Znali smo već da se u ovo vreme globalizacije vaistinu sve „tradicionalne uloge“ okrenuše naglavačke, ali da će to baš dotle da dogura da će jedan američki pacer (i jedno i drugo po autorovom vlastoručnom priznanju) da napiše knjigu o fudbalu i o tome kako ovaj „objašnjava svet“, e, to je već stvarno previše… O, Jenki, zašto lepo ne sediš kod kuće i gledaš bejzbol nego turaš svoj nos u naša posla? Zar više baš ništa nije sveto? Zar nadobudni Ameri moraju da nam oduzmu i poslednji kutak radosti i igre u kojoj su oni, u boljem slučaju, sedamdeset i treća rupa na svirali?
Sasvim ozbiljno, vašingtonski je spisatelj Frenklin Foer i sam svestan „bizarnosti“ konteksta sopstvenog poduhvata, i njome se s radošću poigrava. Studija Kako fudbal objašnjava svet (prevela Dragana Rajkov; Moć knjige, Beograd 2006) bavi se ovom igrom kao lakmusom dugoročnijih globalnih političko-ekonomsko-kulturnih trendova, te razmatra kako se oni – sve prelamajući se kroz filter jedne ultrapopularne zanimacije za mase – odražavaju na ljude u raznim delovima našeg sve isprepletenijeg, a opet i neizlečivo parohijalnog sveta. Deset poglavlja Foerove knjige deset je „studija slučaja“ koje, osim fudbala samog, povezuje pronicljivo autorovo istraživanje (epi)fenomena globalizacije, bezbolno spuštene sa apstraktnih teorijskih visina, ili pak iz lebdećih sfera ideološkog parolašenja bilo koje sorte, pravo na tvrdu zemlju, da ne kažemo na zelenu travu svakodnevice miliona.
Ono što Foera prevashodno zanima jeste kako se kroz fudbal i svu onu razgranatu navijačku simboliku, ikonografiju i heraldiku, konstituišu, razvijaju, račvaju i sukobljavaju identitetski narativi svih vrsta – od „pukih“ klupskih, kvartovskih, (među)gradskih, etnonacionalnih, konfesionalnih, rasnih, klasnih, svetonazornih etc. – i kakvu sve ulogu u tome imaju biznis i politika, tj. Novac i Moć. Autor u predgovoru zapisuje: „Ne mislim ovime da na svetlost dana izvlačim izvikane marksističke kritike korporacijskog kapitalizma – glavno pitanje ove knjige je više kulturološko nego ekonomsko. Novina u antiglobalističkoj levici jeste njeno prihvatanje tradicionalizma: briga da će globalni ukusi i robne marke oduvati domaće kulture. Naravno, fudbal nije isto što i Bah ili budizam. Ali često se on dublje doživljava nego religija, i podjednako je sastavni deo jedne zajednice, skladište tradicija“.
Malo je mesta tako dobrih da se ova i ovakva priča započne kao što je to Glazgov: istorija rivaliteta Seltika i Glazgov Rendžersa neodvojiva je od priče o škotskom i irskom pitanju, i od traumatičnog partnerstva za nemir između katoličanstva i protestantizma, ne samo na Irskom ostrvu, nego na severu Britanskog otočja uopšte. Mnogo decenija unazad, okršaji „katoličkog“ (i „separatističkog“) Seltika i „protestantskih“ (i „probritanskih“, „lojalističkih“) Rendžersa, jesu više od igre: simbolički rat do istrebljenja, standardno započinjan ritualnim uvredama i verbalnim prolivanjem nasilne, sadističke imaginacije, koji se potom regularno pretvara u rituale uličnog nasilja, u redovnu paradu organizovane međusobne mržnje. Naravno, u svemu tome aktivno sudeluju tek manjine, naizgled marginalne, dočim „tiha većina“ stoji negde po strani i u sebi prigovara, ali te nasilne manjine u osnovi samo radikalizuju već postojeće animozitete, predrasude i strahove. Naravno, i ta je stadionski kanalisana mržnja vremenom „uznapredovala“ do jedne specifične grane visoko profitabilne industrije zabave: „Preko razglasa na ‘Ibroksu’ puštaju pesme za koje znaju da će izazvati antikatoličke povike. Pesma ‘Simply the Best’ Tine Tarner kulminira u ‘Jebaćemo Papu!’ zaurlano iz četrdeset hiljada grla. Klubovi podgrevaju etničku mržnju, ili čine samo periodične napore da je obeshrabre jer znaju da etnička mržnja pravi dobar posao. Čak i na globalnom tržištu, oni privlače navijače koji žude za etničkom identifikacijom da se priključe bici za samoočuvanje u ime svog plemena. Kad bi se ratosiljali ekstremističkih slogana, izgubili bi novac. Zapravo, od početka njihovog rivalstva Seltik i Rendžersi imaju nadimak ‘Firma’ jer ih narod vidi kao udružene radi ubiranja profita iz međusobne mržnje.“
Drugo je poglavlje posvećeno jednom specifičnom, zapravo malo poznatom aspektu tzv. jevrejskog pitanja, za koji i sam autor priznaje da je imao najmanje izvora na raspolaganju jer je sećanje na fenomen „mišićavog judaizma“, kako ga Foer naziva, dobrim delom uništeno i prebrisano, kao i toliko toga vezanog za istoriju evropskog jevrejstva pre Prvog svetskog rata, te između dvaju velikih ratova. Jedan od tipičnih (kultur)rasističkih stereotipa o (da li samo evropskim?) Jevrejima jeste i onaj da su oni „po prirodi“ posvađani sa sportom, rahitični i nerazvijeni „naočarci“. Ovakav je stereotip odličan za eksploataciju između ostalog i zato što se savršeno uklapa u „plebejski“ antiintelektualizam, kao i u antiburžoaski resantiman, čiji se uslovno „klasni“ koren može lako izvrgnuti u rasističku mržnju. Foer pokušava da rekonstruiše istoriju jevrejskog i cionističkog fudbalskog kluba Hakoa iz Beča – u jednom periodu više nego uspešnog – od kojeg posle rata i Holokausta nije ostalo ništa, jedva i uspomena; takođe, autor prati zanimljive istorije još postojećih, čak i vrlo uspešnih klubova – poput budimpeštanskog MTK – obeleženih izvesnom stigmom „jevrejstva“ (što uzrokuje bizaran manjak navijača, drugačije neobjašnjiv za tako trofejni prestonički klub…), a takođe i način na koji se manje-više proizvoljno nakačena etiketa „jevrejstva“, kakvu je, recimo, zaradio londonski Totenhem – a sve tek zarad toga što je u kraju oko njegovog stadiona živelo dosta vizuelno lako raspoznatljivih, tradicionalističkih, hasidskih Jevreja – može prevazići samo tako što se prihvati, što se interiorizuje: tako su fanovi Totenhema na koncu postali „ponosni Jevreji“, onako kako su Zvezdaši postali „Cigani“. Na drugoj strani, priča o polujevrejinu, veteranu huligana-navijača Čelsija, koji suparničke igrače i navijače rado časti antisemitskim repertoarom uvreda, ukazuje na neke od bezbrojnih paradoksa te samosvrhovite, ritualne navijačke „kulture mržnje“; no, to je poglavlje još značajnije po elegantno izvedenoj genezi engleskog fudbalskog huliganizma – u kojem Čelsijevci, dakako, drže jedno od počasnih mesta, no koji je odavno prevalio svoj zenit – ali i prikazuje svu nesmiljenost parnog valjka globalizacije, zahvaljujući kojoj je Čelsi, taj totem ksenofobne radničke klase i celog tog polako izumirućeg fish&chips sveta, u doba pred dolazak Romana Abramoviča postao ljubimac zapadnolondonske snoberije, i prvi tim na Ostrvu koji u jednom trenutku nije imao ni jednog jedinog Engleza u prvih 11…
Frenklin Foer je najbolji kada analizira odnose na onoj vazda uzbudljivoj i misterioznoj relaciji novac-moć-politika; poglavlje o istoriji privilegovanih i na sve moguće načine koruptivnih severnoitalijanskih mezimaca Juventusa i Milana sjajna je priča o strukturi italijanskog društva proteklih desetleća, o sistemu zapretanih veza visoke politike, megabiznisa i mafije; u celom je tom zamešateljstvu fudbal, između ostalog, paradni konj Puniša nad Punišama: Juventus je dika stare dinastije Anjelija, ljudi koji vole da rade posao sa što manje kričavog publiciteta, a Milan čedo drčnog i „prostog“ novobogataša Silvija Berluskonija, uz sve što ga prati…
U priči o tamnoj strani onoliko mitologizovanog brazilskog (klupskog) fudbala, predugo premreženog korupcijom koliko se to samo može biti, našlo se mesta ne samo za prekaljene mufljuze i drmatore iza kulisa, nego i za jednog i jedinstvenog Pelea: istorija tog priprostog mladića sa poljančeta istorija je svake detinje čiste Igre koja prerasta u (veeeliki) Posao: tako i Pele, taj Kralj i Čarobnjak, u svojim „poslovnim angažmanima“ prvo biva bezmerno naivni diletant kojeg najstrašnije eksploatišu oni koji nisu dostojni ni da mu se nadišu znojnih čarapa, da bi se postepeno transformisao u manje-više besprincipijelnog prepredenjaka, koji će znati kako da se osveti onima koji su mu stali na žulj, ali i da sklopi pakt o nenapadanju sa onima za koje „svi znaju“ da su izvor Zla u brazilskom fudbalu, ali niko ne bi da im se zameri, ako baš ne mora…
Poglavljem o Barseloni – čiji je odani fan – Frenklin Foer, poput svakog pravog navijača, pomalo popušta u kritičnosti, dopuštajući da bude zaveden njenim „katalonskim šarmom“, i ispredsajući malko odveć romantičnu priču o njenom tobože neškodljivom i neagresivnom, svakako i nerasističkom „liberalnom nacionalizmu“ (toj krajnje diskutablinoj, ali sada dosta pomodnoj pojavi); doduše, istoriju „Barsinog“ otpora frankizmu Foer će prikazati realnije: koliko god to samo po sebi bilo lepo, jasno je da je ona za Kaudilja bila bezopasna – naprotiv, služila je kao bezbedni odušak za latentno nelojalne katalonske mase… Priča o etnonacionalizmu kao potencijalnoj „alternativi“ nekoj formi tlačenja pojaviće se i u poglavlju o fudbalu u Iranu pod mračnom vladavinom verskih vođa: „islamska revolucija“ je prema fudbalu bila vazda podozriva, a ovaj je vremenom postao jedan od retkih legalnih povoda i načina da se ljudi raduju, druže, ali i sebi daju oduška na neki „zpadnjački dekadentan“ način, pri tome s vremenom sve više naginjući „iranstvu“, pomalo po modelu Kemala Ataturka (a koje Čuvarima Revolucije po defaultu miriše na sekularni „šahizam“) nego svom apsolutizovanom islamskom identitetu.
Priča o fundamentalnom nesnalaženju neko vreme masovno uvoženih Nigerijaca u čarobnom svetu postsovjetskog, tranzicijskog, konkretnije ukrajinskog fudbala („Karpatski, Lavov) izvanredna je storija o „sukobu civilizacija“ na jedan sasvim nehantingtonovski način: gledan očima stranca koji uzalud pokušava da se prilagodi i da iskoristi evropski Divlji Istok kao odskočnu dasku za bogati i glamurozni Zapad, svet ukrajinskog fudbala je područje surove eksploatacije, bezmernog nacionalizma – pri čemu onaj „defanzivni“, ukrajinski, nije baš ništa bolji od „velikoruskog“ – i neuništive autoritarne sovjetske zaostavštine, u kojoj je trener prvi posle Boga i Genseka Partije, a igrači tek mali kolhoznici koji imaju Ispuniti Zacrtani Plan.
Sve vreme namerno zaobilazim oko ovoga kao ona večna kiša oko Kragujevca, ali nema sumnje da će ovdašnjoj publici biti najzanimljivije poglavlje o Crvenoj Zvezdi, to jest o „Delijama“, odnosno o „gangsterskom raju“, kako Foer (ispravno) vidi Srbiju kraja devedesetih. Nema tu, doduše, nečega baš spektakularno novoga za „nas“, ali je zanimljivo pratiti kako se Frenklin F. razabire u pletivu, zapravo u krvavom klupku sumanute politike, „patriotizmom“ opervažene mafije, „kulture nasilja“ i patrijarhata i beznađa u svakom smislu zapuštene (pri)gradske omladine, nabiflane odurnim „rodoljubnim“ frazetinama. Bajdvej, autor se na kraju knjige za pomoć zahvaljuje, između ostalih, Dejanu Anastasijeviću i Ivanu Čoloviću.
U poslednjem poglavlju, Foer će se pozabaviti aporijama severnoameričkog odnosa prema fudbalu: njegovi su glasni protivnici ponajčešće desničari i konzervativci koji ga doživljavaju kao strani (ergo: globalizacijski) upliv na „autohtonu američku kulturu“, dočim će najradije – neretko iz posve snobovskih razloga – biti prihvaćen od srednje i više klase, od proevropskih i kosmopolitskih elita kojima je dosta priča o filistarskim svetinjama „američkog načina života“. Tako se globalizacijka vraća svom tobožnjem izvoru, da mu se surovo osveti… A Frenklin Foer možda jeste pacer s loptom, ali bogami ne i s tastaturom!
