Autentičnost, koja se uvek iznova osvaja

Ljudi tokom većeg dela istorije civilizacije uopšte nisu mislili o autentičnosti. Sve do pre nekoliko vekova varijacije su bile izrazito male, a prostor za istraživanje i lični razvoj gotovo nepostojeći. Ukupno su, na primer, postojale četiri profesije, nije bilo adolescencije, brakovi su većinom bili izuzetno rani i ugovoreni, ljudi su se bavili ozbiljnim problemima poput kuge ili gladi…

Mada je sam termin poreklom iz starogrčkog – gde je označavao nezavisnu osobu, zločinca i gospodara, kao i originalno ili glavno – zainteresovanost za ono što je posebno, izvorno, odupire se uticajima, samosvojno je i odbija konformizam stigla je kasno. Tek je veliki deo devetnaestog veka bio posvećen istraživanju ovih fenomena, kako u umetnosti, tako i u filozofiji i (novonastaloj) nauci. I uočljivo je da su se svi ti autori trudili da imaju prepoznatljiv, osebujan stil i pobegnu od svakog traga uticaja, gde je najčudniji primer Frojd (pomislili biste da će on znati), koji je proveo decenije lažući da nije čitao Ničea, da ga niko nije podržavao, da je on otkrio nesvesno i da psihoanaliza pripada njemu…

NJENO VISOČANSTVO – SPOLJAŠNJOST

Mi sada živimo na način koji deluje kao da smo zatvorili krug. Zahvaljujući televiziji i društvenim mrežama postali smo društvo bezbrojnih kopija nametnutih obrazaca. Modni trendovi, filmski hitovi, politička uverenja, načini ispoljavanja osećanja i oblikovanja identiteta – sve je to, posebno u mladim generacijama, mnogo više istovetno nego originalno.

Uspeli su da nas ubede da naša autentičnost zavisi od toga kako izgledamo, šta konzumiramo, na koga ličimo, kome smo slični… A vrhunac ironije nalazi se u tome što je sve to, kao i čitava koncepcija odnosa s javnošću, poteklo od Frojdovog nećaka, koji je samostalno došao na ideju da teoriju o nesvesnom iskoristi kako bi uticao na ljude i zaradio novac.

Još pre trideset godina, vrlo uticajna je postala teorija o tome da su ličnosti savremenih ljudi u ogromnoj meri zasićene površnim, mnogobrojnim kontaktima i bezbrojnim medijskim sadržajima, da više ne znamo ko smo jer su u nas utisnuti sportisti, političari, muzičari, glumci, rezultati, prognoze… A sve je to bilo pre masovnog širenja interneta, ”pametnih” telefona i društvenih mreža, koji su do neslućenih visina podigli pogubno neprekidno obraćanje pažnje na spoljašnjost – izgled, lepotu, mišiće, odeću, sve ono na čemu bi nam neko mogao zavideti… Kada tako odrastete, unutrašnji život i autentičnost teško da uopšte mogu da uđu na vašu listu prioriteta.

ZNATE LI ŠTA OSEĆATE?

To su društveni uticaji i oni su nesumnjivo izuzetno važni. Ali koji psihički faktori igraju ulogu u ovom procesu? Da počnem od uverenja određenog broja autora da u nama postoji intenzivna unutrašnja (mnogi misle – urođena) potreba za tim da postanemo autentični ili makar što autentičniji, odnosno da se osećamo sputano, neispunjeno i nesrećno sve dok tu potrebu ne ostvarimo.

Korak dalje idu oni autori koji tvrde da mi tu autentičnost nosimo u sebi, kao deo strukture ličnosti s kojom se rađamo, te da je samo važno da je otkrijemo. Niko, međutim, nije obećao da bi to otkrivanje sebe trebalo da bude lako i da ga je moguće obaviti brzo. Jung, onako posvećen tumačenju snova, upotrebi vođenih fantazija, automatskog pisanja, mandala, vidi ga kao proces koji bi mogao da traje decenijama. Humanistička psihologija, danas nepravedno zapostavljena, u centar svojih interesovanja bila je postavila motivaciju da se aktualizuje ono najizazovnije što svako od nas nosi u sebi. Najkontroverzniji od svih, britanski psihoanalitičar i antipsihijatar Ronald Leng, tvrdio je da put do sebe nužno vodi kroz ludilo, koje je on video kao radikalno odbacivanje preuzetih obrazaca, usled kojeg vas, makar jedno vreme, niko ne razume.

Do izvesne mere, psihoterapija se često bavi pitanjima autentičnosti. Neki ljudi dolaze zbog tog problema, a skoro svi ga otkriju barem jednom u toku tretmana. Na primer, mnogi ljudi rade poslove koji su im dosadni ali donose sigurnost, da bi se tek posle mnogo godina (ili čak decenija) usudili na rizik. Isto može biti i sa brakovima (šifra: Riba zvana Vanda), političkim ili verskim ubeđenjima, pripadnošću porodici, seksualnom orijentacijom…

A ne mora ništa da bude tako dramatično, već se čovek samo susretne s tim da ne ume da kaže šta on tačno želi, oseća, misli, veruje… I svaki sekund potrage otkriva mu koliko zapravo ne poznaje sebe i ne zna ko je (ili šta je u njemu autentično).

GUBLJENJE SEBE NA TUĐEM LICU

Očigledno je da ovde postoji ozbiljan problem. Ako je, naime, nešto već u nama i samo ga treba otkriti, zašto bi to otkrivanje bilo tako komplikovano? U odgovoru na ovo pitanje slažu se sve važne discipline. Drevni mudrac znao je da sebe otkrivamo kroz dijalog s prijateljem, kao što je i psihoanalitičar-pedijatar jasno video kako beba mora da otkrije svoja osećanja na licu majke. Nikakav solipsizam nije uistinu moguć i, da bi mogao da izgradi sliku o tome ko je i šta želi, odrasli mora da vidi po čemu je sličan bliskim sagovornicima i/ili različit od njih.

Razvojna dimenzija je još dramatičnija. Šta god bi mogla biti ta srž ličnosti s kojom neki veruju da se rađamo, mi na početku života ne možemo u sebi da prepoznamo ama baš ništa osim bazične dimenzije prijatno-neprijatno. Glad, hladnoća, pospanost, a potom strah, bes i ponos – sve mora neko drugi da prepozna u nama, protumači nam i nauči nas kako da to i sami počnemo u sebi i drugima da razaznajemo.

Isti princip primenjuje se i na spoljni svet: kada se beba pita da li je osoba koja prilazi opasna, ona gleda u majčino lice; kada, u čuvenom eksperimentu, beba treba da puzi preko staklenog stola, ona se na to usuđuje samo ako majčino lice pokazuje da opasnosti nema. Vešti roditelji koriste to što su svom detetu referentna tačka da bi ostvarili neke od svojih ciljeva. Na primer, pošto su svi roditelji opsednuti time da bi deca morala da jedu brokoli, a ona, prirodno, mrze njegov ukus, roditelji znaju da je neophodno da glume kako je on magično ukusan i deca će ga samo zbog toga prihvatiti, pa možda i zavoleti. Pa sad probajte da zamislite koliko takvih ”brokolija” svako od nas nosi u sebi i koliko oni ometaju prepoznavanje toga šta mi sami nalazimo za ukusno. I isto primenite na škole, ideologije, crkve, vršnjačke grupe i sve one milione ljudi čiji je posao da vas ubede u to kako ste celog života iz dubine duše sanjali baš o tome da kupite njihovu kremu za lice.

OPTUŽBA SE MORA RIZIKOVATI

A to su bili obični roditelji. Možda bistri ili iskusni, ali bez loših namera i mentalnih poremećaja. U disfunkcionalnim porodicama, problemi i posledice mnogo su gori i dugoročniji. Deci se često zabranjuje, naređuje, preti, pa ona mogu da izgube smelost neophodnu za istraživanje. Široko je poznata situacija u kojoj roditelj nameće detetu sopstvene neostvarene ambicije (samo jedan primer je Sjaj, film o dečaku koga slomi očevo insistiranje na tome da dečak svira Treći koncert Rahmanjinova). Dan-danas, širom sveta, postoje ugovoreni brakovi, porodične firme, tradicije, amanet, kletve – sve s ciljem da se neko onemogući da upozna sebe ili da se makar ne usudi da postupi u skladu s onim što je upoznao.

Američka naučnica Dženifer Frejd (Freyd) potvrdila je da struktura najmalignijih manipulacija ove vrste izgleda tačno onako kako su je kliničari opisivali. Ispostavilo se da roditelj počinje negiranjem (”Nikad to nisam rekao/uradio”), što već dovodi um deteta u stanje zbunjenosti i sumnje u sebe. Zatim sledi napad (”Kako te nije sramota da mi to kažeš”), zbog kojeg dete počne da oseća krivicu, kaje se i ”odustaje od sebe”. Konačno, roditelj zamenjuje uloge i predstavlja sebe kao žrtvu (”Sve sam ti dao, a ti bi i džigericu da mi pojedeš”), što dete parališe i onemogućava mu bilo kakvu samostalnost.

Ovaj sistem manipulacija – na engleskom nazvan DARVO, što je akronim od Deny, Attack, Reverse Victim and Offender – primenjuje se i u mnogim situacijama u životima odraslih, u brakovima, radnim organizacijama, a prečestom upotrebom potpuno je zatrovao srpsku političku scenu. U svim tim situacijama, njegov osnovni efekat jeste da druga osoba ili čitava grupa ostanu pasivni, potčinjeni, zavisni od manipulatora. Njihova autentičnost više im i ne pada na pamet, njihova jedina briga postaje da ne budu ponovo optuženi. Optužba se, međutim, mora rizikovati, pošto autentičnost znači da nekada ne znate šta je sledeće što ćete osetiti i izraziti, odnosno da nećete skrivati sećanja koja se drugima ne dopadaju ili nisu socijalno poželjna.

Psihoanaliza ukazuje na još dva problema s autentičnošću. Prvo, pošto najvećeg dela sebe nismo svesni, kako znati šta bi trebalo da predstavlja autentičan izraz, a šta je samo još jedan sloj samozavaravanja. I, drugo, velika je zabluda da autentičnost traje mnogo duže od trenutka, da je moguće pretvoriti je u osobinu, trajno svojstvo ličnosti, da ne moramo stalno da je iznova osvajamo. Zapravo, nema sigurnijeg načina da je izgubite nego što je pomisao: ”Sad sam baš autentičan.”

Pred autentičnošću, dakle, stoje brojne prepreke, one koje potiču iz velikih socijalnih sistema i one koje nam postavljaju najbliže osobe u životu. Ipak, ona nije nemoguća. A putokaz je sasvim jasan: što sličnije dečjoj igri, bez ambicija i smisla, uz gubitak osećaja za vreme i uz samozaborav.

Autor je psiholog

Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.