Posle Desetog fudbalskog šampionata Evrope, odigranog u leto 1996. godine u Engleskoj, proslavljeni engleski fudbaler, kasnije i selektor tamošnje reprezentacije Kevin Kigen izjavio je da je „fudbal igra u kojoj 22 igrača pokušavaju da uguraju loptu u gol, a pobeđuju – Nemci“. Nemci su tada, „zlatnim golom“ Olivera Birofa, u finalu na legendarnom Vembliju pobedili Češku sa 2:1, ekipu u kojoj su briljirali Karel Poborski i Vladimir Šmicer, igrači koji su i ovih dana u sastavu reprezentacije svoje zemlje.
U trenutku nastajanja ovog teksta (utorak), Česi se muče sa Letoncima na stadionu Munisipal u Aveiru, a Nemci tek treba da startuju na stadionu Dragao u Portu, protiv Holanđana. Međutim, upravo tu negde – između Čeha i Nemaca – krije se kompletna priča o Dvanaestom fudbalskom prvenstvu Starog kontinenta, koje je počelo 12. juna i trajaće do 4. jula u osam portugalskih gradova.
STARI ZNANCI: Reč je, naime, o tome da će podmlađeni tim Nemačke, bez obzira na Kigenovu „formulu“, teško uspeti da ponovi prethodne uspehe (Nemci su, osim 1996. godine, bili prvaci Evrope i 1972. i 1980), ali su oni praktično jedini sastav koji je ozbiljno žrtvovao portugalsku priču zbog stvaranja reprezentacije koja tek treba da dosegne svetski vrh. Nemci su na to pomalo i primorani, jer je njihov glavni cilj osvajanje titule svetskog šampiona na narednom prvenstvu koje se, kao što je poznato, održava za dve godine upravo na njihovim terenima.
Svi ostali, posebno glavni favoriti za osvajanje titule evropskog šampiona (od domaćina Portugala i pomenute Češke, preko Francuske, Italije, Holandije i Španije, pa sve do naprasno buknule Švedske), sastavili su nacionalne timove po istom sistemu: spisak zaslužnih plus nekoliko zvezda iz zvučnih evropskih klubova, uz tek ponekog klinca iz domaćeg fudbala koje nisu mogli da izbegnu. Zbog toga se ovo prvenstvo, posebno onim ljubiteljima fudbala koji tokom godine pažljivije prate zbivanja u najjačim evropskim ligama, doima kao nešto „već viđeno“, jer su i Rui Košta, i Zidan, i Bekam, i Nedved, i Raul, i Vieri, i Davids… toliko prisutni na „malim ekranima naših TV prijemnika“ da se mnogima čini kao da je stalno u toku jedna ista utakmica sa manje-više istim likovima.
Tome je, svakako, doprinela i koncentracija asova u velikim evropskim klubovima, čije utakmice se prate na ovdašnjim televizijama i u kladionicama, pa zato nije čudo što neko novo ime može da se očekuje jedino u sastavu Grčke, ne zato što su naši nekadašnji susedi na otvaranju savladali favorizovane domaćine (2:1), već mnogo više zbog toga što su ti igrači uglavnom izvan pomenutih evropskih gala predstava.
GRČKE SMOKVICE: Na priči o Grčkoj, međutim, treba se zadržati bez obzira na njihov učinak u preostale dve utakmice u grupi (igraće još sa Španijom i Rusijom) i konačan plasman, jer je ona više nego poučna i gotovo da bi mogla da se prihvati kao obrazac kako se stvara moderna reprezentacija. Grcima, naime, kad su na startu kvalifikacija izgubili kod kuće od Španije i u gostima od Ukrajine, dakle od reprezentacija koje su imale mnogo bolji rejting od njih, nije palo na pamet da kukaju na zlu sreću ili na sudije, već su smenili selektora i doveli iskusnog nemačkog stručnjaka Ota Rehagela, koji se zahvalio desetorici iskusnih igrača i počeo da stvara sasvim nov tim. Potom su dobili šest utakmica zaredom, pobedivši čak i Španiju na njenom terenu i kao prvi u grupi stigli u Portugal, da bi na otvaranju šampionata pokazali šta znači tim i kako se zapravo igra za nacionalne boje.
Drugim rečima, uradili su sve ono što ovdašnji nadobudni fudbalski ljudi, od funkcionera i trenera pa do samih igrača, nikad neće učiniti, jer već u septembru kad počnu kvalifikacije za Nemačku – opet ćemo, bez obzira na uspeh naše mlade reprezentacije na nedavno održanom prvenstvu za igrače do 23 godine – pod „zastavu“ pozvati sve zaslužne, plus „vedete“ iz inostranstva koje tamo i ne igraju, plus nekoliko ovdašnjih izvikanih „zvezdica“. Drugim rečima, sigurno će igrati Siniša Mihajlović, Savo Milošević i Darko Kovačević!
Nema, međutim, smisla u trenutku dok traje evropski fudbalski vatromet baviti se selekcijom koja je od Azerbejdžana izgubila pet bodova i fudbalskim savezom kome su generalnog sekretara streljali ispred kancelarije. Neumesno je čak i porediti ono što se igra na ovdašnjim terenima sa pravim fudbalom, jer to su gotovo dva različita sporta i to je tema za neku drugu priliku.
GOL „UŽIVO„: Ako jednog dana bude konstituisana novinska forma „tekst uživo“ mogu da se proglasim njenim rodonačelnikom, jer je upravo u ovom trenutku letonski centarfor Maris Verpakovskis (inače fudbaler Dinama iz Kijeva) postigao gol protiv trome, spore i pomalo matore odbrane Češke i tako mi, bar u ovom trenutku, dao za pravo da ekipe koje su se oslonile na „oprobane snage“ neće bogzna šta napraviti na ovom šampionatu.
Rano je, međutim, da se unapred prognozira neko veliko iznenađenje, jer bi Kigenova izreka sa početka ovog teksta mogla da se preformuliše i ovako: „Fudbal je igra u kojoj 22 igrača pokušavaju da uguraju loptu u gol, a pobeđuje – Zidan“ (posle utakmice sa Engleskom i dva njegova pogotka u „zaustavnom vremenu“). Drugim rečima, pošto će samo jedna selekcija napustiti Portugal zadovoljna, u najmanje desetak evropskih fudbalskih velesila doći će do osetnije smene generacija. Dakle, pravi fudbal i nove asove treba očekivati tek u – Nemačkoj.
