Para na paru ide

Jeste li primetili onaj spot koji počinje sa „Poznato je da su žene darežljive“? Ne, nije reč ni o kakvom bezobrazluku, već o reklami za uloške. Mlada, zaposlena žena velikodušno daje dvema koleginicama po uložak, jedan čak greškom ponudi i kolegi „jer sada možete biti još darežljivije“, kaže nam spikerka, „zato što je pakovanje uložaka pojeftinilo“. Dobro, ne kaže baš da je pojeftinilo, jer to nije marketinški, nego da je dvadeset ili koliko već odsto gratis. Čekajte, šta bi bilo da nisu pojeftinili? Glavna junakinja bi se nećkala da pomogne? Kao, znam da ti očajnički treba jedan i jeste da ih imam, ali neću da ti dam!? Da bi i muškarci razumeli o čemu se ovde radi – to vam je kao da strasnom pušaču ne dozvolite da se posluži vašim upaljačem ili kao da komšiji odbijete da pogurate auto, samo još mnogo, mnogo gore od toga. Jer je i nevolja zbog koje se žene obraćaju za uslugu mnogo veća i u datim okolnostima teže rešiva od cigarete ili auta koje neko ne može da upali. Pa ko se onda dosetio da nam pojeftinjenje uložaka izreklamira baš ovakvim spotom? Neki stranac, bez sumnje. I mada nam reklame ovog proizvođača uglavnom stižu iz Rumunije, za ovu konkretnu rekla bih da je stigla iz nekog još uređenijeg i još bogatijeg sveta. Onog sveta koji po kafanama plaća svako svoj račun (pa makar popio i samo kiselu vodu), onog sveta koji goste ne prima u kuću već u kafić, a ako ih i primi ponudiće ih onim što ima, ali neće trčati u radnju niti im praviti gibanicu. Onog sveta kojem smo se smejali što u hotelskim restoranima traži da mu nepopijeno vino sačuvaju za sutrašnji ručak, pa još obeleži olovkom koliko je ostalo (kao da uvređeni kelner ne može da dospe vodu ili makar pljune u flašu tek da izrazi svoj stav prema takvim gostima). Onog sveta kojem je cena od deset evro centi, koliko vas košta jedan uložak, dovoljno ozbiljna svota da bi opravdala činjenje ili nečinjenje usluge koleginici u nevolji.

Srećom, ima i suprotnih primera. Naročito kad taj svet dođe kod nas. Recimo ovi koji su kupili Apatinsku pivaru. Ne da troše, nego za boga ne znaju. Već mesecima gotovo da nema reklamnog bloka koji ne počinje onim „planinarskim“ spotom. A kad znate da je najskuplje biti prvi u bloku, pa pomnožite sa brojem emitovanja i televizija, toliko ulaganje u reklamu ne bi se isplatilo ni na mnogo većem tržištu notornih pivopija. Gore pomenuti proizvođač uložaka, na primer, troši deset puta manje i to kad hoće da nam izreklamira potpuno nov, nepoznat proizvod. Ljudi izračunaju tačno u paru koliko im emitovanja garantuje da ih vide i upamte oni kojima je spot namenjen. Kako je onda moguće da tu računicu ne zna i InterBru? Hmh, ili je zna, ali radi nešto drugo?

Lepo vidim, posle će da ispadne da smo ih mi iskvarili. A da smo troškadžije – jesmo. A što pa da šparamo? Kao da ćemo biti bogatiji ako pazimo na svaku utrošenu paru? Nećemo, kao što nećemo biti ni siromašniji ako spiskamo dva uloška na bližnjeg. Uostalom, nismo mi siromašni zato što ne umemo da trošimo. Naprotiv, mi smo umetnici – potreban je virtuoz da bi se potrošile pare koje nemate. I da vas pri tom niko ne uhvati u nemaštini. Ni rođena deca, ni kumovi koji banu na večeru, ni razredna kad traži pare za ekskurziju, ni jesenja rasprodaja, ni kompanija u kojoj ste se tek zaposlili, a koja ima „pravila odevanja“, tzv. dress code koji ćete lako da ispunite čim padnete u dužničko ropstvo… Na sve to samo nam je još ova zima falila.