Rat za mir

Jeste li uspeli da na RTS-u odgledate onu reklamu za crkvu? Doduše,

nije bila u bloku reklama i nije trajala trideset sekundi, ali je zato po svemu ostalom podsećala na TV spot. Slika, rad kamere, montaža – gotovo emtivijevski, kako i treba kad su vam mladi ciljna grupa. Mladi su i u spotu – živahno svedoče o prednostima proizvoda koji se u ovom slučaju zove Srpska pravoslavna crkva. I, mada ekran nije bio podeljen na dva dela kako to obično rade kad nam pokazuju kako i koliko može da opere ili upije taj i taj proizvod, i u ovoj reklami je dokazivano da „u poređenju sa običnim proizvodima“ od crkve dobijate mnogo više. „Obični proizvodi“ su, kako i dolikuje, ostali anonimni, ali ipak prepoznatljivi u pežorativnim nazivima kao što su „nenarodne organizacije, razne dekontaminacije, tolerancije“… E, ovde ćemo malo da zastanemo. (Ko puši može slobodno da zapali jednu.) Otkud u reklamnoj kampanji za crkvu ova deterdžent taktika? Ako ćemo marketinški, pogrešno je jer je u suprotnosti sa osnovnim atributima proizvoda. Kad jedan deterdžent sve druge proglasi automatski lošijim od sebe – to nije u suprotnosti sa njegovim osnovnim atributima jer suština tog proizvoda nije u njegovim moralnim, već – hemijskim svojstvima. Iz istog razloga te reklame i ne pokušavaju da nas ubede da je pranje nekim praškom vrlina i visoko moralan čin. I obrnuto, ako su vrlina i moral osnovna svojstva vašeg proizvoda, onda je pogrešno promovisati se zlonamernim omalovažavanjem svih ostalih, u ovom slučaju nevladinih organizacija. Osim ako se ne dogovorimo da su zlonamernost i omalovažavanje postali vrline ili barem vrlo moralan način da se vrlina promoviše. Ali, šta ćemo ako se neko to već dogovorio u naše ime samo nas nije obavestio (ili se mi pravimo blesavi)? Šta ako ovo nije bila loša reklama za dobar proizvod, već reklama koja sasvim odgovara proizvodu, a bogami i potrošačima, šta ćemo onda da radimo? Da se priklonimo vladajućoj većini ili da i dalje ostajemo zbunjeni (i molimo Boga da ne naletimo na ludog)?

Može li se promovisati proizvod, ideja, čovek, a da se odmah ne prekrši deset što božijih, što zakonskih odredbi? Ili nema uspeha bez agresije, mir se postiže ratom, demokratija se uteruje silom…? Moraju li neke čokoladne bananice „Banat“ za sebe da kažu „jedina prava“ kad svi već godinama jedemo one druge, jedine, „Štarkove“? Mora li nešto što je po sastavu nektar ili sirup da se reklamira kao ceđeno voće? (Zakon kaže da ne sme!) Mora li da bude „najvredniji čep na svetu„? (Ako nisu proverili, onda lažu, ako ne lažu, to je zato što „na svetu“ ne smete mamiti potrošače nesrazmerno velikim nagradama!) Može li se uopšte biti skroman i pristojan, a ipak uspeti? Pri tom ne mislim na onu lažnu skromnost, na ono kad ljudi za sebe kažu ili napišu „moja malenkost“ (da je u njihovom rečniku „malenkost“ nešto od malog značaja koristili bi taj termin za neistomišljenike, a ne za sebe), ili kad nam se RTS izvini zbog smetnji koje izaziva dotrajala oprema (ma jok, nije to reklama za pretplatu). Mislim, na primer, na jednu stranu reklamu za pivo. Stotine muškaraca, u smeđim i žutim togama, trče preko polja. Karmina Burana tutnji, i dok smeđi formiraju siluetu čoveka, a žuti pivo koje on ispija, svi uglas pevaju: „Ovo je velika reklama, ovo je ogromna reklama, ovo je tako prokleto ogromna reklama da bi joj bolje bilo da prodaje pivo, inače smo nadrljali.“