Sablja za pirate

Kako stoji na zvaničnoj internet prezentaciji, Business Sofware Alliance (BSA) prva je međunarodna organizacija koja se bavi promovisanjem bezbednog i legalnog digitalnog sveta. To je udruženje koje obuhvata predstavnike komercijalne industrije softvera (od Majkrosofta, Makromedije, Autodeska do Simanteka – ukupno 17 kompanija), industrijske grane koja ima jednu od najvećih razvojnih mogućnosti danas u svetu. Alijansa je osnovana 1988. godine i aktivna je u više od 60 zemalja sveta.

Pored toga što se trude da osvoje nova tržišta, veliki proizvođači profesionalnog softvera pokušavaju da izađu na kraj s piraterijom, čijim se delovanjem godišnje gubi mnogo novca, a sama aktivnost spada u krivično delo koje neka društva možda ne prepoznaju u dovoljnoj meri, pa mu se i ne suprotstavljaju na adekvatan način. Ko god je poslednjih desetak godina živeo u Srbiji, zna kako je nabavljao programe za svoje računare i zna da su to u ogromnom broju slučajeva bile piratske (krekovane) verzije. Bilo je dovoljno kupiti kompjuter, „hardver“, a trgovac bi već instalirao neki nelicencirani operativni sistem koji je u stvari bio besplatan. Tek sa petooktobarskim promenama i pojavljivanjem proizvođača na tržištu krenulo se u neku borbu protiv „ilegalnog softvera“ i srodnih oblika krađe intelektualne svojine. U javnosti je više puta bila predstavljana kampanja „borbe protiv piraterije“ kojom je država pokušala da stavi do znanja da će štititi autorska prava proizvođača legalnog softvera. Kada je i bilo „akcija na terenu“, one su se u većini slučajeva odnosile na zaplenu piratskih muzičkih i video diskova. Problem s ilegalnim softverom jeste u tome što za njegovo instaliranje nije potreban disk, nego je to moguće učiniti i s hard-diska nekog drugog računara. Ono što je bilo najavljivano kao akcija trebalo bi vremenom da preraste u kontinuirani rad na suzbijanju krivičnog dela „neovlašćenog korišćenja autorskog i drugog srodnog prava“ (član 183a KZRS).

Beogradski advokat Nenad Popović, pravni zastupnik BSA i njenih članica, kaže u razgovoru za „Vreme“ da je u poslednje dve godine pokrenuto više od sto krivičnih postupaka pred sudovima. „U 2003. godini imali smo 41 prijavu od kojih su do sada četiri završene u redovnom sudskom postupku. Prekršiocima zakona naplaćena je kazna, oduzeta oprema i naplaćena nadoknada u visini trostruke vrednosti one robe koju su ilegalno koristili. Prošle godine je bilo 46 prijava, a u prva tri meseca ove godine već 42 prijave“, precizan je Popović. BSA je ponudila svima pravnu saradnju, odnosno napravljen je kanal koji omogućava da oni prodavci ili korisnici ilegalnog softvera mogu da budu prijavljeni. Popović kaže da to nije popularna mera ali da je neminovna jer su ljudi iz iste branše koji rade legalno shvatili da mogu da izgube pozicije na tržištu ukoliko za konkurenta imaju nekog ko prodaje ili koristi softver bez licence.

„Treba reći“, kaže Popović, „da se softver ne kupuje, već se samo dobija licenca za njegovo korišćenje.“ Dakle, svi koji u svojoj kompaniji imaju računare trebalo bi da imaju i licencni a ne lažni sofver, ukoliko ne žele da se nađu „na udaru zakona“. Popović potvrđuje da je policija ažurna kada je reč o ovoj vrsti kriminala i da prema njegovim saznanjima postoje dobro obučeni ljudi koji mogu da se nose sa ovom vrstom krivičnih dela. „Značajno je to što se za ovakve stvari ranije mogla podneti smao privatna tužba, a sada se prekršioci gone po službenoj dužnosti“, zadovoljan je Popović i kaže da će situacija biti još bolja i preglednija kada se uvede privredni prestup za pravna lica. On kaže da kompanije ne žele da se mešaju u rad policije, ali da im je interes da se broj onih koji koriste nelicencirane programe svede na podnošljivu meru i smatra da će se na tome ubuduće još više raditi.

Posmatrano globalno, problem softverske piraterije postoji i u „razvijenim društvima“, jer istraživanja pokazuju da je jedino u SAD procenat ilegalnog softvera ispod 20, dok je u EU-u čak oko 50 odsto. Popović kaže da se kod nas još ne pojavljuju falsifikovane verzije određenih programa i operativnih sistema jer je i njih potrebno platiti.

S druge strane, koliko je bitno stvaranje dobrog ambijenta za ovu vrstu industrije pokazuje primer Irske i Izraela – država koje su postale lideri u „industriji sofvera“ tako što su uspele da izađu na kraj s piratskom industrijom i da omoguće veliku zaštitu prava proizvođača. Popović ističe da je nepotrebno govoriti koliko je štetno ukoliko kompanija koristi ilegalni softver u procesu poslovanja, jer time svakako ne može da doprinese sopstvenom napredovanju. Popović tvrdi da ko god radi ozbiljan posao ne bi trebalo da rizikuje svoj ugled time što bi se otkrilo da koristi ilegalan softver.