Belina

Partenon je u Atini, već oko 2500 godina: bleštava belina koja dominira gradom.

Ali ako želite da vidite kako je Partenon stvarno izgledao, treba da otputujete u Nešvil, svetski centar kantri muzike u Tenesiju, SAD. Vredi ga videti zašto što je, prosto, raznobojan.

Nije nikakva tajna da su stari Grci kipove svojih bogova, atletičara i, kasnije, uglednih sugrađana, bojili. Relativno skoro rekonstrukcija boja korišćenih na kipovima navela je neke istraživače da to šarenilo nazovu čak – varvarskim.

Američki Partenon je tokom vremena dopunjavan pa je, tako, pre neku godinu, i kopija ogromnog Fidijinog kipa Atene – jedno od sedam svetskih čuda starog veka – pozlaćen 24-karatnim zlatom, kao i davno nestali original. Svejedno, teško je zamisliti kakav je utisak na ljude nekada ostavljao kip boginje device odeven u zlato, ukrašen dragim i poludragim kamenjem, skupocenim drvetom i raznobojnim kamenom, kip čije su nepokriveni delovi tela bili načinjeni od slonovače – boje prave ljudske ili božanske puti.

Ima mnogo razloga zbog kojih se ni metaforički ne može reći da su Grci bili ili na svet oko sebe gledali crno-belo. Upravo obrnuto. Raznolikost, različitost i promena bi možda bili osnov svake njihove slike. To, naravno, važi i za javni život i jedan izum koji je nesumnjivo grčki – rasprava, dijalog, suočavanje argumenata i ubeđivanje na osnovu kog se donose odluke važne za celu zajednicu.

U jednom starom vicu, tek oženjeni engleski plemić odustao je od konzumacije braka ipao u duboku (englesku?) depresiju zato što je mlada bila dlakava. Tamo dole, gde na klasičnim kipovima sija samo belina.

Iz te traume u novogovoru rastu svi drugi problemi s bojama. I dlakama.