Svetska a naša, tužna priča

Najveća epidemija u ljudskoj istoriji, epidemija HIV-a i side i dalje se ubrzano širi. Stručna javnost upozorava na podatak da je samo prošle godine novih pet miliona ljudi inficirano, što je najveći broj novoinficiranih u jednoj godini od samog početka HIV epidemije. Sada, ukupan broj ljudi koji žive sa HIV/sidom iznosi oko 47 miliona, a od registrovanja epidemije do danas umrlo je više od 20 miliona osoba. Iako države i donatorske organizacije ulažu znatna sredstva u mrežu preventivnog sistema, pet miliona novoinficiranih za godinu dana ne govore i o njenom uspehu, ali neke druge činjenice ukazuju i na prve rezultate preventivnog rada. Jedan od kriterijuma za merenje funkcionisanja sistema prevencije jeste i učešće mlađe populacije među novoinficiranim. Podaci kažu da je sistem prevencije najefikasniji u zapadnoj Evropi i u SAD te da je, uprkos rastu epidemije, broj inficiranih ispod 30 godina primetno smanjen i sveden na 30 odsto od svih inficiranih. Nasuprot tome, pored podsaharske Afrike koja i dalje ostaje područje najteže pogođeno epidemijom (više od 30 miliona zaraženih), fokus posmatranja premešta se u istočnu Evropu, gde je u Rusiji, Ukrajini i Estoniji zabeležena najbrža ekspanzija epidemije (od 1,7 miliona zaraženih Evropljana, dve trećine nalaze se u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza) i to sa velikim učešćem mlađe populacije – 80 odsto zaraženih ispod 30 godina, ali i rapidnim rastom inficiranih žena, što je još jedan od opštih trendova. Premda su u početnom stadijumu epidemije HIV i sida najviše pogađali muškarce, u poslednje vreme u svakoj zemlji sveta učešće žena ubrzano raste i takoreći prelazi polovinu ukupno inficiranih, pa se sve više govori o „feminizaciji“ epidemije. Naravno, to za sobom povlači i problem vertikalne transmisije, to jest prenosa virusa sa majke na dete. Kada svemu dodamo i mali broj ljudi koji je uopšte testiran na virus HIV-a, odnosno ako imamo u vidu mnogo veći broj zaraženih nego registrovanih s infekcijom, te njihovo „nesvesno“ širenje zaraze, dobijamo sasvim logično objašnjenje za sve veću progresivnost ove svetske havarije.

SCG (BEZ KOSOVA I METOHIJE): Prema standardima Svetske zdravstvene organizacije, SCG (bez Kosova i Metohije) do 2003. godine bila je zemlja sa nižom prevalencom (ukupan broj inficiranih prema ukupnom broju stanovnika), a od 2003. ubrajaju nas u zemlje sa srednjom prevalencom. To pomeranje Dragana Stojanović iz Omladine Jazasa objašnjava time što je „postratna prevalenca morala doći do izražaja. Odmah posle rata, u SCG je 2000. godine rađeno istraživanje, međutim broj novoinficiranih nije skočio, što se obično događa u zemljama koje su preživele traume, ratove. Ipak, taj broj je počeo konsekventno da raste od 2001. godine.“ Razmere epidemije u SCG okvirno su 26 HIV pozitivnih na 100.000 stanovnika, a prema izveštaju Instituta „Dr Milan Jovanović Batut“ do kraja 2003. godine u Srbiji je registrovano 1807 osoba inficiranih HIV-om. Od tog broja, 71 odsto osoba umrlo je od side, što ovu bolest stavlja u vrh umiranja od zaraznih bolesti. Konačno, ako dodamo i novoinficirane iz ove godine, u Srbiji trenutno živi oko 1000 osoba zaraženih HIV-om. Odmah treba reći i to da ova statistika ne odgovara pravom stanju stvari, zapravo, smatra se da je broj inficiranih mnogo veći. Kod nas, ogroman problem predstavlja to što je prosek testiranja najniži u Evropi i karakterističan je za afričke zemlje. Na primer, najveća stopa testiranja bila je upravo 2003. godine i to 2,7 testiranih na 1000 stanovnika, dok je taj odnos, na primer, u Češkoj 30:1000, a u zapadnoj Evropi i mnogo viši. Socijalna neprihvatljivost ove bolesti, nedostatak dijagnostičkih sredstava, ograničene mogućnosti za besplatno i poverljivo testiranje, kao i nedovoljno promovisanje značaja testiranja utiču na to da se kod nas teško odlučuje na testiranje. Zvanični izvori podataka dosta se razlikuju u proceni broja inficiranih, pa bi u SCG taj broj mogao varirati između 15.000 i 20.000 osoba.

Među rizičnim grupama ovde su i dalje najrizičniji intravenski narkomani, kao i u ostatku istočne Evrope. Međutim, prisutna je i tendencija smanjenja prenosa HIV-a među intravenskim narkomanima, ali i porasta prenosa seksualnim kontaktom i to među heteroseksualcima. Takođe, kada je reč o HIV inficiranju seksualnim putem, jedan od razloga njegovog rasta kod nas jesu i ekonomski uslovljene migracije iz zemalja istočne Evrope.

Najrizičnije područje u Srbiji i dalje je Beograd, sa koncentracijom od preko 70 odsto ukupno inficiranih. Posmatrano po polnoj strukturi, inficirani muškarci trostruko prednjače u odnosu na žene, ali u skladu s opštim porastom HIV inficiranja seksualnim putem i kod nas žene bivaju sve više ugrožene. Time je povećana i vertikalna transmisija HIV-a – sa majke na dete. Za broj zaražene dece kod nas kaže se da je mali, u uzrastu do 15 godina iznosi 3,4 odsto od ukupnog broja inficiranih. Naši stručnjaci ipak upozoravaju na problem vertikalne transmisije jer se, zbog nepravovremenog testiranja, HIV otkriva prvo kod deteta, pa tek onda kod majke i njenog partnera.

U sveopštem porastu epidemije, jedino stopa mortaliteta opada i to zbog primene visoko-aktivne antiretrovirusne terapije. U industrijski razvijenim zemljama zabeležen je drastičan pad mortaliteta od side.

STIGMA I STRAH: Ukupnu sliku o HIV/sidi ne čine samo brojke i statistika. Naročito je važan njen socijalni aspekt, odnos sredine prema inficiranom ili obolelom. Koliko god istraživanja da sprovedemo teško da ćemo imati pravu sliku o tome kako će se zajednica ponašati u kontaktu s HIV inficiranim, koliku količinu kolektivnog straha će morati da savlada, koliko lažnog morala da pokaže da ne bi podlegla zakonu. Slika o našim znanjima i stavovima je jedno, ali u životu se odvija surova igra bahatih i prezrenih. Jer, kako se zove to kada lekar javno osumnjiči zdravo dete da je HIV pozitivno i povuče za sobom okolinu u bojkot? Ili, kada roditelji mirno i u tajnosti pristaju da na svaka tri meseca testiraju svoje zdravo dete jer neko u vrtiću nešto sumnja? Primera ima napretek, a u ovima su pomenuti samo zdravi. Život pod stigmom i strah od nje ljude čini nevidljivim, dobrovoljno sklonjenim od bilo kakve javnosti. Sistem prevencije ovde je nevidljiv, o HIV-u i sidi malo se govori i malo zna, a „pozitivnih“ je sve više i više. Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti kaže da štiti naciju i sprečava nastanak i širenje svih zaraznih bolesti, uključujući i HIV/sidu. Posebnih zakonskih propisa o ovoj epidemiji nema, ali ni propisa kojim bi se regulisala, kažnjavala svaka diskriminacija zaraženih i obolelih.

Mnogi pamte naslovnu stranu jednog engleskog magazina na kojoj princ Vilijam, boraveći u Africi, u naručju drži bebu zaraženu HIV-om. Upečatljiva i direktna poruka koja ubija svaki bezrazložan strah od socijalnog kontakta sa HIV inficiranim mogla bi nam poslužiti kao model. U svetu se inače ogromne količine sredstava godinama ulažu u podizanje nivoa znanja i tolerancije, u mreže prevencije razgranate po celom svetu, u produženje života miliona ljudi, u najnovija istraživačka dostignuća. Ujedinjene nacije su 2001. godine održale konferenciju posvećenu isključivo sidi, posle koje je na inicijativu Kofija Anana osnovan Globalni fond. To je privatni fond koji finansiraju i države i privatne fondacije i do sada najveći fond kada su u pitanju HIV/sida, tuberkuloza i malarija. U tenderima koje je Fond uputio državama, da projektima konkurišu za novac, zahtevano je da svaka zemlja formira telo koje se zove Country Coordination Mechanism – CCM, sastavljeno od vladinih institucija i nevladinih organizacija, zapravo rukovodeće telo projekta. U drugom krugu podele sredstava Srbija je aplicirala sa projektom za borbu protiv HIV/side i dobila 2,8 miliona dolara, uz mogućnost produženja.

PROBLEMI NA STARTU: Dakle, odmah po dobijanju tendera, u martu 2002, formira se Republička komisija za borbu protiv side sa ministarkom za socijalni rad Gordanom Matković na čelu, koja je istovremeno imala i ulogu CCM-a, tela zaduženog za kreiranje nacionalne strategije i njenu implementaciju, „politički“ odgovornog pred Globalnim fondom za trošenje novca. Za glavnog primaoca novca, implementatora, izabran je Ekonomski institut. Uloge su bile podeljene, ali novac je kasnio zbog problema u samom Fondu, dogodilo se ubistvo premijera Đinđića, vanredno stanje, novi izbori, što sve zajedno nikako nije išlo u prilog efikasnijoj realizaciji projekta. Međutim, izgleda da je tu bilo i još ponečeg. Predsednik Omladine Jazasa i član Republičke komisije Predrag Stojičić početak problema vidi u tome što je „Komisija sve manje radila, a Ekonomski institut počeo autonomno da realizuje aktivnosti. Od trenutka kada je u jesen 2003. godine Gordana Matković odlučila da više ne saziva Komisiju, počinje potpuna samovolja Ekonomskog instituta.“ Osnovne zamerke koje navode predstavnici Omladine Jazasa u Republičkoj komisiji, Predrag Stojičić i Karlo Boras, jesu manjak procedure u radu iz čega proizilazi nesvrsishodno trošenje novca i prilično neregularan odnos prema nevladinim organizacijama. A procedura se sastoji, kako kažu, između ostalog i u tome da Ekonomski institut, na primer, objavi javni poziv ili tender na koji bilo ko može da pošalje predlog projekta, posle čega CCM treba da odabere najbolje rešenje za određenu aktivnost. „To se ne dešava“, ističu u Omladini Jazasa i nastavljaju: „Kada je novi ministar zdravlja Tomica Milosavljević postao i novi predsednik Republičke komisije, krenuo je pravim putem rešenja tog problema. Odvojio je Komisiju od CCM-a, pri čemu bi se Komisija bavila izradom nacionalne strategije za borbu protiv side, a CCM menadžmentom projekta Globalnog fonda. Međutim, u međuvremenu je promenio mišljenje. CCM trenutno samo klima glavom. Mi zapravo samo rezimiramo ono što je odlučeno. Niti znamo ko je odlučio ni zašto je odlučio.“ Na drugoj strani, svoje viđenje podele uloga iznosi i Ljiljana Pejin iz Ekonomskog instituta, koordinatorka projekta: „U početku smo imali odnos ‘ko je jači’, sada je to naš zajednički projekat. Imamo sastanke gde se diskutuje, oni treba da imaju uvid, da daju neke preporuke, sugestije, dobijaju i druge projekte, prave kontakte s međunarodnim institucijama. Mi izveštavamo Komisiju, ona ima uvid u to što radimo. Ali, Komisija je telo koje je stručno u domenu određenih inputa na nivou profesije, to nije telo koje sprovodi menadžment na projektu.“ Dok predstavnici Omladine Jazasa srž neregularnosti vide upravo u tome što Ekonomski institut samo izveštava Republičku komisiju, što znači da sam odlučuje, „malo po malo potrošeno je oko milion dolara, a da je novac mogao i svrsishodnije da se troši“, kaže Karlo Boras. Među mnogim primerima neodgovornosti prema novcu kao najflagrantniji navode pokušaj kampanje iz decembra prošle godine: „Reč je o kampanji za promociju kondoma za koju je bila angažovana jedna marketinška agencija. U pitanju su dve brošure i video-spot. Kada je vlada videla brošure na koje treba da stavi svoj potpis, zaključila je da nisu adekvatne (u pitanju su slobodniji crteži – prim. aut.) i nije želela da stane iza toga. Spot nikada nije emitovan, brošure nikada nisu podeljene, niko nije odgovarao zbog potrošenog novca, a potrošeno je 36.000 dolara.“ Ljiljana Pejin iz Ekonomskog instituta o ovoj kampanji kaže: „Komisija je brošure videla i Komisija ih je odobrila. Vlada ih nije prihvatila i to su stvari na koje ne možete ni da utičete ni da ih predvidite. Osim toga, tu su nas i izbori malo poremetili. Kampanja je stala, jer nije bilo smisla da ide paralelno sa kampanjama za izbore.“ Doduše, u svim projektima poštovanje rokova i podnošenje izveštaja donatorima veoma je važno, jer se može dogoditi da se novac ukine. „Ali, da li je poenta samo potrošiti novac na vreme i napisati u izveštaju kako je sve divno i bajno urađeno, a da to na samom terenu nema nikakvog rezultata?“, pitaju se omladinci Jazasa.

PROJEKAT I PRAKSA: A da nisu sasvim u pravu postaće jasnije ako krenemo od šest komponenti projekta Globalnog fonda: 1) pisanje nacionalne strategije; 2) edukacija zdravstvenih radnika; 3) edukacija prosvetnih radnika, tj. u školama; 4) socijalni marketing; 5) vertikalna transmisija; 6) rad sa rizičnim grupama.

Po svemu sudeći, najdalje se stiglo s izradom nacionalne strategije, zapravo najznačajnijeg dokumenta u borbi protiv side. „Sastavili smo tim i imamo dokument iz koga sada izlazi predlog za nacionalnu strategiju. Komisija je promoter i predlagač strategije“, kaže Ljiljana Pejin. „Takođe, i efekti edukacije zdravstvenih radnika već se mogu videti“, nastavlja Pejin. „Posle edukacije edukatora, u kojoj je učestvovalo 57 zdravstvenih radnika iz Srbije i daljeg usavršavanja njih 17 u Los Anđelesu, napravljen je tim za edukaciju koji drži dvodnevna predavanja po regionima u Srbiji.“ Međutim, u trećoj komponenti, edukaciji prosvetnih radnika, ne ide sve kako je predviđeno. „Ljudi iz prosvete čak i znanje koje imaju ne primenjuju. Ideja je bila da se ta znanja uključe u zdravstveno vaspitanje u školama, ali sada se sa tim stalo. Zastoj je bio i dok je trajala promena ministra prosvete“, navodi Pejin. Ipak, i dalje zbunjuje to što se ceo projekat odvija daleko od javnosti, pa niko nikad nije čuo da je Ekonomski institut, s obzirom na dobijena sredstva, takoreći nosilac borbe protiv side kod nas. „U celoj ovoj priči Institut se ne vidi, zato što se svi prvo pitaju šta će on tu. Mi se iz više razloga ne reklamiramo, ali mislimo da će se rezultati na kraju ipak videti“, odgovara Ljiljana Pejin i dodaje: „Kriterijumi za izbor primaoca novca bili su izuzetno visoki, a Institut ima veliku organizaciju, računovodstvo, reputaciju, iskustvo s projektima iz zdravstva.“ Kako onda objasniti to što je vertikalna transmisija ukinuta kao deo projekta? Ljiljana Pejin odgovara: „Globalni fond ne dozvoljava promenu projekta, pa smo testiranje trudnica samo prebacili u šestu komponentu, u dobrovoljno testiranje. Razlog zašto je tako i odgovor onih koji su to pisali jeste da mali broj dece sa HIV-om nije mogao da opravda da cela Srbija bude pokrivena obučenim službama i osposobljenim laboratorijama.“ Nasuprot tome, o radu sa rizičnim grupama Ljiljana Pejin govori s neskrivenim zadovoljstvom: „Na preporuku Globalnog fonda počeli smo sa kupovinom lekova. U pitanju su lekovi i testovi za pacijente, kao i lekovi za decu prvi put kupljeni organizovano, što je zajedno oko 340.000 dolara. Takođe, prvi put su kupljeni testovi kojima se meri imunološki nivo obolelih, opterećenje virusima i rezistentnost na lekove. Ranije su se pacijenti snalazili kako je ko mogao. Nabavili smo i testove za dobrovoljno testiranje, što je veoma važno.“

FILOZOFIJA DOGOVORA: Kao posledicu nepoštovanja procedure, u Omladini Jazasa ukazuju na maglovit odnos Ekonomskog instituta prema nevladinim organizacijama: „Ekonomski institut bar za neke komponente neće da angažuje ljude koji će na pravi način uraditi posao, jer to uvek povlači njihovu nemogućnost da ih kontrolišu. Mnogo im je lakše da kontrolišu nevladinu organizaciju koja je osnovana pre tri meseca i koja vapi za sredstvima. Potrošilo se milion dolara a nijedan javni poziv nije raspisan. Odlučili smo da osnujemo koaliciju nevladinih organizacija koje se bave borbom protiv side i pripremićemo žalbu Upravnom komitetu Globalnog fonda u Ženevi“, kažu u Omladini Jazasa. Odgovor iz Ekonomskog instituta glasi: „Oni koji se bave borbom protiv side sami se jave, dođu, dogovorimo se, kroz razgovor vidimo da li imaju iskustvo u određenoj aktivnosti ili ne. Problem je izgleda u tome što je novac do sada uvek stizao samo na jednu adresu, sada više tako ne može. Projekat je dobila cela Srbija, a ne samo Beograd.“

Ljiljana Pejin završava: „Ugovori sa Globalnim fondom su kruti. Tamo je teško objasniti da je u istočnoj Evropi centralizacija i dalje problem, odnosno da ima mnogo odlučivanja na jednom mestu. Bila sam u Bugarskoj na skupu zemalja koje su dobile projekat, svi su imali istu priču o odnosima između države, privatnog sektora i civilnog društva.“ Šta sve to znači u našem slučaju? Znači da dok centri odlučivanja i moći ne olabave dizgine, dok pravila procedure ne zamene filozofiju „dogovora“, dok se vladine i nevladine organizacije ne uklope tako da za sve ima mesta, dok novac svima postane sredstvo, a ne cilj… recimo, bićeš čovek, ali već inficiran.