Zidan ili Bil Gejts

Stara latinska izreka De gustibus non disputandum dobila je jos jednu potvrdu u rezultatu velike ankete koju je UEFA organizovala u čast svog jubileja – 50 godina postojanja. Čelnici UEFA organizovali su izbor najboljeg igrača Evrope „svoje ere“, tj. u poslednjih 50 godina. Da bi postigli što veću objektivnost, kandidate su podelili po decenijama, 50 igrača za svaku od pet dekada svog postojanja. Među 250 igrača nije bilo mesta ni za jednog sa prostora Srbije i Crne Gore, dok su iz bivše zajedničke države kao kandidati uvršćeni Safet Sušić (Bosna i Hercegovina) i Davor Šuker (Hrvatska). Ali, izostanak Stjepana Bobeka, Miloša Milutinovića, Dragoslava Šekularca, Dragana Džajića, Dragana Stojkovića, Dejana Savićevića ili Predraga Mijatovića nije povod za ove redove. Želimo da se pozabavimo konačnim rezultatom ankete koja je na prvo mesto izbacila Zinedina Zidana, 33-godišnjeg Francuza koji igra u Real Madridu.

Zidan je dobio 1000 glasova više od Franca Bekenbauera i oko 4000 više od trećeg, Johana Krojfa. Vrh liste kompletiraju Van Basten, Dino Zof, Di Stefano, Eusebio, Lav Jašin, Mišel Platini i Paolo Maldini. Podatak da su od prvih 10 danas aktivni samo prvoplasirani (Zidan) i deseti (Maldini) valjda treba da bude dokaz objektivnosti ankete, ali činjenica da se glasalo preko interneta umnogome je uslovila ishod. Izum Bila Gejtsa je produkt modernih vremena, tehnološki progres koji je promenio svet, ali je istovremeno mnoge od akcija ovakvog ili sličnog karaktera učinio na izvestan način neregularnim. Internetom se danas koriste mladi ljudi, u najboljem slučaju oni srednjih godina, dok među starijim generacijama korišćenje interneta više predstavlja izuzetak nego pravilo. Dalje, opšti standard i tehnološka razvijenost zemalja takođe utiču na broj glasova. U fudbalu je odavno prošlo vreme u kome su „igrali siromašni a gledali bogati“, već odavno „igraju bogati a gledaju siromašni“, mnogi bez osnovnog poznavanja interneta i mogućnosti da ga koriste.

Da li sve ovo treba da znači da izbor Zinedina Zidana za najboljeg fudbalera Evrope u poslednjih 50 godina ne odgovara činjeničnom stanju stvari? Ako je nekome stalo do suda dolepotpisanog novinara koji se sa fudbalom petlja otprilike koliko postoji UEFA, dakle 50 godina, onda je odgovor: Da, Zidan nije najbolji fudbaler Evrope u poslednjih pet decenija. Možda jeste danas, možda jeste u poslednjoj deceniji, ali nije apsolutno najbolji, što i on sam, skroman kakav jeste, priznaje: „Kad je anketa počela, bio sam prezadovoljan da se nađem među prvih 20… Ovo je fantastično“, rekao je „Zizu“. Johan Krojf, treći na listi, džentlmenski je izjavio: „Zidan je idol, primer za ugled, on je danas najbolji ambasador fudbalskog sporta.“

Franc Bekenbauer, drugi na listi, nije bio tako fin: „Najbolji fudbaler Evrope u poslednjih 50 godina je Johan Krojf, a posle njega su Di Stefano i Puškaš…“

Ako već tvrdim da Zidan nije najbolji Evropljanin koji je šutirao loptu u poslednjih 50 godina, ne usuđujem se da sa sigurnošću kažem ko je trebalo da bude na prvom mestu umesto njega. Ako se ogradim da sam Di Stefana gledao samo na TV-u i to u njegovim poznim igračkim godinama, po mom sudu ostaju trojica velikana između kojih je teško izabrati jednog i reći da je baš on najbolji. Reč je o Johanu Krojfu, Francu Bekenbaueru i Mišelu Platiniju. Krojf je početkom sedamdesetih godina prošlog veka uneo revoluciju kao neponovljivi protagonist takozvanog totalnog fudbala. Pojavom Ajaksa koji je on predvodio definitivno je prestala klasična podela na bekove, krila, halfove, polutke, centarfore… Krojf je igrao sve, samo što golmanski dres nije oblačio. Trčao je kao atletičar, driblovao kao da igra na poljančetu, davao golove jednakom lakoćom kojom ih je pakovao saigračima, bio je super motivisan, maksimalno borben, rođeni pobednik.

Franc Bekenbauer je bio elegantniji, smireniji, racionalniji, sve što je radio izgledalo je savršeno logično i naizgled lako, a svi koji su makar jednom šutnuli loptu na velikom terenu znaće da je to u fudbalu najteže. Bekenbauer je na Mundijalu 1966. u Engleskoj, sa 21 godinom, bio „zadnji vezni“, ali je već u Meksiku 1970. postao „libero“ i na tom mestu ostao do kraja briljantne karijere u Bajernu iz Minhena (tri puta prvak Evrope) i nemačke reprezentacije. I ne zaboravimo činjenicu da je Franc Bekenbauer bio odbrambeni igrač, a oduvek su na većoj ceni bili oni koji su davali golove ili ih pripremali od onih koji su ih sprečavali.

Mišel Platini je mlađi od Bekenbauera i Krojfa, igrao je do druge polovine osamdesetih i bio dominantna figura u evropskom fudbalu. Francuska nije sa njim bila prvak sveta kao sa Zidanom, ali je bila prvak Evrope (1984) i polufinalist na Mundijalu 1982. u Španiji. Platini je predvodio sjajan četvorougao na sredini terena Žires–Tigana–Fernandez–Platini a kasnije je svoju klasu dokazao u Juventusu, osvojivši tri puta zaredom Zlatnu loptu kao najbolji evropski igrač, baš kao i Krojf, dok je Bekenbauer dva puta bio najbolji. Teoretski, Platini je bio polu-špic, ali su ga njegov nepogrešivi osećaj za gol i majstorsko izvođenje slobodnih udaraca pretvorili u golgetera od koga su strepeli svi golmani.

Pogled na listu prvih 20 izaziva još neke dileme. Može li Maldini da bude ispred Puškaša? Da li je u redu da u prvih 10 budu dva golmana, Dino Zof (peti) i Lav Jašin (osmi)? Da li je dovoljan jedan blistavi Mundijal (1982) da se Paolo Rosi nađe na 12. mestu? Da li je Lotar Mateus sa pet mundijala i svim mogućim titulama tek 15. igrač Evrope u poslednjih 50 godina? Da li je u redu da mašina za golove, Gerd Miler, bude tek 18? Ako pogledamo listu prvih 50, dileme se umnožavaju: Šta je to Dejvid Bekam osvojio, osim par titula sa Mančester junajtedom, da bude 22. na ovoj listi? Čime je Hose Antonio Kamačo, koga je Džajić pravio smešnim u čuvenom duelu Zvezda–Real Madrid (1975), zaslužio 36. mesto, a taj isti Džajić nije ni među 250 kandidata? Da li je moguće da iz cele istočne Evrope – ne računajući Puškaša – na listi 50 najboljih budu samo tri igrača, Rumun George Hadži na 28. i dva Rusa, Lav Jašin na 8. i Igor Ivanov na 45 mestu ? Da li je neko od današnjih glasača čuo za, recimo, Mađara Florijana Alberta, najboljeg igrača Evrope 1967, Čeha Josefa Masopusta koji je 1962. takođe bio najbolji igrač Evrope? Zašto je, recimo, Geri Lineker (46) zaslužniji za evropski fudbal od Bugarina Hrista Stoičkova koji je poneo Zlatnu loptu 1994? Da li je najbolji Italijan u ovom periodu, pored Rivere, Macole, Rive, pa i Del Pjera, baš golman Dino Zof? Sumnjam da, osim malog broja učesnika ankete, ovi koji su glasali uopšte znaju ko je bio, još manje kakav je igrač bio ser Stenli Metjus, smešten na 43. mesto…

I pošto „o ukusima ne vredi raspravljati“, priči je ovde kraj. Ideja UEFA trebalo je da ostane na izboru najboljeg u svakoj od 52 članice (mada sa istom opasnošću „internet neobjektivnosti“) a da na osnovu te liste svako pravi svoju. Jeste da na mlađima svet ostaje, ali ne počinje sa njima.