Lečenje usamljenosti

...

Nijedna psihoanalitička studija o stidu nije ni izdaleka tako inspirativna kao drama u stihu o čoveku talentovanom, neustrašivom, nepotkupljivom, sa samom jednom manom – što je sve svoje kvalitete smatrao ništavnim u poređenju s veličinom svoga nosa. Stid mu je davao dodatnu motivaciju da se dokazuje, pa verovatno i neophodni bes, ali mu je, pre svega ostalog, doneo duboko osećanje usamljenosti, da je neshvaćen i odbačen.

Stid je jedno od osećanja koja mogu voditi bolnoj i/ili hroničnoj usamljenosti, a ne treba zaboraviti na doprinos i uticaj nepovoljnih okolnosti. Osećanje krivice, nisko samopoštovanje ili socijalna anksioznost, jednako kao i pripadnost manjinskoj grupi, siromaštvo, preseljenje, uzrast ili pol, svi mogu da vode usamljenosti ili je pojačavaju. Skoro svako od nas je oseća u “periodima tranzicije”: kad polazimo u novu školu, menjamo posao, raskidamo duge ljubavne veze, selimo se makar i u drugi deo grada… Tada, čak je i najdruštvenijima i najjačima među nama potrebno više podrške i susreta.

U poslednjih nekoliko godina, čitav svet svedoči poplavi usamljenosti, te pojavi službi pa čak i ministarstava koja bi trebalo da se bore protiv nje. Nama je, otud, neobično da je usamljenost istorijski relativno nova pojava, nepoznata ljudima sve do nedavno, tako da se ta reč ne pominje ni u Robinsonu Krusou, koji nama deluje kao sinonim za usamljenost. Zbog toga što smo kao vrsta krhki i nesamostalni, ljudi su se uvek kretali u grupama i izdvajanje je bilo viđeno kao opasnost, pa prilika za samoću i usamljenost jedva da je bilo. Tek sa izrazitom urbanizacijom, krajem 18. veka, u zapadnoj Evropi nastaju nuklearne porodice, veća otuđenost u socijalnim odnosima, a epoha romantizma idealizuje sliku usamljenog i neshvaćenog umetnika (po ugledu na Betovena, a inicijalno na lik Hamleta) i povlačenje iz gradova u prirodu.

(NE)POVRATNO PROMENJENI

Da će usamljenost postati problem moglo se videti već neposredno nakon Drugog svetskog rata, zbog sve jačih tendencija ka individualizmu, sve češćih preseljenja i, potom, zbog preterane upotrebe interneta i društvenih mreža. U takozvanom zapadnom svetu, značaj prijateljstva je sve manji, skoro svi imaju manje braće i sestara nego u ranijim generacijama, u najčuvenijim gradovima najveći broj domaćinstava sastoji se od samo jedne osobe. Najveći deo razmena među ljudima odvija se na internetu i mladi nemaju prilike da razviju neke izrazito važne socijalne veštine ili čak i kapacitete (kao što je empatičnost). Dejting aplikacije menjaju prirodu odnosa do te mere da je fokus na upoznavanje druge osobe, posvećenost ili zaljubljivanje postao retkost u savremenim ljubavnim vezama i svim tipovima odnosa sada dominira površnost.

Svi problemi s usamljenošću eskalirali su tokom lokdauna i nametnute izolacije, koji su doveli i do svojevrsne pandemije usamljenosti. Jedna vrsta problema ogledala se u tome što nismo mogli da se vidimo s kim smo želeli, posebno ne opušteno i neplanirano, da su nam se životi preselili na Zoom, da su gradovi bili pusti, neki studenti tokom tri semestra nisu otišli ni na jednu jedinu žurku. Nasuprot tome, bilo je slučajeva kad smo morali da provodimo mnogo više vremena s ljudima s kojima (više) nismo imalo tako mnogo zajedničkog, što se odnosi na neke bračne parove, na adolescente i njihove roditelje, kao i na neke višegeneracijske porodice. A posebno je pitanje da li smo se od lokdauna ikad oporavili ili nas je on toliko promenio u psihološkom smislu da sada živimo neke druge socijalne živote. Različita istraživanja potvrđuju visoku globalnu raširenost usamljenosti. Najveća studija, u kojoj je učestvovalo 55.000 ljudi, pokazala je da se jedna trećina njih usamljeno oseća često ili veoma često, a da su najjače pogođena grupa mladi, posebno mladi muškarci, čak više nego osobe starije od 75 godina, koje su bile na vrhu liste u svim ranijim istraživanjima. Dok je problem starijih u tome što nemaju dovoljno prilika za druženje pošto im vršnjaci umiru, problem mladih bi mogao biti da i kad imaju pregršt prilika, više ne umeju da prepoznaju šta je važno podeliti i kako da to urade. Dugo već znamo za pogubno dejstvo hronične usamljenosti na mozak, srce i zdravlje u celini. Osobama bez socijalne podrške sporije zarastaju postoperativne rane, one češće dobijaju dijabetes ili srčani udar, životni vek im je kraći, zadovoljstvo životom niže. Hronična usamljenost često se po svojim opštim negativnim efektima poredi s pušenjem 15 cigareta dnevno. Uz to, ljudi je se stide, pa se dodatno povlače.

Još su veći negativni uticaji usamljenosti na mentalno zdravlje. S jedne strane, izolovanost, stid i hronična usamljenost, često od ranog detinjstva, vode tome da neko ne može svoj unutrašnji život da približi drugima (a gde nema umetničkog talenta, ni sebi), pa tako završi u beznađu i, posledično, u mentalnom poremećaju. S druge strane, stigmatizacija mentalnih poremećaja je i dalje tako raširena i sveobuhvatna da vodi izbegavanju na radnom mestu, među dojučerašnjim prijateljima, u zgradi gde neko živi, čak i među profesionalcima od kojih se očekuje da pruže presudno važnu pomoć za rešavanje problema, što usamljenost čini gotovo nerešivim problemom.

KAKO SE OSEĆA DRUGI

Naravno, ovi podaci o alarmantnoj raširenost usamljenosti i njenim pogubnim uticajima na somatsko i mentalno zdravlje podižu svest o neophodnosti hitne akcije i prevencije problema. Šta je ovde još moguće uraditi? Kako se možemo boriti protiv usamljenosti?
Na najužem nivou, ako je problem već prisutan, najefikasnije sredstvo su grupe samopomoći, gde osoba koja od nečega pati može da razmeni iskustva sa onima koji imaju isto iskustvo (psihijatrijski pacijenti kažu da ovo pomaže više nego išta drugo). Takođe, grupna i dugotrajna individualna psihoterapija mogu dovesti do velikih pomaka pošto osoba može da oseti da je neko (konačno) razume i prihvata, te da počinje sve bolje da shvata sama sebe. Konačno, na nivou celokupnog sistema zaštite mentalnog zdravlja, međunarodni trendovi ukazuju na neophodnost uvođenja rada u zajednici, gde pacijenti, uz pomoć, nastavljaju da rade i žive izvan bolnica, tako da im biva očuvan osećaj pripadanja društvu čiji su deo, te mogu da mu aktivno i značajno doprinesu.

Kad je u pitanju psihološka prevencija, očigledno je neophodan ozbiljan rad već od ranog školskog uzrasta kako bi se razvijale i podsticale veštine komunikacije, saradnje, tolerancije, empatičnosti, vođenja dijaloga i postavljanja pitanja. Samo jedan primer za ovo jeste da u nemačkim osnovnim školama đak koji nekoga povredi mora da napiše sastav o tome kako se to drugo dete osećalo. Dok su škole prepune matematika i jezika, tek ponegde se naglašava socio-emocionalno učenje ili umetničko izražavanje.

Sve više država uvodi ograničenja u korišćenju društvenih mreža za maloletne osobe, a psihološka istraživanja potvrđuju da to jeste neophodno. Deca najviše eksperimentišu sa “onlajn identitetima”, posebno se onima koje muči visoka socijalna anksioznost ovo čini kao idealno rešenje – dopireš do nekoga, a možeš da sprečiš da bilo ko dopre do tebe – što je prečica do hronične usamljenosti. Mada deluje kako je prerano za procenu mogućih efekata veštačke inteligencije, već ima stručnih tekstova o tome kako bi ona mogla uništiti razvoj kapaciteta za vezanost i peticija koja traži da se njeno korišćenje zabrani mlađima od šesnaest godina.

TAJ MOĆNI, ISKRENI RAZGOVOR

Konačno, očigledno je da savremeno zapadno društvo ima štetne posledice po naš razvoj i emocionalnu dobrobit, pa bi osnovne (kapitalističke) vrednosti poput ambicioznosti, gramzivosti, individualnosti i nemilosrdnosti, trebalo zameniti solidarnošću, podrškom, saosećajnošću i skromnošću.

Ovo deluje, nažalost, potpuno neostvarivo u svetu kojim ne vladaju ni etika ni politika već prebogate korporacije koje su razvile tehnologiju što prati svaki naš izbor ne bi li nas još dublje uvukle u pohlepu i zavisnost od kupovine. Još je posebno teško to ostvariti u Srbiji, gde je sistem vrednosti gotovo potpuno izopačen, a podgrupe i deobe se oduvek brzo stvaraju, pa entuzijazam lako nestaje. Deluje da bi čovek morao da pobegne od otuđenja i usamljenosti života u velikim, bezličnim grupama tako što će se povući u prirodu i odbaciti sve internet konekcije, ali je to, očigledno, samo zamena jednog oblika izolacije drugim. Ma koliko da situacija izgleda nerešivo, uvek se treba podsećati njegovog značaja i nada da će se veći broj slobodnih pojedinaca udružiti da bi rešavali društvene probleme i pobedili sopstvenu usamljenost.

U srži doživljaja usamljenosti nisu samo mentalni bol i pesimizam (“nikad me niko neće prihvatiti ovakvog kakav sam”). Njih prati i doživljaj da se niko drugi na svetu nikad nije osećao na ovaj način usamljeno, niko se nije stideo ovoga čega se ja stidim, moj doživljaj će drugima zauvek ostati stran i nedokučiv. Sve je ovo, naravno, iluzija, pošto svi prepoznajemo sva osećanja, uz mnogo veće sličnosti nego varijacije, svi smo nekad tužni, besni, uplašeni, srećni, pa i usamljeni. I kad uopšte ne deluje tako, neka osoba – čiji je unutrašnji prostor život, igrom slučaja, iskrojio baš prema vašem obliku, a radi u susednoj kancelariji – ili neko ko je pisao muziku ili drame pre dvesta godina, može postati vaš psihoterapeut… Samo ne smete zaboraviti na moć iskrenog razgovora.

Autor je psiholog