Mraketing

Da li ste otpratili sve zakone koje je Skupština usvajala u poslednje vreme? Niste? Samo vi dremajte na času, mislite da ste poslanici pa će neko da vas plaća za dremanje? Znam, znam, i ja bih volela da se jednog dana samo probudim u pravnoj državi, ali ne ide to tako. Moramo svi da držimo širom otvorene oči. U suprotnom će nam promaći neka nova nagrada koju nam neko ministarstvo može ponuditi za prilježan rad cinkaroša. Štaviše, najbolji od nas, oni koji uče unapred, mogli bi baš da počnu sa cinkarenjem i pre nego što nam ponude nagradu.

Evo, uzmimo zakon kojim se reguliše odgovornost za javnu reč. Ako uvredite nekog političara, to bi bilo krivično delo. Ako političar uvredi vas, to bi bilo – nikom ništa. Što je velika šteta jer bi, da je stvar obrnuta, bilo mnogo više materijala za cinkarenje. To zna i država, pa zato nije ni predvidela takvo krivično delo, a još manje nagradu za prijavljivanje istog jer zna da bismo odmah probili sve budžete – kad bismo počeli da cinkarimo političare, nema te donacije koja bi pokrila troškove za nagrade. Mada bi mnogi od nas, ruku na srce, cinkarili bez ikakve nagrade. Pa, ako nas se sete za dan bezbednosti, sete…

U novom zakonu, nažalost, ne postoji ni stavka „kad političar vređa drugog političara“. Jer je to i dalje – politički marketing, a ne krivično delo, bez obzira na posledice. Eto, na primer, Toma Nikolić, koji je neposredno pred atentat na javnom skupu izvikivao „poručite Đinđiću da je i Tita pred smrt bolela noga“, nije prekršio nikakav zakon. Kao ni sada kad je, podjednako javno, poručio da bi ubio Dinkića samo da mu se pojavio na nišanu. Sve je to i dalje samo politički marketing (kao i uzrečica da radikali imaju trećinu biračkog tela, a imaju trećinu „izašlih“ birača, dakle – devetinu!). Ali, ne radujte se prerano, taj alibi važi samo ukoliko ste političar. Ako niste, kao što niste, ni ne pokušavajte da se tako odbranite pred sudom. Sve dok ne osnujete svoju političku partiju. Ili versku zajednicu, što je takođe dobra zaobilaznica zakona. Verske zajednice, naime, ne moraju da izdaju fiskalne račune, kao što ne moraju ni da primaju honorare preko autorskih ugovora. Jes’ da bi bilo neobično videti fiskalnu kasu kako visi na mantiji, al’ ko velim, zakon je zakon. Naročito pošto crkva „mora za sve da se pita“. Mislim, ako već postaje integralni deo države, ne bi trebalo da bude mimo zakona, zar ne? Bilo da je u pitanju pedofilija ili plaćanje poreza, svejedno. Jer, kakav je to primer nama građanima? Ako politika, crkva, vojska i ko sve još ne stalno sebe izuzimaju od zakona, ko nam ostaje da odgovara za razna nedela? Mi? Opet mi!? Po običaju – mi!? Po navici – mi!?

I to su baš sad našli da nam kažu? Kao da mart već ne obiluje datumima za sekiraciju? A uskoro će i godišnjica bombardovanja. Tek da nas i ona podseti gde smo bili i šta smo radili. Mi bez alibija, bez stranke, crkve, vojske… Za one druge, odgovornije, ne brinem. Ako su nešto i radili, činili su to zbog nas. Koji smo se, po običaju, pokazali kao nezahvalnici, pa bismo još i da im se sudi. Barem pred sudom javnosti, ako nemamo dokaza za one druge sudove. Tek da nam malo lakne, kad se već ovo proleće toliko nećka. Ni njemu nismo dobri.