Posle oblikovanja 25 generacija manje-više talentovanih srednjoškolaca, što je sad skup od dvadesetak hiljada ljudi kojima je zajedničko to da dosta razmišljaju, Istraživačka stanica Petnica je tiho i bez velike drame obeležila 25 godina postojanja jednom zgodnom izložbom u Galeriji SANU
Ako nikad niste bili u Petnici, niste upoznali Srbiju. Ili to bar niste učinili u potpunosti. Ako zaista za 25 godina njenog postojanja nikad niste bili u Petnici, ne sumnjam da vam takva teza čak i pred Novu godinu može zvučati preteranom. No, ona to nije. Kao što nije nimalo preterana teza da je Petnica jedinstven nacionalni brend. Teško je predstaviti, recimo, uspeh brenda jedne mineralne vode nekome ko nikad nije okusio kiselu, ali, kako bismo objasnili u čemu je stvar, bar donekle i verovatno bez uspeha, onima koji Petnicu nisu osetili iznutra, počnimo od nečeg običnijeg, manje naučnog, manje talentovanog i obrazovnog.
Nekako su nas navikli da floskulom o upoznavanju Srbije ne definišemo turističke atrakcije koje se u ovoj zemlji ne smeju zaobići, već stilove življenja koje Srbija nudi, oličene pre svega u muzičkim događajima kakav je s jedne strane Guča i s druge Exit. Ako je nečije prosto prisustvo na nekom događaju estradnog tipa dovoljno da kaže mnogo toga o njegovom životnom stilu, šta tek reći za uzbudljivi boravak u ustanovi koja svojim polaznicima istinski omogućuje da sami istražuju svet.
Danas, svake godine, u okviru više od 25 programa, Petnica mladim ljudima nudi čitav jedan autentičan stil obrazovanja i kao posledicu, jedan specifičan, može se reći, na nauci utemeljen stil razmišljanja. Tako je s velikim uspehom i kontinuiranim radom u okviru jasno postavljenih standarda, Istraživačka stanica Petnica, kao ustanova za dopunsko i vanškolsko obrazovanje talentovanih srednjoškolaca, odgojila ili pak bitno doprinela odgoju 25 generacija mladih ljudi koji danas čine dobar deo jezgra moderne i misleće srpske intelektualne elite.
SASTOJCI: Što se tiče brenda, situacija je jasna – petnički obrazovni model je sličan drugim modelima za vanškolsko obrazovanje, ali je ovaj model jedinstven u svetu po „višekratnosti“, to jest kontinuiranom praćenju razvoja jednog srednjoškolca koji se u Stanicu vraća svake godine, a u toku samo jedne sezone bar četiri puta boravi na seminarima. Takav jedinstven pristup postao je prepoznaljiv svima koji se bave naukom i obrazovanjem, a u nekim zemljama je postavljen kao cilj nacionalnih strategija razvoja vanškolskog obrazovanja. Dovoljno za brend.
A što se tiče 25 godina njegovog opstanka, Petnica je to obeležila tiho i bez velike drame, jednom zgodnom izložbom u Galeriji SANU-a, što je bila prilika da jedinstveni petnički obrazovni recept nakratko zamiriše usred Beograda, i to baš u prizemlju Srpske akademije nauka i umetnosti. I nikom nije bilo mnogo bitno kako će se ovaj okrepljujući miris penjati uz spratove ostarelog doma srpske nauke.
Ovu izložbu, organizovanu od 12. do 18 decembra, posetile su mnoge ugledne zvanice – predsednik Republike, ministarka nauke, ministarka omladine i sporta, pojedini ambasadori, ugledni naši naučnici i profesori, i još mnogo običnog sveta, najviše mladog. Izložba je predstavila na stotine fotografija, ali pre svega istraživačke radove polaznika i tako je uspela da prenese ono što direktor Petnice Vigor Majić naziva „aromom Petnice“, što je skup sastojaka koji se, po njegovim rečima, „može detektovati pažljivom analizom među učesnicima ranijih programa stanice“.
Petnica je inače pitomo, obično selo, udaljeno oko pet kilometara od Valjeva. U selu se nalazi jedna poznata pećina, važan speleološki obejkat, a nedaleko od ulaza u nju brdo sa crkvom i osnovnom školom. Tu, na njegovom vrhu je 1982. godine grupa mladih entuzijasta istraživača u zgradi lokalne Mesne zajednice udarila temelj Istraživačke stanice. Kasnije su kraj crkve nikle laboratorije, smeštajni kapaciteti, nastavni centar sa bibliotekom i laboratorijama i još mnogo toga što čini ovu ustanovu koja je potpuno preuzela ime sela u kom je nastala.
Ova lokacija, u kilometrima ne previše, ali bitno udaljena od svih univerzitetksih centara, može izgledati kao čudan izbor ili biti razlog za nervozu kad s jeseni i u zimu putevi od Valjeva do stanice postanu jedva prohodni. U drugim zemljama su slične ustanove uglavnom pridružene univerzitetima. No, pokazalo se da je u Srbiji baš takva lokacija jedan od važnih sastojaka u receptu petničke arome, dovoljno blizu da svi stignu, a dovoljno daleko da omogući nezavinost rada stanice. Tokom devedesetih to je imalo poseban značaj.
TEMPERATURA: U svakom slučaju, sa tezom o tome da negde, ma kako to daleko bilo, nastaje neki oblik elite, treba biti posebno obazriv. U Petnici godišnje boravi samo oko 700 probranih srednjoškolaca, pa ova ustanova nikako nije odgovorna za ono što je posao redovnog školskog sistema. Ako već PISA testovi, čiji su rezultati objavljeni sredinom decembra, kao neki termometar pokazuju da nam je „srednja obrazovna temperatura“ znatno niža od proseka u Evropi, lokalna temperatura u Petnici je zato izuzetno visoka. To, naravno, ne znači da ona nije visoka i na drugim usamljenim mestima.
I kao što se brojni nekadašnji polaznici Stanice uopšte ne bave ničim što na prvi pogled ima veze sa naukom, ima izuzetnih naučnika i inženjera koji nikad nisu bili u Petnici. Naime, Stanica nema zacementirani cilj da stvori „male naučnike“, već da svojim polaznicima omogući obrazovanje kroz njihove samostalne istraživačke poduhvate. Od tih ljudi kasnije nastaju vrhunski hirurzi, fizičari istraživači, arheolozi, astronomi, antropolozi i – ogroman jedan spisak svih zamislivih zanimanja. Njihove uspele karijere su najbolja potvrda rada Stanice.
No, gde je uopšte taj fantastičan skup od dvadesetak hiljada ljudi kojima je zajedničko manje-više samo to da dosta razmišljaju? On, zahvaljujući Petnici i vezama koje tamo nastaju donekle je međusobno povezan, izmrežen na najčudnije načine, ali dobrim delom odavno uopšte nije u Srbiji. Petnica doprinosi stvaranju i razvoju većeg broja izuzetnih stručnjaka i intelektualaca, a šta sa njima država kasnije uradi, to je drugo pitanje.
RECEPTURA: Kako to sve izgleda? Srednjoškolac na osnovu prijave koja stiže iz njegove škole, biva prepoznat i izabran da poseti Stanicu tokom zimskih seminara nekog od programa, bilo da je to fizika, astronomija, arheologija, biologija, hemija, fotografija, elektronika, biomedicina, matematika, psihologija itd. Gradivo sa kojim se ovde polaznik susreće nije suštinski različito, niti išta obimnije od onog koje uči u srednjoj školi, ali je izloženo na sasvim drugi način i mnogo bolje usvojeno.
Posle prvog dolaska, koji će verovatno upamtiti do kraja života, polaznik, ako se dovoljno snašao na ovom seminaru, dolazi na prolećni, pa na letnji i na kraju zimski seminar. Svi ovi dolasci su deo procesa nastanka i razvoja istraživačkog projekta koji srednjoškolac realizuje u toku godine uz bočnu pomoć rukovodilaca programa i mlađih saradnika Stanice. Kao finale procesa, njegov rad se objavljuje u Petničkim sveskama, a najbolji radovi se na kraju godine pozivaju na Petničku konferenciju.
Jedna od glavnih tajni Petnice su, naravno, ljudi. Tu postoji izvestan petnički perpetuum mobile – naime, mlađi saradnici koji predaju i pomažu oko projekata novim generacijama su studenti koji su regrutovani od nekadašnjih polaznika. Kasnije od njih postaju stručni saradnici i tako se mreža širi. Kroz Petnicu tako godišnje prođe i oko 500 gostujućih saradnika i predavača.
Osim obrazovanja srpskih srednjoškolaca, u Petnici se organizuju seminari za strane studente, vrlo popularni seminari za nastavnike, ali i za naše studente, kao i za jednu grupu osnovaca. Finansiranje Stanice pomaže više Ministarstvo prosvete, a poslednjih godina se tu posebno istaklo Ministarstvo nauke. Naravno, ono bi, bez sumnje, moglo biti još izdašnije – Petnici nedostaju novi prostorni kapaciteti, kao i razna nova oprema i baš je čudno da se Vlada Srbije i jedva ijedna uspešna kompanija setila da u godini jubileja uloži u mesto gde je profit najveći.
Nažalost, ako nikad niste bili u Petnici, teško ćete osetiti kako od ovakvih sastojaka, na ma koliko visokoj temperaturi, nastaje nešto tako dobro. Ako nikad niste bili u Petnici, teško ćete osetiti kako izgleda sa 16 ili 17 godina biti sasvim ozbiljno shvaćen. Ili kako razmišljaju maturanti koji se sjajno druže, ali revnosno i sa strašću postavljaju Majklsonov interferometar u dva ujutru, numerički rešavaju pitanja kraha berze ili teleskopom love sistem dvojnih zvezda u dubokom svemiru. To ste, nažalost, propustili. Ako nikad niste bili u Petnici, teško ćete osetiti kako je sedeti ispod slavne „petničke pečurke“. Preostaje vam samo da u godinama koje dolaze pustite svoje dete da to doživi.
Trenutak u životu koji je mnogo više od izuzetnog fizičkog napora – to je suočavanje sa sopstvenim strahovima, testiranje volje i dobijanje odgovora na pitanje: Koliko sam spreman sebe da se žrtvujem za neko lepše sutra?
Tradicionalni projekat kompanije Lidl Srbija „Čisto iz ljubavi“ nastavlja se i ove godine, a osim dobro poznatih akcija uklanjanja otpada iz prirode, obuhvatiće i edukativne radionice namenjene organizacijama i udruženjima građana iz cele zemlje. Nakon učešća na pomenutim radionicama, odabrani akteri civilnog sektora imaće priliku da, uz podršku kompanije, sprovedu akcije čišćenja i time pokrenu pozitivne ekološke promene u svojoj lokalnoj zajednici
Irski pisac Tim MekGavan proveo je čitav mart u Beogradu kao gost književne rezidencije, jednog od programa Beogradskog irskog festivala. Svakog dana je pisao dnevnik. “Vremenu” je ustupio deo svojih utisaka o protestima, 15. martu, studentima... “Masa odaje počast žrtvama iz Novog Sada uobičajenom tišinom. A potom, tiho se otvara nabor u velikoj gomili ljudi. Onda počinju krikovi kao iz horor filma”, zapisao je o takozvanom zvučnom topu
“Pozorište je veoma opasno oružje” – govorio je Mejerhold. Rečenica koju je napisao 1920. godine i danas odjekuje i postavlja pitanje: “Zašto?”
Knez Miloš je za narod bio neko kome “niko ništa ne sme”, neko ko je bio gazda u svom “domaćinstvu” Srbiji, ko se davno pokazao kao kadar gospodar koji razume seljaka kao niko i koji zna da ga zaštiti od gospode koju i sam prezire i trudi se da se ne “zapati previše”
Na mestu susreta privida i stvarnosti nalazi se nož u rukama građanke koja je skoknula do prodavnice po konzervu graška, pa onda tu konzervu, onako u mimohodu, hitnula na omraženi lik
Psihički labilna žena u Nišu nije napala slučajnog prolaznika, nego je napala ciljano. A ko je to mesecima crtao metu na čelu Natalije Jovanović i mnogih drugih?
Na isti način kao što je Arkan komandovao svojim gardistima, Vučić upravlja državom i naprednjačkim ministrima. Sličnostima ovdje nije kraj
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
