Kompanija „3M“, hemijski gigant iz SAD, složila se da plati 450 miliona dolara američkoj državi Nju Džerzi zbog dugogodišnjeg zagađenja okoline „večnim hemikalijama“, kako se popularno zovu organske materije PFAS.
U pitanju je samo jedan u ogromnom nizu sudskih postupaka koji se vode zbog zagađenja ovim hemikalijama. Po aktuelnim procenama, ovakvih postupaka je preko 15.000 širom sveta, piše Klima 101.
Kompanija „3M“ je dostigla nagodbu sa državom Nju Džerzi, koja je inače u SAD najnaprednija po pitanju legislative o hemikalijama PFAS, i time izbegla nadolazeće suđenje u kojem će učestvovati i drugi veliki zagađivači – takođe industrijski džinovi kao što su DuPont i Chemours.
Ovaj dogovor događa se dve godine nakon što se kompanija „3M“ složila da isplati jednu od najvećih šteta u istoriji ekološkog prava – preko 10 milijardi dolara američkim upravama vodovoda zbog kontaminacije voda hemikalijama PFAS.
Ali stručnjaci kažu da su ovi iznosi samo vrh ledenog brega – samo za čišćenje i zaštitu voda od PFAS u SAD potrebno je oko 400 milijardi dolara. Cena koju će hemijski proizvođači platiti zbog zagađenja PFAS može biti veća od cene koju je duvanska industrija platila krajem 20. veka.
Ne zovu se one „večne” hemikalije bez razloga
Razlog leži u prirodi „večnih hemikalija“ – one su dobile taj nadimak zato što su izrazito stabilne. PFAS je skraćenica za per- i polifluoroalkil supstance, i to su veštački napravljene hemikalije zasnovane na vezi između ugljenika i fluora, što je najjača kovalentna veza među svim organskim molekulima.
Ova stabilnost i inertnost učinila je ove hemikalije izrazito popularnim u industrijama širom sveta, od proizvodnje boja i lakova, preko plastike, preparata za čišćenje, različite industrijske opreme… Jedan od poznatijih primera „večne hemikalije“ je politetrafluoroetilen, odnosno teflon.
Međutim, najveći svetski proizvođači su godinama krili još neke važne uvide: da se ove hemikalije lako „kreću” kroz ekosisteme, kao i da neke od njih mogu da imaju štetne efekte po ljudsko zdravlje.
Kako je 2024. godine u autorskom tekstu pisao dr Konstantin Ilijević sa Hemijskog fakulteta u Beogradu:
„Do sada je već dokazano da pojedini molekuli iz ove grupe jedinjenja izazivaju gojaznost kod dece, imaju uticaj na metabolizam holesterola, ometaju imuni sistem u borbi protiv infekcija… Zbog svoje stabilnosti, PFAS putem vetra mogu prelaziti hiljade kilometara, čak i do predela netaknute prirode.“
Ovo znači da nisu zagađena samo mesta gde se PFAS proizvode, i gde nastaje kontaminirani otpad – njih danas ima širom sveta, a detektovane su i na Antarktiku. Istovremeno, mada nisu bukvalno „večne“, njihova stabilnost znači da je njihovo uklanjanje iz okoline, bilo prirodnim putem ili čovečijom rukom, komplikovano i sporo.
„U Srbiji nema značajnije proizvodnje PFAS“, naveo je dr Ilijević u svom članku, „ali zato uvozimo velike količine ovih supstanci koji se javljaju u širokoj lepezi proizvoda iz svakodnevne upotrebe: od plastike i različitih vodootpornih premaza, do odeće, preparata za čišćenje ili gašenje požara“.
Problem je, drugim rečima, gotovo pa nesaglediv, a upravo dogovorena suma, koja je nama nezamislivo velika, samo je jedan deo globalne borbe protiv ovih štetnih jedinjenja. Ta borba će i u najboljim scenarijima trajati decenijama.
