Šoferska je tuga pregolema

Pandur zaustavlja neki auto zbog prekoračenja brzine. Molim vas isprave, kaže strogo. Pa, nema potrebe, ulaguje se vozač dok njegova žena spremno vadi kesicu kafe i počinje: Pa, zar nas ne prepoznajete, buć-buć kafica, džezvica…

Ne, nije vic (a nije ni smešno, mada glumci na kraju prasnu u nemotivisani smeh), već TV spot koji mesecima gledamo. I ne reagujemo. Jer, i zašto bismo? Zašto bi iko reagovao na reklamu u kojoj saobraćajac servilno oprašta kaznu čim na zadnjem sedištu prepozna glumca kojeg, potpuno opčinjen, oslovljava sa „gospodine Tihi“ jer ga u svojoj glavi primitivno poistovećuje sa likom iz serije? Ponavljam, nije vic o panduru i plavuši. Štaviše, nije ni reklama, ili bar nije samo reklama jer na kraju spota saznajemo da je to deo akcije „Smanjite brzinu“ koju sprovodi MUP. Tim gore. Jer, jedno je kad u običnoj reklami za kafu prikažete saobraćajnu policiju na nedoličan način, a sasvim drugo kad to uradite u reklami koju podržava i samo Ministarstvo unutrašnjih poslova. Ili Ministarstvo ima neviđen smisao za humor, posebno za šalu na svoj račun, u šta treba opravdano sumnjati dok se ne dokaže suprotno, ili, u šta ne treba uopšte sumnjati – niko u Ministarstvu nije ukapirao da se ovaj spot podsmeva policiji. Mislim, to što je ministar impresioniran majicama sa pijetetom, ne znači i da je u redu prikazati saobraćajce kao priproste ljude impresionirane javnim ličnostima. Osim ako nije priča o tome da riba smrdi od glave, pa što ne bi i rep oprostio mandatnu kaznu za sitniji prekršaj? Naročito kad znamo da on (rep) oprašta glumcima van svake sumnje, što se ne bi moglo reći i za… Al’ ne vucite me za jezik ako vam je stalo da se i dalje dopisujemo.

No, vratimo se spotu. Osim što motorno vozilo ne liči na sebe (kao ni „Prle“) jer je u jednom kadru kupe, a u drugom karavan, i što je policijski auto bahato parkiran u suprotnoj traci, sporna je i poruka koju nam ovaj spot šalje. Ako je naravoučenije trebalo da bude da smanjimo brzinu, umesto što kačimo CD na retrovizor (naivniji bese i kasete) u nadi da ćemo time omesti radar i proći nekažnjeno (kazne u obliku udesa i smrtnog ishoda se, ovako ludi, ionako ne plašimo), postavlja se pitanje – ko je, zaboga, smislio da bi se taj efekat mogao postići baš ovakvim spotom? Spotom iz kojeg smo naravoučili samo to da se zakon ne odnosi na sve podjednako. Ta nemojte kaz’ti! Kao da to ne saznajemo svakog dana, nego su morali da nam i reklamom za kafu gurnu prst u oko. Kao da se nismo dovoljno nagledali onih jednakijih pred zakonom. A kad ministar pravde može da puši pred kamerama i to u javnim prostorijama, što je zakonom zabranjeno, ili da za TV izjavi da generalu nije pametno da priča kako je nedobrovoljno otišao u Hag jer onda država neće moći da mu pruži beneficije (je l’ navođenje na lažni iskaz beše krivično delo?), i kad stranački portparol može da avanzuje u Vladu posle neprimerenih (i kažnjivih) optužbi, i kad pop može da za pedofiliju dobije prekomandu umesto zatvor… licemerno je da se čudimo kad klinac izbode nožem onog čiji mu se mobilni sviđa ili čiji mu se navijački šal ne sviđa. A još je gluplje da se iznenadimo što, kad nas, anonimuse, zaustavi saobraćajac, možemo samo da ga duvamo. Balon, naravno.