji i učitelji.

Kulturološki je vrlo važna i činjenica da imamo makar jednu religiju koja bi mogla biti nazvana religijom rada, gde je lenjost (zajedno s neurednošću, nepreciznošću ili razmetljivošću) postala predmet oštre osude čitavog društva. Zanimljivo je i to što je protestantizam nastao kao protest protiv raskoši koju je Luter video u Rimu, 1508. godine, mada je rekonstrukcija grada, inicijalno poverena Mikelanđelu i Rafaelu, bila tek u začetku, kao i to što se smatra je na njemu utemeljen “duh kapitalizma” zbog kojeg danas ne smete ni da uzmete bolovanje, ni da ostanete u drugom stanju, ni da budete tužni, a najmanje od svega smete da delujete lenjo.

ZAMKA KRATKOTRAJNIH ZADOVOLJSTAVA

Kad kažemo da je neko poltron, ne mislimo nužno na lenjost koliko na ulizištvo, ali ne mislimo ni o tome da italijanska reč poltrona znači udobna stolica, fotelja, iz čega bi moglo proizaći da je poltron osoba koja je žrtvovala integritet i poštenje zarad udobnosti, možda čak i da, kad jednom osetite udobnost, više ne umete da joj se oduprete i spremni ste na različite vidove poniženja da je ne biste izgubili. I dok nema sumnje da bi lenjost i udobnost mogle biti blisko povezane, nismo baš mnogo saznali iz toga, pošto nam sada izmiče objašnjenje smisla i uloge udobnosti u našim (psihičkim) životima.

Savremena istraživanja dopamina kao “hormona motivacije” izgleda da potvrđuju neka važna opažanja iz svakodnevnog života. Pokazuje se, naime, da je lenjost često posledica “jeftinog dopamina”, nagrade koju dobijamo bez uloženog napora, kao što su slatkiši i druga hrana puna šećera, korišćenje društvenih mreža, posebno ako ljudi reaguju na ono što ste “postovali”, gledanje pornografskih filmova, igranje video-igrica i različiti oblici zavisnosti. Mi ovo doživljavamo kao nagradu, obično kratkotrajno zadovoljstvo, ali zbog toga počinjemo da gubimo motivaciju, prestajemo da ulažemo napor u ono što bi moglo da nam donese dugotrajnu ispunjenost i ponos na neko dostignuće. Makar jedan razlog za to što postajemo lenji jeste zavisnost od zadovoljstava koja su nadohvat ruke, kratko traju i teraju nas da za njima stalno iznova posežemo.

SKUPA TRAMPA I PROTIVOTROVI

Stari mudraci nisu znali kako da snimaju mozak i broje molekule u krvi, ali su svejedno pokušavali da nas nauče tome da je osnova ispunjenog života u stalno prisutnom izazovu te da, ako ga život sam ne bude donosio, morate da “izmislite” nešto što će vas motivisati da se borite i pobeđujete. Svaka rutina – stalno isti posao, samo jedan jezik, tegovi iste težine, šetnje iste dužine, uvek isti saradnici – otvara vrata dosadi i lenjosti, pa neprestano moramo sebe da izlažemo novim naporima. Ovde su posebno užasni neprijatelji uspeh i slava, jer se čoveku može učiniti da nema razloga za to da se dalje razvija, da je već sve postigao.

Alternativna definicija lenjosti otud bi mogla biti da se radi o prestanku napora da svakog dana iznova pobeđujete sebe. Možda bi trebalo da postavljate nove ciljeve, ili istražujete nove metode, ili postanete manje zavisni od tuđih pohvala ili od tipa, učestalosti i veličine nagrada. Jedan način je da, čime god da se bavite, šta god da vam donosi uspeh i udobnost, morate sebi da uvedete neku obaveznu aktivnost koju uopšte ne volite, dosadna vam je, nikad se ne biste svojom voljom u nju upustili, ali znate da će iz bavljenja njome izrasti disciplina i da je to protivotrov za lenjost. U školama, na primer, to je bio latinski, baš zato što smo ga svi mrzeli i verovali da ničemu ne služi.

Čini mi se da malo mladih ljudi na početku karijere u nauci, umetnosti ili sportu razume da je ono što ih čeka neka vrsta askeze, odnosno da se uspeh zasniva na ogromnom odricanju, a da za najveći broj najvažnijih naučnika niko nikad nije ni čuo. I jedan od razloga za to što se, po doprinosima izvan sfere tehnologije, a posebno u umetničkoj, naše doba ne može porediti s 19. vekom, to je što bismo mi da stvaramo zahvaljujući podršci i previđamo da se mora stvarati uprkos preprekama. Stvaraoci čije je delo doprlo do nas jesu bili talentovani ljudi, ali je još važnije da su u najvećem broju slučajeva bili fanatični radnici koje niko nije razumeo.

Ako je lenjost naša tamna strana, onda bi trebalo da se strasno borimo protiv udobnosti, od banalnog nivoa koji oličava kontrast između izležavanja u foteljama i stalnog hodanja uzbrdo, preko rada – pošto i najinspirativniji poslovi s godinama postaju rutina, a o repetitivnima da i ne govorimo – do ishrane i uživanja u brzim zadovoljstvima generalno. Moramo se boriti protiv onoga u nama usled čega se odričemo moralnosti radi konformizma i “linije manjeg otpora”, jer je tako lakše, i odnosa s bliskim osobama, u kojima često i lako odustajemo od rizika koje nose iskrenost i posvećenost.

I tako možda možemo da odbacimo koncept greha, ali ne bi valjalo da previdimo da lenjost, malo-pomalo, ubija važne kapacitete naših ličnosti, zato što većina nas pristaje da ih trampi za malo udobnosti.

Autor je psiholog