Saobraćaj
Mračna strana trotineta
Anonimne prijave
Hajka i na tužioca
Ako vas nešto o kupinama zanima, pa ih guglujete po engleski, blackberry, dobićete podatke o – mobilnom telefonu.
Tojest o pametnim telefonima, pametnim tabletima – uključujući i onaj čije se ime, uz malo mašte, može prevesti kao knjigra, PlayBook… I još o različitim dodacima tj. aplikacijama, programima, društvenim zajednicama, klubovima obožavalaca i druženju, mogućnostima koje nudi u poslovanju – podrazumeva se uspešnom, višestrukoj, potpunoj i sveobuhvatnoj ljubavi proizvođača/prodavca prema korisnicima i, najzad, adresama prodavnica gde se dotične „kupine“ kupuju.
Nije čudo što je Blekberi među telefonima stekao reputaciju koja opravdava cenu. Ali, ipak i uprkos, Blekberi je u paljevini i pljački Londona izneverio.
Ako novine ne lažu, bez otpora proizvođača/dilera policiji je omogućeno da prisluškuje i prati – tako se nekad zvalo, sad je to „presretanje“ – komunikacija vlasnika Blekberi telefona. Nije mala stvar, ako je bar deo reputacije u poslovnom svetu pomenuta sprava stekla zato što je, za razliku od „običnih“ mobilnih, teško prisluškivati.
To je možda samo jedna od urbanih legendi, ali – i ako jeste – pokazuje rep od jedne sasvim druge mačke. Tojest da je tajno prisluškivanje i snimanje u obliku „video zaštite“, čitanje elektronske pošte i kontrola interneta po ključnim rečima ovog demokratskog ili onog drugog ili trećeg režima – postalo svakodnevna rutina. Kao i tajni zatvori, kao i mučenje spram kog je inkvizicija malo dete.
Svojevremeno zastrašujuća fikcija Orvelove 1984 evoluirala je u politički horor Velikog brata, da završi kao zadovoljstvo miliona televizijskih gledalaca u gledanju svega što su bestidne budale spremne da javno rade. Petnaestak godina posle Orvela, Entoni Bardžis 1962. objavljuje Paklenu pomorandžu (A Clockwork Orange), strašnu priču o „bezrazložnom“ maloletničkom nasilju koje se „leči“ sofisticiranim ispiranjem mozga.
Sad imamo sve to: bezrazložno nasilje, razbijanje i pljačku. Samo što ih sad sprovode punoletne države, a ovo maloletničko rešavaju „presretanjem“. Blekberi jer tu samo metafora.
U novom broju „Vremena“ Jovo Bakić je rekao da ne bismo opstali kao društvo i pojedinci kada bi režim pobedio. U pravu je. Reč sloboda u takvoj Srbiji bila bi zabranjena, lični integritet bio bi razlog za hapšenje, a kukavičluk – način preživljavanja
Na režimskim vikend-okupljanjima nema energije jer stvarnost prodire kroz pukotine alternativne stvarnosti. A bez strasti nema ničega, što reče Hegel
Ruska Spoljna obaveštajna služba optužila je mene da guram ćerke u krvavi srpski Majdan. Ko poveruje nije normalan, a ko se na to poziva je ološ
Jovo Bakić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Imamo ljude koji će se obračunati s kriminalom Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
