„Gospodine Belami“, uspela sam da izustim kada sam došla do daha, i dalje u sumnji da li je bradata prilika ispred mene Deda Mraz u letnjem izdanju ili čuveni britanski botaničar, „vi ste heroj mog detinjstva!“ Sumnje su donekle razvejale platnene patike, šorts i izbledela polo majica, karakteristična Belamijeva uniforma u kojoj je sa zaraznim ushićenjem toliko puta u svojim emisijama na TV-u delio s nama čudesna otkrića, bilo da stoji u plićaku kakvog brzaka u Engleskoj, visi na grani u nekoj šumi u Patagonji, ili gaca po obali Tihog okeana. Ispod neuredne sede brade najpre se pomolio osmeh, a zatim i pitanje na veoma nerazgovetnom engleskom dijalektu, što me je sasvim uverilo da ga nisam pobrkala s nekim: „Je li? A odakle ste vi?“ „Iz Beograda, Srbija“, odgovorila sam. „O, imam obožavaoce i u Srbiji! Tako mi je drago… Nego, kad ste već ovde, pođite sa nama na večeru, a usput ću da vam ispričam kako sam jednom ispao glup kad sam bio u Amazoniji u poseti domorodačkom plemenu… “ Priča se zatim nastavila nekoliko sati u neuglednoj taverni na malenom grčkom ostrvu Patmos, tik uz granicu sa turskom obalom, poznatom po tome što je baš na tom ostrvu, prema predanju, sveti Jovan u jednoj pećini doživeo otkrovenje i napisao Apokalipsu.
Bilo je to kao da je Dejvid Belami, čuveni britanski botaničar i ekolog, izašao iz televizora, što je, zaklela bih se, jednom namah i učinio kad nam je još sredinom sedamdesetih, u emisiji „Ne pitajte mene“, objasnio trčkarajući po iscrtanoj putanji u studiju kako pčele jedna drugoj javljaju kuda da lete kako bi našle polen. Ono što se nama do tada činilo kao haos u košnici zapravo je fini i precizni kodirani ples krilatih kontrolora leta. Ja sam se na tom svetom grčkom ostrvu zatekla slučajno, na odmoru, a Belami namerno, kao i desetak vrhunskih stručnjaka za ekologiju, i čak 13 od 15 pravoslavnih patrijarha. Naizgled čudna kombinacija, ali tako to biva kad Pravoslavna crkva reši da bude avangardna i da globalno otopljavanje, ozonske rupe i seču amazonskih prašuma poveže sa Apokalipsom i smakom sveta. A gde su priče o zagađenju životne okoline, tu je i Dejvid Belami.
„Ovaj naš svet je u užasnom stanju. Što je najgore, toga smo odavno svesni“, smatra Belami. Međutim, slavni botaničar nije jedan od mnogih ekologa koji nam često proriču smak sveta. On veruje da stvari mogu da se poprave i da svako od nas može da pomogne. Njegov lični doprinos je ogroman, što mu je donelo mnoga odlikovanja, kod kuće i u inostranstvu. Kao rukovodilac fonda World Land Trust zaslužan je što je na stotine hiljada hektara tropskih šuma spaseno od seče. Fond pikupljanjem dobrovoljnih priloga otkupljuje zemljište pod šumom kako bi je spasio od krčenja, a zajedno sa njom i čitava staništa retkih vrsta. „Iako WLT ne pretenduje da spase planetu, pomaže da se spasu neki njeni dragoceni delovi“, tvrdi Belami.
Njegova je Fondacija za očuvanje parkova, jer za njega parkovi (od onih gradskih do većih parkova u prirodi) nisu samo lepa mesta za odmor i uživanje već treba na poseban način da dopunjuju okolinu. Fondacija dodeljuje specijalne nagrade za najbolje očuvane parkove koji moraju da prođu strogi test, od toga kako se vodi briga o flori i fauni, pa do toga kako se u njima prikuplja i odnosi smeće.
Pre nego što je postao uvažen i kao borac za očuvanje prirode, Belami se preko popularnih televizijskih emisija koje je svojevremeno prenosio i beogradski „Obrazovni program“ proslavio kao botaničar i prirodoslovac. Ljubav prema biljkama usadio mu je otac koji je bio apotekar i koji se zanimao za lekovito bilje, o čemu je Belami napisao i knjigu.
Ali, pre svega je preko televizijskih emisija on svojom neizmernom ljubavlju prema biljkama i živom svetu uopšte zarazio čitave generacije i zaslužan je što je među onima koji su uživali u njegovim emisijama danas mnogo onih koji su i sami postali predani istraživači bara, potoka i šumaraka. Uz njega smo moji vršnjaci i ja prvi put shvatili da biljke nisu najdosadnija živa bića na svetu, već da je njihov svet uzbudljiv a život često dramatičan. Možda je još dragocenije bilo to što je nama, kojima još od školskih dana nije bilo zacrtano da ćemo postati lekari ili pravnici, već smo verovali da stvarno možemo biti kosmonauti, pronalazači ili avanturisti, Belami nudio lični primer da je uzbudljiv i nekonvencionalan život moguć. Njemu je bilo dozvoljeno ono što je nama bilo zabranjeno: da gacamo u patikama po plićacima, da se veremo po drveću, da šljapkamo po potocima i da premećemo gliste po rukama. U svojoj autobiografiji Jolly Green Giant Belami opisuje razne avanture u koje je upadao tokom svojih brojnih putovanja i istaživačkih ekspedicija, ali i to kako je svoju suprugu Rozmeri (na engleskom ruzmarin, što mu je i omiljena biljka) s kojom je kasnije usvojio petoro dece, zaprosio na đubrištu, kako su ga hapsili u Tasmaniji gde se borio protiv izgradnje neke brane, kako je postao počasni pripadnik maorskog plemena Nati Fenua sa Novog Zelanda i kako je van protokola prepao Kraljicu prilikom dobrotvorne svečanosti i zatražio od nje podršku u svojoj borbi protiv neke nepravde. U njegovoj kući u Daremu nalaze se najraznolikija blaga, poput pluga iz Jerusalima starog 2000 godina, ili torbe sa otrovnim strelicama koje se ispaljuju kroz duvaljku. Napravljene su od zuba pirana, umočenih u smrtonosni otrov.
Poslednjih par godina Belami je uzburkao javnost svojim tvrdnjama da emisija ugljenmonoksida ne utiče preterano na globalno zagrevanje i naveo mnoge sledbenike da ga se odreknu. Ali, i to liči na Belamija, koji je navikao da diže galamu i izaziva kontroverze.
Danas, deci kod nas, lišenoj prilike da ga preko TV-a prate po putovanjima u Tasmaniji, Amazoniji, Novom Zelandu ili Severnom polu, ostaje, za utehu, da ga upoznaju preko lepo ilustrovane knjižice 101 način da spasemo zemlju, koju je nedavno objavila Odiseja. U njoj je deci na zabavan, duhovit ali pre svega poučan način pokazano kako svojim svakodnevnim navikama mogu da pomognu da nam planeta bude u boljem stanju. Knjiga deci ne pomaže samo da bolje razumeju prirodu i uzajamnu povezanost stvari oko sebe već im pruža priliku da se osete važnima. Bilo da je to dok peru zube, voze bicikl, traže gliste, ili gase svetlo pred spavanje.
