Srbija među vodama

Centar za ekologiju i hidrologiju iz Velike Britanije objavio je nedavno, u saradnji sa ekspertima Svetskog saveta za vodu, istraživanje stanja vodnih resursa u 147 država. Naše zemlje (ma kako se zvala) nema u tom istraživanju, pa je očigledno da ni mi ni svet u stvari ne znamo kakav nam je vodni potencijal. S druge strane, u protekle tri godine imali smo nekoliko „velikih incidenata“: krajem 2000. godine Tisa je bila puna cijanida i njegovih jedinjenja, poreklom iz Rumunije. Rezultat je bio katastrofalan pomor ribe, dok je vojvođanska zemlja dobrim delom natopljena cijanidom koji će tu verovatno dugo ostati. Krajem prošle godine Savom je prošao otrov atrazin, koji je stigao iz Hrvatske, ali su nadležni izjavljivali da nije bilo većih posledica po kvalitet savske vode. Januara ove godine, Ibar i Sitnica zagađeni su fenolom koji je došao sa Kosova; ugroženo je vodosnabdevanje više od sto hiljada građana Kraljeva.

U Srbiji se u sekundi potroši 27 do 30 kubnih metara pijaće vode, od čega na Beograd otpada oko osam kubnih metara. Od toga, pijaća voda za stanovnike glavnog grada uglavnom je iz podzemlja i reni bunara, dok dva kubika dolaze iz postrojenja za preradu vode Makiš. Organizovano masovno snabdevanje stanovništva vodom i savremeni vodovodi kod nas javljaju se krajem XIX veka, a do Prvog svetskog rata jedino se Beograd snabdevao vodom iz javnog vodovodnog sistema. Posle Drugog svetskog rata vodosnabdevanje preko organizovanih vodovodnih sistema odnosilo se samo na 14, a danas na oko 60 odsto stanovništva. Ostatak građana Srbije pije vodu iz bunara i sa izvora. Iako je voda za piće u Srbiji dobrog kvaliteta, zbog dugogodišnjeg neulaganja u vodovodne sisteme, postaje sve lošija, a broj vodovoda koji su zdravstveno rizični je u porastu. Prema studiji „Snabdevanje vodom za piće stanovništva Srbije“, na kojoj je pre tri godine radio Institut za zaštitu zdravlja Srbije, svaki treći vodovod je rizičan zbog mikrobiološke, svaki četvrti zbog fizičko-hemijske neispravnosti, dok je svaki peti vodovod rizičan zbog delovanja oba faktora. Samo dvadeset gradova u Srbiji ima uređaje za prečišćavanje otpadnih voda, a zbog nedostataka rezervnih delova i sredstava za održavanje, većina tih uređaja nije u stalnoj eksploataciji, tako da se od ukupne količine ispuštenih otpadnih voda prečisti zanemarljiv deo.

PIŠANjE UZ VODU: Tehnički direktor Javnog vodoprivrednog preduzeća Srbijavode Ilija Savelić, u izjavi za „Vreme“ kaže da postoji zakonska obaveza da svako ko gradi pogon koji će koristiti vodu ne sme da ispušta zagađenu vodu i fekalije u vodotok. „Ali u Srbiji nema nijednog takvog. Napravljeni su pogoni, ali ne i sistemi za prečišćavanje voda.“ Jedan od retkih primera uspešnog spasavanja je Topčiderska reka, na čijem je toku bilo 12 velikih zagađivača (od Tehnogasa i 21. maja, do Minela i Rekorda) koji su je učinili otpadnim kanalom. Između 1978. i 1985. izgrađeno je osam sistema za prečišćavanje koji su reku vratili „među žive“. Savelić ističe da je politička situacija tada bila takva da nijedna fabrika nije dobila nalog da obustavi proizvodnju. Poboljšano stanje vodotoka, na primer Save, posledica je toga što veliki sistemi ne rade. Šansa da se stvari u tom pogledu održe leži u tome što bi država ubuduće strogo primenila princip da ako fabrika želi da uzima vodu iz rečnih slivova, to radi nizvodno, a da je ispušta iznad mesta sa kojeg vodu zahvata. Pa, ako je ne prečisti kako treba, sama će koristiti zagađenu vodu. Savelić ističe da je čuvanje vodotoka stvar kulture, ali i materijalnog stanja.

U Srbiji ima samo 37 centralnih postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, od kojih su neka stara i preko 30 godina, prevaziđena i po kapacitetu i po tehnologiji prečišćavanja, neka zapuštena ili van funkcije: to je slika stanja. U studiji „Snabdevanje vodom za piće stanovništva Srbije“, koju je pre tri godine uradio Institut za zaštitu zdravlja Srbije, navodi se da je svaki treći vodovod u Srbiji rizičan zbog mikrobiološke neispravnosti, a svaki četvrti zbog fizičko-hemijske neispravnosti, dok je svaki peti rizičan zbog kombinovanog delovanja obaju faktora. Izveštaj Ministarstva zdravlja i zaštite životne okoline, objavljen maja prošle godine, konstatuje da se metodološki prihvatljiva dinamika kontrole vode za piće obavlja na teritoriji grada Niša, vodovoda i javnih bunara okruga Južne Bačke i Srema i na teritoriji grada Beograda. Redovno se kontroliše zdravstvena ispravnost vode za piće samo gradskih vodovoda, dok se neredovno kontrolišu mali, seoski vodovodi i individualni vodni objekti, bunari i izvori. Rukovodilac sanitarne kontrole vode Beogradskog vodovoda Radoslav Babić kaže da Beograđani piju kvalitetnu vodu. Međutim, i tehnologije kojima raspolaže Beogradski vodovod imale su problema sa herbicidom atrazin, čija je upotreba u mnogim evropskim zemljama zabranjena baš zbog teškog uklanjanja. „Kada se atrazin pojavio u vodi za piće, u Beogradskom vodovodu bilo je zavedeno mobilno stanje. Koncentracija atrazina u vodi za piće bila je veća od dozvoljene pravilnikom EU-a, ali po smernicama Svetske zdravstvene organizacije bezopasna po ljudsko zdravlje.“ Upravo oko pitanja kakve posledice na organizam ostavlja unošenje malih doza otrova postoji najviše dilema. Pošto su u Kraljevo stigle prve cisterne s vodom, načelnik Raškog okruga Mile Korićanac izjavio je da problem sa cijanidom u vodi koju piju Kraljevčani odavno postoji, da građanima zbog toga ispadaju zubi i da je sve češća pojava nesposobnosti mladića za vojsku, ali da to niko ozbiljno ne shvata.

CENA I BESCENjE: Načelnik Nacionalnog centra za trovanja pri Vojnomedicinskoj akademiji Dragan Joksović smatra da otrovi iz vode mogu ozbiljno narušiti zdravlje, ali da nema dugoročnog praćenja zdravstvenog stanja građana rizičnih područja na osnovu kojih bi se dobili pouzdani podaci. „Služba medicine rada obavlja periodične preglede radnika zaposlenih u industriji koji su izloženi štetnim hemijskim materijama. Građani nemaju tu privilegiju da neko prati njihovo zdravstveno stanje iako su izloženi istim tim agensima. Uzmite samo primer Bora i stalnog problema sa arsenom, da ne govorimo o drugim agensima, ili problem Pančeva i stalnog zagađenja životne sredine.“ Joksović dodaje da se Centar za trovanja, iako ima prefiks nacionalni i iako je zadužen da prati ugroženost pojedinih regiona, do sada „nije mešao u svoj posao“: „Stručnjaci zaposleni u ovom centru su najkompetentniji za procenu štetnog delovanja hemijskih materija na zdravlje ljudi, ali se do sada nikad i niko od zvaničnih institucija nije konsultovao s nama.“

Sistem vodosnabdevanja u Srbiji razvijao se između pedesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Tadašnja ulaganja procenjuju se na 300 miliona dolara godišnje. Status ukupnog sistema voda bio je na evropskom nivou, a vrednost svih objekata vodoprivrede i vodosnabdevanja u Srbiji procenjuje se na oko 15 milijardi dolara. Za njihovo održavanje godišnje je potrebno 900 miliona evra, a od te sume kroz cenu vode i zakonske naknade skupi se oko 200 miliona evra, što znači da je finansiranje četiri puta manje od potrebnog.

„Problemi vodosnabdevanja u Srbiji u najvećoj meri proistekli su nakon zapostavljanja ove delatnosti u poslednjoj deceniji“, kaže Zoran Marjanović, direktor Zavoda za vodosnabdevanje, kanalizaciju i zaštitu voda Instituta „Jaroslav Černi“ u Beogradu, i dodaje da je „ogromna razlika između finansijskih potreba i ulaganja u ovoj oblasti“. Marjanovićevo mišljenje je da se „svi problemi vodosnabdevanja u nas mogu rešiti ako bi se uvela ekonomska cena vode od pola evra, da bi za godinu ili dve ta cena mogla iznositi jedan evro po kubiku potrošene vode. Jedino sa tom cenom vode bilo bi moguće održavanje postojećih i investiranje u nove vodovodne sisteme.“

Društvena svest je neophodna, ali problem je nemoguće rešavati besplatno. „Ne treba zaboraviti da je pitanje Temze i Rajne – koje su bile mrtve reke – rešavano tek pošto je nacionalni dohodak u Engleskoj i Nemačkoj dostigao sumu od 20.000 dolara po glavi stanovnika“, podseća Milan Dimkić, generalni direktor Instituta za vodoprivredu „Jaroslav Černi“. Poređenja radi, cena vode u Nemačkoj po kubnom metru iznosi pet evra, u Hrvatskoj jedan, Mađarskoj dva, a u Francuskoj tri evra.

Za vodosnabdevanje stanovništva u Srbiji koriste se površinske i podzemne vode. Površinske vode, kao izvorišta vode za piće, zahvataju se iz akumulacija; njihov kapacitet je 250 miliona kubnih metara godišnje. Kapacitet podzemnih voda kao izvora vode za piće mnogo je veći i iznosi 714 miliona kubnih metara godišnje, a najznačajnija među njima jesu aluvijalna izvorišta koja obuhvataju preko polovine od ukupnog kapaciteta podzemnih voda.

NEDOVRŠENI SISTEMI: Stručnjaci Ujedinjenih nacije upozoravaju da ako se nastavi ovakav rast potrošnje, neekonomična upotreba vode i ako se i dalje ne bude dovoljno ulagalo u očuvanje i zaštitu izvorišta zdrave vode, do 2025. godine čak dve trećine svetskog stanovništva neće biti redovno snabdeveno vodom. U prošlom veku potrošnja vode se uvećala za šest puta, dok se broj stanovnika na Zemlji u tom periodu povećao za tri puta. Zato je opravdana bojazan koju su eksperti Rimskog kluba izrazili još šezdesetih godina prošlog veka da će u budućnosti glavni povod za ratove biti zdrava i kvalitetna voda. „Većina stanovništva u Srbiji pije dobru vodu, koja se uredno i adekvatno kontroliše“, ističe Zoran Marjanović. „Vodu dobrog kvaliteta piju stanovnici najvećih gradova u Srbiji, kao i oni koji se vodom snabdevaju iz vodosistema Rzav, jednog od najvećih vodovodnih sistema u nas.“ Ovaj (još nedovršeni) vodovodni sistem povezuje opštine Čačak, Požega, Gornji Milanovac, Arilje i Lučani; bio je jedno od potencijalnih rešenja problema vodosnabdevanja Kraljeva, kao najveće žrtve zagađenja Ibra fenolom. Ipak, Kraljevo će svoje stanovništvo vodom snabdevati iz vodosistema Lopatnica čija je izgradnja u planu. Pored vodosistema Rzav okosnicu vodosnabdevanja Srbije čini Beogradski vodovod, najveći vodosistem u zemlji. Po mišljenju Zorana Marjanovića, voda lošeg kvaliteta pije se iz dva razloga. „U prvom slučaju, uglavnom u Vojvodini (Zrenjanin, Kikinda, Odžaci), loš kvalitet vode prouzrokovan je prirodnim uslovima, jer su izdani veoma duboki i bogati su hemijskim materijama, a mi trenutno nemamo mogućnosti da sprečimo takvu vrstu zagađenja pošto to iziskuje znatna finansijska sredstva. Drugi slučaj imamo u slivu Velike Morave, gde su izvorišta podzemnih voda nazaštićena i direktno ugrožena fekalnim i hemijskim zagađenjem pošto ne postoji sloj zemljišta koji štiti podzemne vode.“ Vodosnabdevanje u Srbiji nije praćeno kanalisanjem i prečišćavanjem otpadnih voda: „Prečišćava se samo dva do tri odsto ukupnog otpada, a ostatak se direktno ispušta u prirodne tokove. Iako u Srbiji postoji dugoročno opredeljenje da se grade regionalni vodovodni sistemi, vodovodi su još u rukama gradova i opština. Svega 18 gradova u Republici ima izgrađena postrojenja za prečišćavanje. Prečišćavanju otpadnih voda u nas ne posvećuje se dovoljna pažnja i dok god ne rešimo pitanja u vodosnabdevanju, ne treba očekivati međunarodnu pomoć za sanaciju problema u oblasti zaštite voda“, kaže Zoran Marjanović.

Prema rečima Miomira Vasiljevića, šefa odeljenja za istraživanje pijaćih i otpadnih voda Instituta za zaštitu zdravlja „Milan Jovanović Batut“, u Srbiji se vodom iz vodovoda, grubo rečeno, snabdeva polovina stanovništva. To jest, „mi nemamo podatke o tome kakvu vodu pije polovina građana. Mi se nadamo da oni piju dobru vodu i to samo na osnovu toga što tamo nije bilo epidemija većih razmera“. Broj postojećih instituta zdravlja (23) zadovoljava, ali je obim ispitivanja neredovan, ocena kvaliteta vode daje se na osnovu male hemijske i mikrobiološke analize. Procedura kontrole (na osnovu prakse Beogradskog vodovoda) obuhvata tri faze.

Prvo pogonska labaratorija kontroliše kvalitet sirove vode. Zatim sanitarna služba kontroliše vodu na gradskim česmama i javnim ustanovama. Dnevno se obave hemijska i mikrobiološka analiza 20 do 30 uzoraka. Posle te, interne, sledi eksterna kontrola koju obavlja gradski zavod za zaštitu zdravlja. Iako situacija nije baš sjajna, ipak: „Stanovništvo Srbije može slobodno da pije vodu sa česme – mi smo se na to navikli, ali ako nastavimo ovako da se ponašamo prema vodi, moraćemo uskoro da se naviknemo na situaciju kakva je na Zapadu – da iznad svake česme u nekoj ustanovi piše da voda nije za piće“, kaže Miomir Vasiljević.

Vodotokovi u našu zemlju stižu sa zapada, severa i juga , pa je otuda i veoma izražena mogućnost zagađenja rečnih tokova. Da se ta potencijalna opasnost povećava i sve više ugrožava reke Srbije, dokazuju brojni primeri zagađenja i degradacije vodnih tokova u poslednje vreme. „Osnovni problem u vezi sa zaštitom rečnih tokova jeste nepoštovanje zakona i zakonske regulative, i to što država nema finansijsku moć da adekvatno sanira otkriveno zagađenje“, kaže Andra Tucović, direktor ekonomske radne jedinice za tretman voda u Hidroinženjeringu beogradskog Energoprojekta. Srbija je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka imala Fond voda iz čijih je sredstava vlada uz pomoć opština finansirala zaštitu rečnih tokova. Tada je, do gašenja fonda sredinom devedesetih, ova oblast donekle bolje funkcionisala.

NEIZVESNA BUDUĆNOST: Da li država pokušava nešto da čini kad je reč o vodi i njenom neracionalnom trošenju pitanje je koje se postavlja samo od sebe. Srđa Popović, savetnik republičkog premijera za ekologiju, tvrdi da je 60 odsto svih sredstava dobijenih kroz kredite i donacije za infrastrukturu Beograda „otplivalo“ da spase davljenika koji se zove Beogradski vodovod. Takođe, kaže da je to najkrupnija investicija u proteklih trideset godina i da se, osim toga, rade „vodna osnova“, inventar stanja i plan rada vezan za brigu o vodama. Nevolja je što je više od 70 odsto ovdašnje industrije izgrađeno bez bilo kakve analize uticaja na životnu sredinu. Za sada nema ni rešenja za dvadeset izliva fekalne kanalizacije direktno u Savu, bez ikakvog prethodnog tretmana. Do pre godinu dana, Srbija je polovinu proizvedene pitke vode gubila u primarnoj vodovodnoj mreži, što je isto kao da je direktno bačena.

Radi usaglašavanja postojećeg monitoringa površinskih voda sa normama i principima Evropske unije, u Srbiji je pokrenut projekat čiji je cilj uspostavljanje i razvoj nacionalne strategije monitoringa površinskih voda. Dragan Tripković, vođa projekta i ekspert za monitoring površinskih voda pri Ministarstvu za zaštitu životne sredine i prirodnih resursa, ističe da „nacionalna strategija sistematskog istraživanja kvaliteta voda podrazumeva usklađivanje kriterijuma za zahtevani kvalitet vode sa Direktivom o vodama Evropske unije. Od nacionalne strategije očekuje se da odgovori na fundamentalna pitanja koja se tiču stanja vodnih resursa i prevazilaženja problema u vezi sa upravljanjem vodnim tokovima.“ Poštovanje Direktiva o vodama Evropske unije preporučeno je svim zemljama koje pretenduju da postanu njene članice. Da li će težnje Srbije da se integriše u evropske tokove doprineti da se dobije pouzdanija i uverljivija slika o stanju vodnih resursa, kvalitetu vode za piće i otklanjanju problema u oblasti vodosnabdevanja, tek ćemo videti. Trenutno, među nadležnima peovlađuje stav da se kvalitetu vode može dati prelazna ocena, ali je očigledna neizvesnost u vezi sa stanjem vodnih resursa i s izborom načina za rešavanje složenih problema.

S druge strane, samo povećana kontrola bila je razlog što poslednjih godina nisu zabeležene hidrične epidemije u Srbiji iako je kvalitet voda nezadovoljavajući. Razlozi za ovakvo stanje su zapuštena vodovodno-kanalizaciona mreža i nedostatak adekvatnih zakonskih rešenja. Maksimalno dozvoljene koncentracije zagađujućih materija u vodi propisane su još 1978. Predlog novog zakona o zaštiti životne sredine nalazi se u skupštinskoj proceduri od juna prošle godine. U njemu je predviđeno usaglašavanje regulative sa normama Evropske unije i drugim međunarodnim standardima. Međutim, iako su predviđene kazne za zagađivače, usvajanje zakona neće značiti automatsko poštovanje novih standarda. S obzirom na stanje naše industrije, predviđen je period prilagođavanja novoj regulativi do kraja 2010. godine. Osim primenjivosti zakona, najveći problem biće promena navika i uspostavljanje odgovornijeg odnosa prema vodi. To pre svega znači usvajanje poznate ekološke maksime da ovo što imamo nismo nasledili od predaka, već samo pozajmili od potomaka.

Grad na rekama

Prvi poznati beogradski vodovod izgradili su Rimljani 85. godine nove ere. Tunel je vodio od mokroluških izvora do današnjeg Kalemegdana, gde se nalazio castrum. Vodovodni tunel bio je visok oko 150, širok između 60 i 80 centimetara; na dno su bile položene keramičke cevi kroz koje je tekla voda. I danas postoje ostaci tog vodovoda na Kalemegdanu i u okolini Cvetkove pijace; njegova trasa je arheolozima uglavnom poznata. Interesantno je da je do kraja XIX veka i izgradnje prvog savremenog varoškog vodovoda kroz stari rimski tekla voda sve do današnjeg Tašmajdanskog parka. Grad je imao mnoštvo česama, koje su vodom snabdevane iz austrijskog, Varoškog, i turskog, Bulbulderskog vodovoda. Da bi pojačali snagu pada vode, Turci su često gradili vodovodne kule, koje su služile i za razmeravanje vode i za njeno usmeravanje ka različitim delovima grada. Vuk Karadžić beleži da su mnoge kuće na Dorćolu imale bunare u podrumima, dok su današnji centralni delovi grada bile baruštine zarasle u šikaru. Bogatiji Beograđani su dugo išli u lov na divlje patke tamo gde se danas seku ulice Kralja Milana i Kneza Miloša, a preko ogromne baruštine na Zelenom vencu moglo je da se pređe samo čamcem. Najveća je bila Bara Venecija, uz desnu obalu Save, koja se prostirala od današnje autobuske stanice do Mostarske petlje.

Beogradskom vodovodu kao da dolaze bolji dani. Kriza s početka devedestih zaustavila je sve razvojne tokove, a investicije je svela na minimum. Obnova beogradskog vodovoda započeta je 1999. investiranjem 12, potom još 18 miliona evra 2000. i 2001. godine. Najznačajniji projekat zajednički finansiraju grad i vlada Nemačke. Do sada je, osim kilometara i kilometara cevi, ugrađeno i oko 16.000 vodomera za domaćinstva, 30 merača protoka i osam pumpi. Glavni cilj investicija je poboljšanje kanalizacionih i vodovodnih sistema, smanjenje gubitka vode, povećanje kapaciteta izvorišta podzemne vode i postrojenja za prečišćavanje, kao i širenje i modernizacija sistema za distribuciju. Ipak, Beogradski vodovod i kanalizacija pliva u gubicima čiji je glavni uzrok niska cena vode.

U toku je izgradnja regionalnog cevovoda „Makiš–Mladenovac“, kojim će se u potpunosti rešiti problem vodosnabdevanja Mladenovca, Kaluđerice, podavalskih naselja, viših delova Palilule i Zvezdare. Tokom ove godine treba završiti cevovod do Mladenovca u dužini od 3,5 km.

Beograd ima kvalitetnu pijaću vodu, ali ona je koncentrisana na resurs Save. Milan Dimkić predlaže da se sistem vodosnabdevanja prestonice obogati alternativnim izvorom. Najčešće se govori o levoj obali Dunava, gde bi moglo da se napravi izvorište infiltracionog tipa koje bi dalo dodatne količine vode. To bi, prema Dimkićevim rečima, pogodovalo i beogradskoj mreži koja transportuje vodu s juga na sever, tako da vodovodna mreža predstavlja usko grlo. Ispitivanje kvaliteta vode radi se na pet instalacija: Makiš, Banovo brdo, Bežanija, Bele Vode i Vinča. Godišnje se obavi 130 velikih fizičko-hemijskih analiza. Kako kaže Marina Mandić iz Gradskog zavoda za zaštitu zdravlja, na višegodišnjem nivou u Beogradu do sada nije zabeležena pojava teških i toksičnih metala, policikličnih-aromatičnih ugljovodonika i ostalih toksičnih supstanci. „U poslednjih deset godina imali smo povoljnu situaciju što se tiče reke Save kao izvorišta, a to je 40 odsto od ukupne vode koju proizvodi Beogradski vodovod“, kaže Marina Mandić. „Svaka voda koja se hloriše ima nusprodukte dezinfekcije hlorom, ali ti nivoi su za sada znatno ispod maksimalno dozvoljenih koncentracija“, ističe ona. Pored Beogradskog, zadovoljavaju i vodovodi Obrenovca, Sopota, Lazarevca i pogona PKB. Drugu stranu medalje predstavljaju vodovodi Mladenovca i Grocke. U Mladenovcu je voda hemijski neispravna (povećana koncentracija gvožđa).

Pozitivno

Najbolja je voda iz planinskih izvora, zatim iz planinskih akumulacija, potom iz sistema sa veštačkom infiltracijom. Da problem s vodom nije nerešiv, govore primeri nekih gradova u Srbiji koji su pitanje vodosnabdevanja rešili na drugačiji način od uobičajenog. Raška leži na dve reke, ali koristi vodu iz izvora Brvenica i sa obronaka Kopaonika. Novi Pazar koristi vodu sa izvora Raške, Pešterskih stena. Sistem Rzav, koji snabdeva Čačak i okolne četiri opštine, takođe ima vodu odličnog kvaliteta. Pojedini arterski bunari u Vojvodini imaju odličnu vodu za piće.

Ljudi i stoka

Pomoćnik direktora za kontrolu životne sredine Republičkog hidrometeorološkog zavoda (RHMZ) Slavko Kostovski ukazuje na podatak da se mikrobiološko zagađenje površinskih voda nije smanjilo s prestankom rada industrije tokom protekle decenije, jer su njegovi glavni izvori sanitarne otpadne vode, vode sa farmi, klanice i mlekare. Fekalno zagađenje veoma je izraženo na malim rekama i kanalima. Među najugroženije vodotoke spadaju Stari Begej, Lugomir, Crnica, Lukavica, Veliki Lug, Kanali PKB-a i kanal Dunav–Tisa–Dunav. Vode ovih vodotoka, prema bakteriološkim parametrima, ne odgovaraju propisanoj klasi boniteta ili su van svih klasa. Glavni izvori zagađivanja površinskih i podzemnih voda organskim materijama i mikroorganizmima u Srbiji jesu oko 130 farmi svinja na kojima se gaji oko 1.200.000 tovljenika i oko 100 govedarskih farmi na kojima se u proseku gaji po hiljadu grla. To zagađenje je ekvivalentno organskom zagađenju koje napravi 9.000.000 ljudi. Najviše mini i velikih farmi locirano je u Vojvodini u slivovima Tise, Tamiša i Save. Ni situacija sa komunalnim otpadnim vodama nije mnogo bolja. Izgradnja javne kanalizacije ne prati dinamiku razvoja vodovodnih sistema u gradovima, a praktično uopšte ne postoji u seoskim naseljima. Veliki broj bunara u seoskim naseljima, po uvođenju centralnog vodosnabdevanja, pretvoren je u septičke jame što dovodi do zagađenja podzemnih voda. Ovaj problem je najizraženiji u Vojvodini. Kombinacija više faktora dovela je do zagađenja podzemnih voda prvog vodonosnog sloja na prostoru cele Vojvodine i većeg dela centralne Srbije, tako da se ove vode ne mogu koristiti za potrebe vodosnabdevanja stanovništva.

Osiromašeni uranijum

Direktor laboratorije za zaštitu životne sredine Instituta „Vinča“ Jagoš Raičević kaže da su riziku zagađenja podzemnih voda trenutno izloženi stanovnici juga Srbije. „Postoji opasnost da osiromašeni uranijum, zaostao posle NATO bombardovanja, dospe do izvora vode za piće. Urađen je projekat dekontaminacije terena, ali u ovom trenutku on stoji i niko ne zna kada će biti nastavljen. Sredstva su odvojena na saveznom nivou, ali u ovom trenutku imamo pravni vakuum jer je savezna država izgubila te nadležnosti, a republika ih još nije preuzela.“

Kisela Morava

Na teritoriji Srbije, u oko 60 velikih rejona, postoji oko 250 lokaliteta sa više od 1300 prirodnih i veštačkih izvora mineralnih i termalnih voda. Oni su raspoređeni na više od 60 odsto teritorije. Nijedna od tih voda nije ista po hemijskom sastavu. Ima ih od najrafiniranijih za piće do onih sa koncentracijom retkih sirovina za industrijsku proizvodnju. Procena je da iz svih izvora – što vidljivo, što nevidljivo – ističe od pet do deset kubnih metara u sekundi, čitava jedna Morava. Nedovoljna iskorišćenost kapaciteta ogleda se u tome što je godišnja produkcija mineralne vode oko sto miliona litara, pri čemu se na 60 odsto potpisuje jedan proizvođač. Iako se rado nazivamo zemljom banja, mineralne i termalne vode kod nas se koriste samo u tri sektora: u balneologiji za lečenje raznih bolesti, za flaširanje i, vrlo mali procenat, za grejanje.

Prvi veliki korak učinjen je davne 1881. godine kada je, pod vladavinom Milana Obrenovića, donesen prvi Zakon o uređenju sanitetske struke i očuvanju narodnog zdravlja, koji tačno definiše ulogu i mesto banjskih lečilišta. Procvat banja trajao je do Prvog svetskog rata. Sledeći zakon o banjama donesen je tek posle 111 godina (1992). Iako su mineralne vode javno vlasništvo, planira se njihovo davanje na koncesiju, u zakup na 30 godina. Uslove koncesije regulisaće vlada, dok će fond za razvoj definisati svoje prioritete vezane za korišćenje izvora.