Međuvreme

Milioneri

Prema do sada podnetim prijavama o imovini čija vrednost premašuje 20 miliona dinara, u Srbiji postoji oko 200 bogataša, prenose „Večernje novosti“ podatak iz Poreske uprave. Ranije ove godine pokrenuta, akcija Ministarstva finansija bila je gromoglasno najavljena i sam ministar Božidar Đelić je među prvima prijavio svoj imetak čime je lično pokazao kako se te stvari rade. Tada je pomenut broj od oko 40.000 „milionera“ u Srbiji, odnosno građana čiji imetak premašuje vrednost od 20 miliona dinara. Oni koji imovinu ne prijave do 31. oktobra mogu da računaju na poresku policiju i naplatu poreza u visini od 20 odsto. Tako kažu propisi, a u Poreskoj upravi kažu da to što je ovaj broj ljudi do sada prijavio imetak ne znači mnogo, jer naši ljudi vole da stvari obavljaju u poslednjem trenutku, pa se očekuje da do isteka roka stigne još više desetina hiljada prijava. Ideja je bila dobra i uobičajena je u uređenim državama, ali to očevidno u Srbiji ne ide lako. Ispašće da ovde i nema previše građana čija imovina premašuje sumu od oko 300.000 evra, a obuhvata nekretnine u zemlji i inostranstvu, bankovne račune, akcije i pokretna dobra.

Upravnik

Odlukom ministra pravde Vladana Batića smenjen je sa mesta upravnika Okružnog zatvora u Leskovcu Zoran Jović, a na njegovo mesto postavljen je Zoran Perišić. Pretpostavlja se da su uzroci smene česti sukobi u zatvoru između upravnika Jovića i zatvorskih čuvara koji su, navodno, zamerali upravniku što mu pojedini zatvorenici zidaju kuću. Opet, nedavno je iz zatvora pobegao Cobi Grobar, lokalni kriminalac uhapšen u akciji Sablja, pošto mu je upravnik odredio status slobodnjaka. Grobar je vraćen u zatvor posle jednomesečne policijske potere. Na mesto upravnika doveden je čovek blizak Batićevom DHSS-u, po zanimanju trgovac, odnosno vlasnik jedne parfimerije u Leskovcu. Za njega se navodi da ranije nije radio u pravosuđu, ali je – reklo bi se – čovek od poverenja ministra pravde. Još nema zvaničnog saopštenja ni sa jedne strane, a smenjeni Jović je samo izjavio da će progovoriti kada za to dođe vreme.

Kvadratura

Romska porodica Demirović–Tahir, Marina i njihovih šestoro dece, od kojih najmlađe ima samo pet meseci – protekla tri meseca živela je na ulici, ispred prostorije u kojoj su nekad stanovali. Krajem jula oni su izbačeni iz kućerka-vešernice koja je u vlasništvu stanara zgrade. Tu su živeli proteklih jedanaest godina. U beogradskoj opštini Stari grad obećan im je smeštaj čim bude raspoloživih stanova za socijalno ugrožene građane. U poslednjem trenutku, pre prvog snega, dobili su stan od 21 kvadrata u Ulici cara Dušana. Nebojša Bakarec, predsednik Izvršnog odbora SO Stari grad, kaže da je u ovom slučaju napravljen presedan jer opština nema nikakvu pravnu obavezu prema Demirovićima, ali da su to učinili kako šestoro dece – i sedmo na putu – ne bi provelo zimu na ulici. Međutim, sutradan po donošenju odluke o dodeli Marina je odbila da potpiše opštinsko rešenje sa obrazloženjem da je stan – mali. Ona tvrdi i da je 1995. godine dobila obećanje da će im opština dodeliti stan u Ulici Strahinjića bana, ali ne postoji nijedan dokument koji bi to potvrdio. Dejan Kovačević, zamenik sekretara SO, potvrdio je za „Vreme“ da je Marina posle nekoliko dana nećkanja ipak prihvatila ponudu opštine, a opština će im dodatno pomoći za prvo vreme.

Prepreka

Republičko ministarstvo prosvete primilo je u petak 24. oktobra zahtev Udruženja za promociju ljudskih prava seksualno različitih osoba („Prajd“) da homoseksualcu M.G. iz Zaječara omogući upis u srednju Medicinsku školu u Zemunu. Prema navodima Udruženja, M.G.-u je prijem u ovu srednju školu uskraćen zbog nedostatka saglasnosti roditelja/staraoca, u ovom slučaju majke, koja je, poražena seksualnim opredeljenjem svoga sina, „odbila da potpisuje bilo šta“. Činjenica da M.G. ima osamnaest godina pokazala se kao potpuno irelevantna. U ovoj priči relevantno je, izgleda, jedino to da bi Ministarstvo prosvete trebalo da zakrpi i ovu rupu, tek da se ne bi pričalo kako je homoseksualnost stala na put nečijem školovanju.

Troškadžija

Predsednik Upravnog odbora JAT ervejza Miroslav Stefanović izjavio je za „Ekspres“ da svi političari iz Srbije, naročito kada službeno putuju, koriste avione JAT ervejza, čak i za prekookeanske letove do Njujorka – osim Svetozara Marovića, predsednika državne zajednice Srbije i Crne Gore, koji preferira strane avio-kompanije. Zbog neisplaćenih 2,5 miliona dolara koje JAT-u duguje Vlada Crne Gore i 800.000 koje duguje Montenegro erlajns, ukinuti su letovi za Tivat. Na toj relaciji za sada leti samo Montenegro erlajns. Ukoliko dugovi ne budu izmireni, u JAT-u tvrde da će biti prekinuti i letovi za Podgoricu. U međuvremenu, kako tvrdi Stefanović, „za avio-karte Marović troši 96 odsto novca srpskih poreskih obveznika, a samo četiri odsto crnogorskih, pa bi morao da povede računa kojom avio-kompanijom leti“.

Heroj

Sedamdesetšestogodišnjak Vido Vujović iz Dobrske Župe će, ukoliko dobije spor protiv državne zajednice Srbije i Crne Gore, posle gotovo šest decenija odlaganja konačno postati – narodni heroj. Tako bar izveštava crnogorsko izdanje „Politike“. Pred sudom treba da dokaže da je činio podvige i dvadeset godina bio politički zatvorenik. Međutim, u zvaničnim dokumentima Vujović se nigde ne pominje, nema dosije ni u MUP-u ni u Personalnoj upravi JNA pa, prema zvaničnoj verziji, nikada nije ni postojao. Kako tvrdi, sa petnaest godina priključio se partizanima. Počeo je kao kurir, ali su ubrzo usledile mnogobrojne pohvale, pa je na predlog CK KPJ-a 1942. godine proglašen za narodnog heroja. Dve godine kasnije, kada je izdat ukaz da se odlikuju 22 heroja, Vujović se lečio u Bariju, te nije primio orden. Drugi put bio je u obaveštajnoj misiji u Grčkoj. Godine 1948. ponovo zamalo da ga dobije, ali mu je potpukovnik Ozne strpao u usta ukaz kojim ga je Prezidijum Narodne skupštine Jugoslavije proglasio za heroja, a Vujović je bio primoran da ga proguta. Umesto da bude odlikovan, odveden je u kasarnu u Sarajevu, iz koje je pušten tek nakon jedanaest meseci. Planirao je beg u Albaniju i Moskvu, nove podvige u revoluciji, ali je njegove planove otkrila Udba, pa je ponovo završio u zatvoru. Pošto se solidarisao sa prijateljima iz Rusije koji su želeli da ruše Josipa Broza, opet je bio u zatvoru. Kako kaže, uvek je „ostao veran komunizmu, staljinizmu i svetskoj revoluciji“, a zbog Broza je proveo dvadeset godina po zatvorima. Slobodan Milošević je za njega bio despot i tiranin, veliko zlo Srbije i Crne Gore: „Mi, informbirovci, odmah smo uočili imperijalističku zaveru u liku Slobodana Miloševića. Gde li su samo gledali svi ti intelektualci kad nisu prepoznali da je Milošević agent CIA“, pita se. Vojislava Koštunicu je smatrao za poštenog čoveka, ali se prevario. Pošto je njemu i njegovom sekretaru poslao četrnaest zahteva da ga primi, i pošto ih nije uslišio, shvatio je da je Koštunica „okoreli buržuj“. Ukoliko uspe sve to da dokaže, dobiće sva prava koja mu sleduju, sve plate koje je izgubio i sve počasti kojih je bio lišen.

Pljačka

U noći između subote i nedelje opljačkana je kompjuterska igraonica Otopus u Svetogorskoj ulici u Beogradu, koja po potrebi, ako ima publike, radi celu noć. Naoružani pljačkaši su oko pola četiri ujutro, kada je u igraonici bio samo jedan od vlasnika, razbili zaključana ulazna vrata i pod pretnjom vatrenim oružjem vezali ga lisicama za stolicu. Meta pljačkaša nije bio, kako bi se ishitreno moglo zaključiti, novac od dnevnog pazara, već kompjuterske komponente: pljačkaši su natenane iz kompjutera izvadili video kartice, procesore, hard-diskove… sve što je u kompjuteru vredno, što se može lako poneti i isto tako lako preprodati. Nova generacija pljačkaša, očigledno, razume se u visoke tehnologije.

Kolaboracija

Na suđenju Zoranu Gavanskom, bivšem šefu grupe za suzbijanje krijumčarenja narkotika i narkomanije novosadske policije, potvrđeno je da je policija, odnosno neki policajci, sarađivala sa kriminalcima obezbeđujući im, za novčanu nadoknadu, nesmetano „poslovanje“. Svedok u procesu, aktuelni načelnik SUP-a u Novom Sadu, izjavio je da je od trenutka kad je postavljen na mesto načelnika primetio da na ulicama Novog Sada ima puno „teške“ droge, a da su operativci na čijem je čelu bio Gavanski plenili uglavnom marihuanu. Slabe rezultate Gavanski je, opravdavao nedostatkom doušnika i finansijskih sredstava. Da su pojedinci u policiji sarađivali s kriminalcima nije novost i uspeh u otkrivanju i dokazivanju ove saradnje je za svaku pohvalu. Nespokoj unosi podatak što je, uprkos sve češćim zaplenama ovog narkotika, tržište heroina stabilno: može se kupiti bez većih teškoća po istoj, čak i nižoj ceni nego pre razbijanja tzv. zemunskog klana. Radnja, očigledno, i dalje radi.

Setva

Uprkos tvrdnjama da će ovogodišnji mršav rod pšenice zadovoljiti domaću tražnju za brašnom, pšenica će se ove godine uvoziti: dva najveća udruženja mlinarske i pekarske industrije, Žitozajednica i Žitovojvodina, zatražila su od nadležnih uvoz 100.000 tona pšenice jer je na tržištu nema dovoljno. Đorđe Ilić, predsednik Unije privatnih pekara, s druge strane, tvrdi da se tržište brašna može stabilizovati tek uvozom 300.000 tona žita, koliko je po planu trebalo da bude otkupljeno za Republičke robne rezerve. Otkup je, zbog destimulišuće niske cene, bio više nego simboličan. S druge strane, i u zemljama u okruženju žetva je bila lošija od uobičajene, pa će uvozna pšenica biti dodatno skuplja. „Obezbeđenje hleba za stanovništvo treba da bude jedan od prioriteta Vlade Srbije, a ne samo pekara. Zbog ovakve nebrige nadležnih, vekna hleba na proleće mogla bi da košta od 40 do 50 dinara“, upozorava Ilić. Ovogodišnja suša, izgleda, nije uticala da se proneni stav nadležnih prema ovom ozbiljnom problemu: optimalan rok za setvu ozime pšenice upravo ističe, nije posejano koliko je potrebno, a na mnogim njivama je zasejana merkantilna umesto semenske pšenice.