Putovanje je dugo trajalo

Postoji jedan kratak period pred kraj leta kada su dani još vreli, a noći postaju svežije. Nad zemljom ima više vlage, ali lišće niske vegetacije sve je manje živahno i zeleno, a letnju bujnost polako zamenjuju skromni jesenji plodovi. To je trenutak kada poglede privlače nebo i visoka stabla – ptice selice su krenule na svoja zimska odredišta. Tih dana, više krošnje odjednom su nadžidžane ogromnim jatima glasnih prolaznika koji tu inače ne borave, ali su sad zastali da se odmore. Ulične svetiljke i bandere na nekoliko sati dobiju pernate ukrase, a ponekad samo čujemo veselu graju i kliktanje putnika, koja ubrzo iščezne.

Selice se milionima godina kreću istim putevima. Različite vrste migriraju tokom različitih perioda godine, a jesenja migracija počinje početkom avgusta i traje sve do novembra. Ali, kako one znaju šta će se na zimu dogoditi? Kako odlučuju kuda treba da idu i kada da lete?

“Pretpostavljamo da su migracije povezane sa sezonskim promenama klime, ali neki naučnici tvrde da ipak ključnu ulogu igra promena dužine obdanice što pokreće unutrašnji biološki sat i podstiče migraciono ponašanje. Dodatno, veliku ulogu igra i dostupnost hrane, koja je povezana sa dolaskom nepovoljnog hladnog perioda u godini. Niska temperatura pticama ne pravi veliki problem, ali utiče na smanjenu dostupnost hrane što je još jedan razlog zašto se ptice sele u toplije krajeve”, objašnjavaju ornitolozi Uroš Stojiljković i Vilmoš Barkoci iz Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije.

AFRIČKA STRELA

U drevna vremena, migracije su predstavljale ne samo enigmu za naučnike, već su bile i povod za različite mitove i verovanja. Ljudi nisu mogli ni da pretpostave da se ptice sele na drugi kontinent, da bi se opet u proleće vratile. “Postojalo je nekoliko natprirodnih objašnjenja, kao što su hiberniranje ptica u vodi ili povlačenje u mulj, kao i pretvaranje ptica u druge životinje”, objašnjavaju ornitolozi. Štaviše, sve do 1822. godine migracije ptica nisu bile zamislive, a otkrivene su zahvaljujući jednom izuzetno neobičnom slučaju. Naime, te 1822. naučnici iz Nemačke otkrili su belu rodu koja je u vratu imala probodenu strelu tipičnu za Centralnu Afriku. Ptica je, izgleda, ustreljena u Africi, ali je sa sve strelom uspela da preleti Saharu, Sredozemlje i dobar deo Evrope, sve do Nemačke.

No, čak ni 200 godina proučavanja migracija nije dovoljno da se sasvim objasne svi kompleksni fiziološki, bihejvioralni i orijentacioni mehanizmi. “Poznato je da ptice koriste različite načine navigacije tokom seobe kao što su položaj Sunca, Meseca i zvezda, magnetno polje Zemlje, vizuelne pejzažne markere kao što su reke, planine, doline i slično. Pojedine vrste, poput grlica i čvoraka, migriraju u velikim jatima, dok druge, kao što su grabljivice, putuju same ili u manjim grupama”, kažu ornitolozi iz Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije.

Kako objašnjavaju Stojiljković i Barkoci, kraj 19. i početak 20. veka donosi nove metode. Uvođenjem prstenovanja ptica (u Srbiji Centar za markiranje životinja je pri Prirodnjačkom muzeju u Beogradu), naučnici su počeli sistematski da prate migraciju i počeli su da beleže gde ptice borave tokom godine, kojim rutama se sele i koliko vremena provode na određenim područjima. Pticama koje se metalnim ornitološkim prstenovima obeleže, recimo, u Poljskoj, a zatim se ponovo uhvate i prstenovi se očitaju u Mađarskoj, Srbiji, Grčkoj, Kipru, Angoli, može da se utvrdi putanja seobe. Danas, korišćenjem satelitskih GPS odašiljača, tačno možemo da utvrdimo putanju kretanja i tačnu koordinatu ptice u svakom momentu.

foto: josip šarić

VAZDUŠNE STAZE I KAPIJE

Upravo je satelitsko praćenje ptica zakomplikovalo tradicionalnu podelu na selice i stanarice. Opšta procena je da oko 60 odsto ornitofaune Srbije i Evrope čine selice, dok 40 odsto zauzimaju stanarice. Kod nekih vrsta to je jasno: za rodu, lastu, kukavicu ili ćuka možemo sa sigurnošću da tvrdimo da su selice, jer na jesen ove vrste ptica odlaze u Afriku, dok su, recimo, velike droplje ili kukuvije tipične stanarice, pojašnjavaju ornitolozi.

Vetruške i mišare, koje viđamo na stubovima pored auto-puteva, smatramo stanaricama jer ih viđamo cele godine – ovde se gnezde i zimuju. Ali postoje ptice koje se kod nas zadržavaju tokom gneždenja, a zimu provode na Mediteranu, a imamo i ptice koje kod nas prezimljavaju, a gnezde se severnije, u Poljskoj ili u baltičkim zemljama.

Ispostavlja se da su migratorne rute dobro “utabani” vazdušni putevi i da na njima postoje određeni koridori. Naime, većina ptica izbegava prirodne prepreke poput mora i pustinja. “Zanimljivo je da su mnoge migratorne rute nasleđene. Mlade ptice koje nikada ranije nisu migrirale često uspešno prelaze hiljade kilometara, oslanjajući se na genetski kodirane pravce i instinkte”, kažu Barkoci i Stojiljković.

Ptice sa naših područja sele se nekom od tri glavne migratorne rute: Zapadni koridor koji prati zapadnu obalu Evrope i Afrike od Francuske preko Iberijskog poluostrva, Gibraltarskog moreuza i Maroka duž zapadne obale Afrike sve do podsaharske Afrike. Drugi glavni koridor je Centralni koji prati Italiju preko Sicilije i Malte do severa Afrike, zatim preko Sahare dalje do centralne i istočne Afrike. I treća ruta je Istočna, koja prati Balkansko poluostrvo, Tursku, Bliski istok, Sinajsko poluostrvo, Egipat i dolinu Nila pa do istočne Afrike, pojašnjavaju ornitolozi. “Ako bolje pogledamo sve ove rute, možemo da uočimo da nijedna ne prelazi preko najšireg dela Sredozemnog mora. Prelet preko uskog dela Sredozemnog mora (Gibraltarski moreuz), ostrva u Sredozemnom moru (Sicilija i Malta) kao i praćenje istočne obale Sredozemenog mora je favorizovan jer na ovim mestima ptice mogu da slete, da se odmore i da nadoknade izgubljenu energiju”, ističu sagovornici “Vremena”.

Ptice koje su zimovale u Africi na proleće se vraćaju. One koje se ne gnezde u Srbiji, samo se na kratko odmore pa nastavljaju put na sever, dok one koje se gnezde ovde, započinju gradnju gnezda i postaju teritorijalne. Kako bi uspešno izvele mladunce, one čuvaju teritoriju i resurse oko gnezda. “Nekada su ove ptice toliko opterećene sakupljanjem hrane za svog partnera koji trenutno inkubira jaja ili za mladunce, da ne obraćaju pažnju na okolinu, te neke od njih možemo i sa manje udaljenosti da posmatramo”, kažu sagovornici iz Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije.

U drugoj polovini leta počinju da se skupljaju u veća jata i pripremaju se za jesenju migraciju. Septembar i oktobar su periodi kada još možemo da vidimo veći broj ptica kod nas, ali nakon toga kreću u Afriku. “U ovom periodu su ptice mnogo opreznije, jer im je glavni cilj da stignu do Afrike, a na tom putu ih vreba veliki broj negativnih faktora poput ptica grabljivica kojima predstavljaju hranu, ili čoveka koji ih neretko lovi iz zabave. Određene vrste pređu nekoliko hiljada kilometara u jednom pravcu do svojih zimovališta”, dodaju ornitolozi.

MUKE SELICA

U državi u kojoj se ne vodi računa o osnovnim pravima ljudi, još se manje misli na ostatak živog sveta – niti na njihovo postojanje i opstanak, niti na dobrobit. Otimamo im staništa i migratorne stanice tako što gradimo industrijske pogone, razne druge objekte i puteve. U poljoprivredi koristimo pogubna sredstva – pesticide i herbicide – pa im uništavamo i hranu i stanište. Isto čine i intenzivna poljoprivreda i monokulture koje dominiraju našom zemljom. Tokom migracija ptice neretko stradaju od udara struje ili od sudara sa elementima prenosnika električne energije. Pticama koje se sele noću, tanke žice sasvim su nevidljive.

Klimatske promene posebno dramatično utiču na život mnogih vrsta. “Neke vrste ptica, poput bele rode, mogu da prezime kod nas jer je hrana dostupna tokom cele godine, ali isto tako tokom prolećnih i letnjih perioda usled klimatskih promena dolazi do smanjenja padavina. To može da dovede do propadanja gnežđenja vrsta ptica na slatinskim jezerima ili barama. Danas su slatine, slana jezera i pašnjaci na području čitave Evrope među najugroženijim tipovima staništa koja tokom jesenje migracije takođe služe pticama kao usputne stanice. Specijalni rezervat prirode Slano kopovo je jedna od najpoznatijih i najznačajnijih usputnih stanica ždralovima tokom migratornog perioda”, navode ornitolozi.

No, poseban problem je krivolov i on se upravo vezuje za jesenje migracije. Naime, lov na određene vrste ptica, selica ili stanarica, dozvoljen je upravo u jesenjem migratornom periodu ili tokom zimovanja. U Srbiji se tada najviše love prepelice i grlice. Mada je lov na njih dozvoljen, nije dozvoljena upotreba sredstava za masovno uništavanje životinja koja se koriste u velikoj meri. Krivolovci noću postavljaju vabilice koje imitiraju oglašavanje ovih ptica. Prema proceni Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije, godišnje kod nas u krivolovu strada između 50.000 i 60.000 prepelica.

Do početka oktobra veliki broj selica već se zaputio ka jugu, ali mnoge od njih još su tu. Kako je ovo jedan od najosetljivijih perioda za selice, i kako su zbog izlovljavanja tada pojedine vrste najugroženije, organizacija BirdLife International i njeni partneri još od 1993. godine širom Evrope i Centralne Azije organizuju posmatranje ptica. I u Srbiji se već oko dve decenije organizuju izleti u okviru Evropskog vikenda posmatranja ptica koji će ove godine biti 4. i 5. oktobra. Građani Srbije, vođeni stručnjacima, tih dana na brojnim lokacijama posmatraće masovne migracije ptica.

Sve popularnije aktivnosti ornitologa govore o tome da postoji sve više građana kojima je stalo do ptica i ne samo da su im interesantne, već prepoznaju i važnost njihove zaštite. Dok je veliko interesovanje javnosti pomoglo orlovima krstašima i belorepanima da se uzdignu sa ivice izumiranja, druge vrste još tek preživljavaju čekajući svoj red.

Bora i Eržika

Heraldičari nisu saglasni da je na grbu naše zemlje baš orao krstaš – dvoglavi orlovi pojavljivali su se tokom istorije na mnogim grbovima moćnih imperija – od Svetog rimskog carstva, preko carske Rusije, do današnje Albanije, Crne Gore, Jermenije i Srbije, i nije baš sigurno o kojim se vrstama radi. No, orao krstaš svakako jeste simbol Srbije – možda još više u današnje vreme jer se za samo nekoliko godina, zahvaljujući trudu ornitologa, izdigao sa same ivice izumiranja.

Davnih dana, veliki broj ovih impozantnih ptica sa rasponom krila od dva metra, naseljavao je Vojvodinu. Džinovska gnezda svijali su na usamljenim stogodišnjim hrastovima i sa njih osmatrali ravnicu tražeći plen – uglavnom tekunice, zečeve i druge sitnije sisare, manje ptice i gmizavce. A ljudi su ove hrastove smatrali svetim drvećem.

Tokom proleća, ženka krstaša prosečno snese dva ili tri jaja, ali tek polovina ptića preživi. Mladi u gnezdu ostaju oko dva i po meseca, a roditelji nastavljaju da se brinu o njima tokom leta. Na jesen počinju da ih teraju sa svoje teritorije i ohrabruju da se osamostale. Mladi zatim žive samostalno i lutaju prvih nekoliko godina, da bi sa oko pet godina stekli polnu zrelost i počeli gnežđenje. Životni vek im je oko tri decenije.

Poslednjih decenija, stvarajući obradivo tle, ljudi su krčili i to malo visokih vojvođanskih stabala, pa su ovi orlovi ostali bez gnezda i bez plena. Na početku ovog veka gnezdeća populacija procenjivana je na dva do osam parova. Zatim, 2016. godine ostao je samo jedan gnezdeći par, čuveni Bora i Eržika. Ta godina bila je prekretnica za krstaše u Srbiji. Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije udružilo se sa drugim organizacijama i pojedincima u poduhvatu spasavanja vrste.

Aktivisti su čuvali gnezda, kosili zarasle pašnjake ne bi li privukli tekunice, sadili stabla i postavljali metalne konstrukcije na visoko drveće kako bi omogućili stabilnost gnezda. Takođe su edukovali lokalno stanovništvo jer su krstaši veoma osetljivi na uznemiravanje, zbog čega se desi da napuste gnezdo.

“Bora i Eržika su srećom i dalje živi, aktivni i neguju mlade tokom gnezdeće sezone. Taj par orlova krstaša je prva životinjska vrsta koja je kod nas čuvana danonoćno tokom gnezdeće sezone 2017. godine. Volonteri i ornitolozi su ih neprestano pratili sa bezbedne udaljenosti i posmatrali dvogledima i teleskopima, a kad kažemo neprestano, tu treba zamisliti ljude koji su na terenu nekoliko meseci u svim mogućim vremenskim uslovima koji su na banatskim otvorenim terenima još suroviji. To se pokazalo kao izuzetno važno jer se samo nekoliko nedelje pre izletanja mladunaca dogodila letnja oluja koja je oborila drvo na kojem su bili krstaši, a gnezdo sa mladuncima je bilo na zemlji, poklopljeno krošnjom. Zahvaljujući brzoj akciji volontera, mladunci su postavljeni u improvizovano gnezdo i tu su proveli još par nedelja dok nisu uspešno izleteli. Ovo ilustruje važnost aktivne zaštite u takvim krajnjim situacijama kada je preostao jedan par gnezdeće populacije neke vrste i deo onoga što su volonteri radili”, objašnjavaju za “Vreme” ornitolozi Uroš Stojiljković i Vilmoš Barkoci iz Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije.

foto: miroslav dudok

Trud ornitologa je dao velike rezultate – tokom 2025, dakle, devet godina kasnije, u Srbiji se gnezdilo 19 parova krstaša. Sada je izazov ispratiti sve te parove i njihov podmladak. Zato se gnezda povremeno obilaze, a mladunci obeležavaju – trenutno se satelitski prati osam orlova. “Samo obeležavanje mladunaca sprovode licencirani prstenovači i to je najosetljivija epizoda u praćenju krstaša jer je potrebno pogoditi kratak period kada su mladunci dovoljno porasli, ali još uvek nisu napustili gnezdo. Da bi ih licencirani prstenovači obeležili, neophodna je pomoć profesionalnih penjača koji će se popeti na najviše drveće gde se nalaze orlovska gnezda, spustiti mladunce na zemlju, a potom ih obeležene vratiti roditeljima. Na mladunce se postavljaju plastični i metalni nožni prstenovi, a na leđa im se postavljaju lagani satelitski odašiljači pomoću kojih nam šalju informacije o svom kretanju od trenutka kada izlete iz gnezda”, objašnjavaju Barkoci i Stojiljković.

Uz nedostatak visokih stabala i klimatske promene koje uzrokuju suše i neobično jake vetrove, izazov opstanku orlova je i trovanje. Krstaši stradaju i od strujnog udara ili sudara sa dalekovodima, što je ovog proleća usmrtilo i mladog krstaša Vladu.