Čemu služe supervizori

Već nekoliko vekova postoji tradicija da se zanati uče od majstora, da se godinama mora šegrtovati. To je bio jedini način da neko postane stolar ili zlatar, a pre nego što su izmišljeni fakulteti za umetnosti, Leonardo je bio deo Verokiove radionice, Rafael Peruđinove, pa čak i krajem devetnaestog veka, Rahmanjinov i Skrjabin odrasli su u kući svog učitelja. U ovome nema ničega neobičnog. U stara vremena ljudi nisu učili iz knjiga ni izbliza koliko iz prakse, pa nije bilo mnogo izbora. A tek su talentovanu decu morali da vode već ostvarenim umetnicima pošto niko drugi ne bi umeo da ih uputi u tajne “umetničkih zanata”.

Samo jedan detalj vezan uz šegrtovanje bila je surovost. Od majstora se zavisilo i on je mogao da manipuliše, ucenjuje i kažnjava. I sam se odlično sećam kako jedan majstor u ulici u kojoj sam odrastao šamara svoje radnike mada nije da toga ponekad nije bilo i u “običnoj” školi. Još je više na severu Evrope bila raširena ta ideja kako decu treba čeličiti, učiti ih napornom radu, kratkom snu, minimumu uživanja i opuštanja, o čemu vam može pričati svako ko je kod Rusa učio balet ili violinu ili koga su “šmirglali” na doktoratu u Nemačkoj.

Sa širenjem univerziteta i broja studenata, različiti oblici mentorskog sistema uvedeni su i u tu sferu. Na kraju krajeva, nauka takođe ima svoje zanatske delove, različite aspekte koje valja da vidite kad ih izvode iskusni, onda ponavljate i sve više napredujete, bilo da je u pitanju izvođenje eksperimenata, držanje predavanja ili, u naše vreme, konkurisanje za fondove. I kad neko stekne reputaciju pravog majstora, mladi ljudi iz celog sveta dolaze da kod njega doktoriraju i uče taj zanat (kakav je slučaj kod nas bio sa Ostrogorskim).

Jedna razvojnopsihološka teorija dodatno je usložnila stvari tvrdeći da mladi ljudi razvijaju životne snove i na izlasku iz adolescencije počinju da se bore za njihovo ostvarenje, gde bi mentori trebalo da imaju dodatne uloge kao otelovljenja ostvarenih snova i njihovi čuvari dok studenti sazrevaju i nalaze svoja mesta u društvu odraslih. Odjednom, imate devetnaest godina i neko iz čijeg udžbenika učite oslovljava vas sa “koleginice i kolege”. Grubost šegrtovanja sada smenjuju emotivni i moralni zadaci, poistovećenje i briga za budućnost.

S psihoterapijskim supervizijama se počelo zato što je moralo, i to se počelo prilično kasno i na sasvim neujednačene načine. Čitava prva generacija, imena svima poznata – Frojd, Jung, Ferenczi, Adler, Rank, niko od njih nikad nije superviziran. Iz prepiski možete videti da oni sve vreme ogovaraju svoje pacijente, a cela obuka je u tome da prođu ličnu analizu (po savremenim standardima, zabrinjavajuće kratku) i niko ne dobija sistematsku pomoć za usavršavanje kliničkog rada. Ista je, naravno, situacija bila i sa svim osnivačima drugih psihoterapijskih škola, pošto su i oni mogli da se oslone samo na svoju harizmatičnost.

Obavezne supervizije uvedene su nedugo nakon početka Prvog svetskog rata. Forma i sadržaj su im se menjali, a ni danas nemamo konsenzus u vezi s tim kako bi trebalo da se odvijaju. U psihoanalitičkom svetu, Evropljani imaju po dve, Amerikanci po tri višegodišnje supervizije, Nemci po jednu supervizijsku nakon svake četvrte terapijske seanse. U svim ovim slučajevima govorimo o stotinama supervizijskih sastanaka, tokom kojih se obično diskutuje o detaljima brižljivo, mada po sećanju, zapisanih dijaloga. U nekim drugim modalitetima, seanse se snimaju, izvode ispred jednosmernog ogledala ili, u nekim oblicima grupne terapije, u prisustvu supervizora.

PEČURKE POSLE KIŠE, MOGUĆE I OTROVNE

Veliki savremeni problem jeste porast popularnosti psihoterapije kao profesije, posebno od početka prvog lokdauna. Širom sveta neverovatan broj ljudi traži psihoterapijsku pomoć, a jednako neverovatan broj ljudi želi da studira psihoterapiju i pretvori je u svoju profesiju. Kao i u svim sličnim situacijama, nagli rast vodi začepljenju na mestima gde infrastruktura nije bila adekvatno razvijena. U Berlinu je to, u ovom trenutku, broj mesta za obavljanje prakse u psihijatrijskim bolnicama i broj trening analitičara i supervizora, zbog čega se formiraju liste čekanja i usporava razvoj budućih terapeuta.

Situacija je slična i u Srbiji osim što je regulativa neuporedivo nejasnija – nema zakona o psihoterapijskoj delatnosti, ne zna se kako neko postaje supervizor ili kako se otvaraju psihoterapijske škole (društva, instituti). S obzirom na visoku potražnju na tržištu, snagu pohlepe i neuređenost regulative, trebalo bi očekivati da supervizori niču kao pečurke posle kiše, nisu pripremljeni za taj posao i dobijaju novac i/ili narcističke gratifikacije od početnika koji neće moći na adekvatan način da se pripreme za izuzetno odgovoran posao, a koji se često ne usuđuju da postave bilo kakvo pitanje ili ne znaju šta bi pitali o kompetencijama svojih supervizora.

Oslikao sam situaciju vrlo mračno zato što je osnovna dužnost supervizora da prenese moralne standarde ovog vrlo izazovnog poziva kroz lični primer. Supervizija nije samo proces učenja ili usvajanja terapijskih tehnika, već na prvom mestu poistovećenje s vrednostima, ulogom i ličnošću psihoterapeuta kako ih oličava vaš supervizor. Zato je opasno da vidite kako je sve to biznis ili jedini način da se dobije društveni ugled i moć, da on govori o pacijentima s nipodaštavanjem i prezirom, da vređa i omalovažava buduće kolege…

SLOŽENI POSAO PRAVOG SUPERVIZORA

Tek supervizija uobličava terapijski stav i pokazuje nekome ko ulazi u profesiju kako zapravo treba da se odnosi prema ljudima koji pate i traže pomoć. Kako koristiti empatiju i drugome preneti to što ste na osnovu nje zaključili – sve je to, u najboljem slučaju, čista teorija, dok dobar supervizor ne počne sistematski da vam ukazuje na to kako da to postignete u svom svakodnevnom radu i daje primer za to. I sve ostalo o čemu je neko mnogo čitao – smisao snova, otpor, transfer, kako organizovati svoju praksu, urediti prostor – postaje živo tek nakon sto se izrazgovarate s nekim ko je kroz te dileme prošao bezbroj puta.

Iskusan supervizor mora da vas zaštiti od onoga što je za početnika preveliki izazov i uputi vas u to kako da takve situacije sami prepoznajete. Takođe, na opštem nivou, on mora da vas uputi u to kako bi psihoterapeut trebalo, posebno dugoročno, da brine o sebi i sopstvenom mentalnom zdravlju, da bi uopšte mogao bilo kome da pomogne. Ovo je izuzetno važno, zato što mnogi terapeuti, posebno mladi, imaju jaku želju da pomažu, automatski stavljaju sebe na poslednje mesto i lako poveruju da su tokom edukacija uradili za sebe sve što je neophodno i da sada imaju imunitet na emocionalne probleme.

Ovo može da uključuje i aktivne krize i sumnje u smisao profesije ili sopstvenu adekvatnost za bavljenje njome. Supervizor mora da prenese doživljaj uživanja u bavljenju psihoterapijom uprkos izazovima, te ponovljeno iskustvo da ona uistinu pomaže ljudima koji pate od emocionalnih problema. S druge strane, supervizor ima i obavezu da nedvosmisleno ukaže na to da neko uistinu ne ispunjava uslove – moralne, intelektualne, motivacione – za to da postane psihoterapeut, a po potrebi da to argumentuje u pisanom izveštaju i/ili da sve kaže u lice.

Mada to nije popularno, supervizori moraju – poput trenera ili korepetitora – da paze na to da neko usvoji i primenjuje sve osnovne veštine i pravila koji psihoterapiju čine mogućom – tečan početak i završetak seansi, obavezno persiranje, odgovaranje na poruke između seansi, pravila onlajn seansi… Takođe je presudno da supervizor prenese radoznalost za to da bi baš sve moglo da bude izraz nesvesnog (mada ništa ne mora da bude) i da bi svaki san, pogreška, zakašnjenje ili zaboravljanje mogli nositi dublje značenje ili više njih. Istovremeno, supervizor pomaže da postanemo otvoreniji za sve što se tokom seansi dešava u nama – maštanja, umor, brige, sećanja – i uči nas kako da se s time suočimo smireno i sagledamo ga kao deo celine terapijskog procesa.

Budući iskusan psihoterapeut, supervizor bi trebalo da je u stanju da, makar do izvesne mere, predvidi razvoj budućeg terapeuta: šta će kome biti teško, najinspirativnije, specijalnost… Zbog toga podrška nekada mora biti pružena i za ono što neko u datom trenutku još ne prepoznaje kao problematično ili kao svoj talenat.

DODATNA PERSPEKTIVA

U ranim fazama psihoanalize, eksperimentisano je s tim da prvi supervizor obavezno bude lični analitičar, pošto on najbolje poznaje nesvesno kandidata. Danas su te uloge strogo razdvojene i supervizija, uprkos podršci i brizi za razvoj, ne sme da se pretvori u terapiju.

Pošto supervizija mora da ohrabruje samostalnost i hrabrost budućih terapeuta, vrlo je važno da oni ne strahuju od izveštaja supervizora, da se ne osećaju ucenjeno i zastrašeno, te da im bude jasno kome se i kako mogu žaliti. Nasuprot tome, mora biti jasno da ne može svako ko je počeo psihoterapijsku edukaciju i da je završi, odnosno da mora biti očigledan trud da se uz pomoć supervizije napreduje.

Mnogi važni psihoterapeuti išli su na povremene, pa i redovne, supervizije sve do kraja radnog veka. Jer poenta nije u tome da vas neko kontroliše koliko u dodatnoj perspektivi, distanciranosti od vaše pozicije, alternativnim pristupima, koji su, makar ponekad, neophodni svima. I zbog čega bi supervizijsku delatnost trebalo shvatiti izuzetno ozbiljno i sa mnogo odgovornosti. Ako ništa drugo, ono prema svim nečijim budućim pacijentima.

Autor je psiholog

Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.