Šta je Generalštab nama, a šta njima

Sudbina Vukovara, Mostara, Baščaršije zloslutno me podseća na mogućnu sudbinu Beograda. Ne, ne mislim da će se pojaviti neki novi, neki drugi rušitelji, neki tuđi… pod zidinama Kalemegdana. Bojim se, žalosno je reći, naših majstora rušitelja. Jer, gradovi se ne ruše samo spolja i fizički već se mogu razarati iznutra i duhovno. A ta je varijanta mnogo izvesnija.

— Bogdan Bogdanović, “Tri ratne knjige”, 1993.

Ansambl zgrada na uglu ulica Kneza Miloša i Nemanjine, kolokvijalno zvani Generalštab, arhitekte Nikole Dobrovića, već 25 godina stoji teško oštećen od napada u NATO bombardovanju. Za sve to vreme, jedine ideje o njegovoj budućnosti bile su u smeru totalnog rušenja i komercijalizacije zemljišta, i to sve tokom trenutne vlasti: 2014. godine saradnici Donalda Trampa dolaze u Beograd i na tom mestu razmatraju izgradnju hotela; 2015. Ministarstvo odbrane najavljuje da će hotel u stvari graditi Ujedinjeni Arapski Emirati; 2016. tada premijer Vučić objavljuje kako će se sve srušiti u cilju postavljanja spomenika Stefanu Nemanji.

Marta 2024. saznajemo da se vlast vraća ideji hotela, ovog puta u partnerstvu Trampa (kroz firmu zeta Džareda Kušnera) i Ujedinjenih Arapskih Emirata. Pošto ovo zakonski nije moguće jer je objekat zaštićen kao spomenik kulture, vlast kreće u nasilje nad pravnim poretkom i zastrašivanje ljudi koji rade u institucijama i 14. novembra 2024. ukida zaštitu. Istovremeno se dešava nezapamćena mobilizacija domaće i međunarodne stručne javnosti. Na Građevinskom fakultetu se 23. aprila održava javna rasprava u kojoj je učestvovalo više od 350 arhitekata i inženjera različitih struka i donelo deklaraciju u kojoj zahteva da se kompleks Generalštaba restaurira i da se očuva njegova upravno-administrativna namena. Deklaraciju potpisuje više od 6.000 pojedinaca, a cela inicijativa za sada predstavlja glavni otpor uvredljivom projektu Trampovog centra i devastaciji jedne od najvažnijih tačaka za istoriju Beograda.

GLOBALNE KOMPENZACIJSKE ŠEME

Iako se u ugovoru potpisanom sa Džaredom Kušnerom pominje “revitalizacija”, sudeći po vizuelizacijama objavljenim na njegovom Instagram profilu, izgleda kao da se baš sve ruši, a da se planiraju ne dve, nego tri gigantske strukture, što je moguće jedino ako se, pored oštećenih objekata sruše i neoštećeni Stari Generalštab (Baumgartenova palata iz 1928. u Kneza Miloša 33) i kula zgrade “B” prema Birčaninovoj, koja je u dobrom stanju i sve vreme u funkciji.

Rušenje našeg nasleđa bilo bi o našem trošku, kao i uklanjanje kontaminacije, pa bi se partneru poklonilo prazno i opremljeno zemljište vredno oko 100 miliona dolara. Bivši načelnik Generalštaba Zdravko Ponoš rekao je da bi se za taj novac koliko bi nas koštalo rušenje, čišćenje i opremanje infrastrukturom, zgrade mogle normalno obnoviti.

Ovaj projekat je dobio veliku internacionalnu pažnju jer je Kušnerova firma Affinity Global neobičan investicioni fond koji već tri godine prima novac isključivo od stranaca, a ne obrće ga, pa se sumnja da je ono čime on, u stvari, trguje politički uticaj, o čemu je američki Senat septembra 2024. pokrenuo istragu. Kušner, kao jedini vlasnik, osnovao ga je 2021. godine na kraju Trampovog prvog mandata i od tada je primio 3 milijarde dolara, mahom od Ujedinjenih Arapskih Emirata. Prvi projekti biće mu, kako piše portal Blumberg, “balkanske ratne relikvije” – dva projekta u Albaniji i jedan u Srbiji, u vrednosti od ukupno milijardu dolara. Za albansko ostrvo Sazan, nekadašnju vojnu bazu i poluostrvo Zvernec planiraju se turistički mega-rizorti. Kušner se u američkim tabloidima pohvalio kako je 5 kilometara netaknute mediteranske obale i 560 hektara neizgrađenog ostrva prilika koju je morao da iskoristi. Kao i srpska vlada, i albanska vlast je za ovaj projekat narušila sopstveni ustavni poredak i uklonila zaštitu sa nacionalnog parka i ekološki zaštićene zone. Tako su bizarna globalna partnerstva otvorila prostor za neočekivane potencijalne saveze: na primer, beogradsko stanovništvo koje ne želi da izgubi istorijsko nasleđe i zemljište u srcu grada prirodan je saborac albanskom stanovništvu koje se protivi izgradnji i trajnom zagađenju svog nacionalnog parka, a njihov logični najmoćniji saveznik su američke demokrate koje osporavaju zakonitost privatnih dilova između predsedničke porodice i stranih vlada. Predviđeni finansijsko-upravljački model sličan je Beogradu na vodi, samo što ovaj put država Srbija dobija manji udeo od profita, a projektu se pridružio i Muhamed Alabar, njegov investitor, koji već deceniju neometano kupuje Beograd.

foto: sara dević

ŠLJAŠTEĆA NOVA GRADNJA

Ako se sve to i desi, teško je ne zapitati se, kada se nad najvažnijim organima vlasti jedne države nadvije stotine privatnih stanova i hotelskih soba, šta to znači za njihovu bezbednost? Takođe, koliko god da je zemljište dekontaminirano a nova gradnja šljašteća, ko je toliko morbidan da kupi stan na mestu gde je prethodno pala bomba i ubijeni su ljudi, a da za prvog komšiju ima muzej o destrukciji i smrti?

Ovaj psihodelični i, za građane Srbije, ponižavajući projekat savršeno je smislen u pragmatizmu neoliberalnog urbanog razvoja gde je razumno ono što donosi pare, a najrazumnije ono što donosi najviše para. Dodatna korist je uklanjanje najvidljivijih tragova uređenja koje je imalo drugačije poimanje imovine. Primorani da živimo pod jednostavnim i neumoljivim principom maksimizacije profita na atraktivnom zemljištu u korist privatnih firmi, mi imamo pravo na sećanje u onoj meri u kojoj to pomaže obrtu kapitala.

Sve ovo dolazi u trenutku rušenja hotela “Jugoslavija”, pokušaja rušenja Starog savskog mosta i najave rušenja dve hale Beogradskog sajma. Širokopotezno i namerno razaranje grada sve češće se obeležava kao “urbicid”, pojam za koji svetska literatura tvrdi da je baš i nastao na ovim prostorima, kada je tokom rata grupa mostarskih arhitekata objavila publikaciju “Mostar ‘92 – Urbicid”. Dugo sam tražila precizniju artikulaciju toga zašto je uništavanje grada toliko bolan događaj i šta je tačno to što nas tu pogađa i našla sam je u belešci hrvatske književnice Slavenke Drakulić nakon rušenja starog mosta u Mostaru 1993. godine od strane HVO. Gledajući uporedo dve fotografije, ona je zapisala: “Zašto me više boli slika uništenog mosta nego slika ubijene žene? Možda zato što u slici mosta pre vidim svoju smrtnost, nego u slici žene. Mi smo svesni da će ljudi umreti. Mi računamo sa time da će se naši životi jednom završiti. Razaranje mosta je, međutim, nešto drugo. Most je izgrađen da nas nadživi. On je proizvod i individualnog stvaralaštva, i kolektivnog iskustva, on nadilazi naše pojedinačne sudbine. Mrtva žena je jedna od nas – ali most smo svi mi”.

URBICID POČINJE U IDEJAMA

Ono što je od svega najteže razumeti jeste rušilački nagon prema sopstvenom gradu. Baš kao sada u slučaju Beograda, i tada su predvodnici uništavanja Mostara i Sarajeva bili rođeni Mostarci i Sarajlije. I to ne rođeni marginalizovani građani tih gradova nego oni koji su bili na vrlo visokim položajima. Svemu tome prethodilo je građenje ideje da je određena arhitektura neprijateljska i da je zato prihvatljivo eliminisati je.

Tu metodu zaista vidimo i danas u Beogradu. Kako bi opravdali razaranje sopstvenog grada, beogradski političari govore da most na Savi nije naš nego je nemački fašistički, da Generalštab i hotel “Jugoslavija” nisu naši nego su komunistički. Stranice i stranice pažljivo artikulisanih apela vrhunskih domaćih i međunarodnih stručnjaka deluju krhko naspram videa bagera koji, bez adekvatnih studija, rilja po telu hotela “Jugoslavija” (prizor na koji su mnogi na društvenim mrežama reagovali izrazima fizičkog bola), i mi se konstantno pitamo koja je onda snaga reči nasuprot toljage, odnosno bagera. U jednom ranijem tekstu, u kontekstu nasilja nad ženama, književnica Lana Bastašić je napisala: “Nasilje se ne rađa u rukama, već u idejama”. Godinama se ulaže u ideju da je jedan deo našeg nasleđa bezvredan i da je tuđ, i ta je ideja prepremila teren za egzekuciju. Do sada najsofticiranija intervencija gradske vlasti u javni diskurs o istoriji i urbanizmu Beograda je internet portal i Instagram stranica Kaldrma.rs. Mada se ovaj medij predstavlja kao projekat grupe entuzijasta, zapravo ga je pokrenuo Grad Beograd, materijal obezbeđuje Istorijski arhiv Beograda, a postove izrađuje marketinška agencija. Iako to nije uočljivo na prvi pogled i nije prisutno u svakom članku, kroz izuzetan arhivski materijal, zanimljive i simpatične priče provlače se neistine i istorijski revizionizam. Ko obrati pažnju primetiće da objave obično čini lep arhivski materijal izvučen iz konteksta kojim se uz nekoliko neutemeljenih tvrdnji pokušava podržati neki trenutni projekat gradske vlasti. Na primer, u decembru 2024. kada gradonačelnik Šapić najavljuje sijaset novih kružnih tokova u Beogradu, Kaldrma.rs objavljuje članak “Kružni tok je bio glavno rešenje Beograda u 20. veku”. A četiri dana nakon protivzakonitog ukidanja zaštite ansamblu Generalštab, oni objavljuju članak i Instagram post o “rušitelju Dobroviću”, u pokušaju da poseju sumnju u namere jednog od naših najvećih arhitekata i time podrže uništenje njegovog jedinog dela u Beogradu.

Pravilno prepoznavši da se mladi uglavnom informišu i formiraju mišljenje kroz Instagram i lepe vizuelne sadržaje, kroz ovaj medij gradska vlast uspeva ono što joj nikada ranije nije polazilo za rukom, a to je da utiče na obrazovanu omladinu.

foto: sara dević

ARHITEKTE NE MOGU SAME

Ako na trenutak ostavimo po strani Trampa i sve prethodne rušilačke ideje, istina je da za budućnost Generalštaba nikada nije bilo vizije. Jedan razlog za to vidljiv je i u sadašnjim naporima stručne javnosti da ga sačuva.

Naime, u trenutnom govoru o značaju Generalštaba upadljivo je izbegavanje njegove istorije; pominje se samo momenat u kome je on postao ruševina. Ponavljaju se fraze “deo kulturnog identiteta”, “tačka posebnog sećanja”, ali se ne kaže na šta sećanje. U velikoj javnoj raspravi na Građevinskom fakultetu rečeno je da su “zgrade bombardovane prazne, dakle, bombardovane su kao simbol” (ne kaže se čega), “i mi moramo da ih obnovimo kao simbol” (opet se ne kaže čega). Arhitekta Nikola Dobrović ponudio je dva paralelna tumačenja svog rada, jedno je bila teorija “pokrenutog prostora” zasnovana na filozofiji Anrija Bergsona; drugo je kanjon Sutjeske, simboličko čitanje koje je povezalo zgradu sa istorijom i ideološkim sistemom socijalističke Jugoslavije. U dosad najozbiljnijoj studiji tumačenja arhitekture Generalštaba koju je izradio Vladimir Kulić i koja je 2009. godine dobila evropsku nagradu za arhitektonsku kritiku, pokazan je odnos između ta dva tumačenja i kako su se s vremenom društvene okolnosti toliko izmenile da je drugo značenje postalo nepoželjno. Danas arhitekti govore samo o “pokrenutom prostoru”, objašnjenju koje u sebi nema viziju društva, nego je čisto formalističko i prazno.
Nagađam da se u naporima za očuvanje Generalštaba pribeglo pražnjenju od simboličkog sadržaja jer sa time nikako ne znamo šta da radimo. Dvojna struktura na uglu Nemanjine i Kneza Miloša izuzetno je komplikovano čvorište naše novije istorije od koga svi zaziru, i kao takvo upravo je metafora odnosa prema toj istoriji. Ako žeilimo da sačuvamo arhitekturu, moramo se baviti i time šta je nju proizvelo i šta je sve bila njena uloga kroz vreme. Arhitekti ne mogu sami da iznesu taj strahovito veliki poduhvat. Ne samo da ne mogu, nego i ne treba; dok god se samo arhitekti i konzervatori budu bavili problemom ansambla Generalštab, konverzacija će ostati u domenu kvaliteta gradnje i forme i reputacije projektanta.

Treba ispričati celu priču o Jugoslovenskoj narodnoj armiji koja ga je sagradila 1956. i koristila sve do obustave 1992. godine. Šta je bila antifašistička borba koju ova arhitektura simbolizuje i šta je bila ta armija? Kako su se njena uloga i percepcija o njoj menjale kroz vreme?

Zatim, treba napraviti neki smisao i od činjenice da je unutar ove arhitekture, iza rumenog kosjerićkog kamena i mermernih ploča sa Brača, upravljano strašnim razaranjima Vukovara, Dubrovnika, Sarajeva i drugih gradova i naselja bivših bratskih naroda i manjina.

Na konferenciji za novinare jutro posle napada na Generalštab, jedan od čelnika NATO-a rekao je kako je gađano “srce ratne mašinerije”. Kako je došlo do toga da je ovako okarakterisana arhitektura koja je decenijama simbolizovala pobedu jugoslovenskih naroda nad fašizmom? I dalje, kako je moguće da je uopšte došlo do napada ako međunarodno pravo i UN to nisu dozvolili? Mislim da je višedecenijski izostanak vizije za budućnost Generalštaba rezultat, između ostalog, i nemogućnosti da odgovore na sva ova pitanja držimo na okupu, u celovitom narativu koji nije zasnovan na mržnji.

MEMORIJALNI CENTAR GENERALŠTAB

Nesumnjivo, rušenje je najgore što može da se desi jer sa nestankom velikih svedoka u fizičkom prostoru mnogo je lakše zaboraviti, a društvu šoping molova i hotela u vlasništvu stranih firmi, koje ne zna šta je bilo pre, mnogo će biti teže da osmisli kuda ide.

U idealnom scenariju, viziji o budućnosti Generalštaba prethodila bi serija javnih razgovora kojim bi se na odgovoran način i na temelju proverenih činjenica ispričala cela priča o ovom mestu. I tek onda bi na scenu stupile arhitekte, da jednoj promišljenoj viziji (rečnikom javnih nabavki, projektnom zadatku) memorijalnog centra daju formu. I pohrlilo bi sve znanje koga u našim institucijama ima na pretek. Najlepša stvar koja je izgovorena na velikom skupu struke bila je ta da se to sve može: pokazani su fantastični primeri obnova naših srednjovekovnih crkava, rečeno je da je Institut IMS uradio analizu konstrukcije Generalštaba i da je ona u dobrom stanju i da ne postoji nikakva prepreka da se zgrade rekonstruišu u prvobitno stanje. Konstruktivna struktura je otvorena, što znači da ima mnogo slobode da se unutrašnji raspored preprojektuje a da se očuva spoljašnji izgled, a kula je skoro netaknuta. Prilikom raščišćavanja šuta nakon napada, vojnici su prikupili i sačuvali crveni kamen za obnovu jednog dana. Dakle, može se!

U trenutnim studentskim protestima mnogi vide provalu vedrine u javni prostor, i duha koji bi da stvara. Unutar blokiranog Arhitektonskog fakulteta pokrenuta je grupa koja se bavi značajem Generalštaba i do sada su održane dve tribine u krcatim salama Arhitektonskog i Filozofskog fakulteta, a druga javna tribina najavljena je za 3. februar u Kulturnom centru Grad. Verujem da i dalje nije sve izgubljeno, ali da će oni koji žele Generalštabom da se bave na produktivan način koji je okrenut budućnosti to uspeti u onoj meri u kojoj ne upadnu u zamku bavljenja isključivo formom i, u govoru o ulozi i simbolici ovog prostora, ne pristanu na selektivno pamćenje.